Исповест бившег робијаша, борца Шторм Z: Грех искупљен крвљу за Отаџбину

Пише: Наташа Јовановић

Држава нам је дала шансу да почнемо живот „од нуле“. И ја сам, као и многи други, пожелео да „очистим“ своју биографију… Чак и по цену живота. Да се искупим крвљу, каже борац Шторм Z јединице формиране од бивших затвореника који су потписали уговор са Министарством одбране и ушли у зону СВО

Мало која јединица на фронту толико интригира руску и светску јавност и готово да не постоји ни једна о којој се толико мало зна колико о Шторм Z (у преводу: Олуја Z) – специјалној формацији сачињеној од бивших затвореника који су слободу платили учешћем у СВО. Називали су их бомбашима самоубицама, духовима рата, крвавим преступницима, најхрабријим и нејнеустрашивијим ратницима, плаћеницима, изданцима руског народа, пасторчадима Министарсва одбране…

Све су то произвољене оцене, каже позивни знак „Свети“ јер, додаје, да би причао о Шторм Z, мораш бити део Шторм Z. А само је један пут до ове јединице и његова полазна тачка је тамница. Исходишна, питам. Исходишна је искупљење греха, одговара борац који је одслужио готово целу казну од 21 годину робије да би остатак заменио за фронт.

Шторм Z покрива горуће тачке фронта, од јужног доњецког правца до Запорожја.

Шта је права истина о Шторм Z?

Реч је о добровољцима који су из различитих разлога донели одлуку да узму учешће у СВО-у. Напомињем да разлози могу бити дубоко лични. Међу ратницима Шторм Z велики је број искрених патриота који се боре за своју земљу.

Да ли је тачно да је Шторм Z састављен искључиво од бивших робијаша, или је реч о мешовитој јединици?

Шторм Z је састављен од бивших затвореника.

Како, у ком тренутку доносите одлуку да постанете део јединице и уђете у зону где слобода има своју цену и она се плаћа у крви?

Одлуци да узмем учешће у ратним дејствима претходило је дуго, готово годину дана, размишљање. Жељу за учешћем осетио сам истог тренутка када су међу нашим људима почеле да струје незваничне информације да је тако нешто могуће. Али сама одлука је донета много касније.

Шта претходи вашој одлуци, како се она калила, како сте мерили категорије – затвор, преступ, грех, слобода, покајање, можда искупљење, најзад, отаџбина?

Шта сам све прошао је тема за посебан разговор… Први Чеченски рат. Заробљеништво. Прва затворска казна. За три године друга, у трајању од 21 године. Приче су озбиљне.

Следи спознаја Бога. Промена погледа на свет. Покајање. Живот у храму, у колонији, 15 година – од искушеника (чишћење храма, терена, поправке итд.) до старешине заједнице. Породица – ћерка. Породица, а посебно дете, био је један од разлога да се одлучим за учешће у СВО.

Држава нам је дала шансу да почнемо живот „од нуле“. И ја сам, као и многи други, желео да „очистим“ своју биографију… Чак и по цену живота. Да се искупим крвљу, да тако кажем.

Осим тога, на крају своје дугачке казне (у тренутку одласка у зону СВО већ сам од 21 године одлежао 19 година и девет месеци) почео сам да схватам да ми у зони више не иде ка боље, да као особа стагнирам. Почео сам да примећујем у свом унутрашњем бићу нешто што ми се није допало, нешто што се могло исправити само напуштањем зоне.

Да ли се патриотизам може мерити изреченим казнама? Вара ли утисак да родољубље кроз затворске решетке лакше струји него кроз салоне?

Ово није једноставно питање. Међу свим слојевима нашег друштва има патриота, има оних равнодушних којима је свеједно, и оних који су интимно свом снагом својих искривљених уверења против интереса државе. „Затвореницима“ је вероватно лакше да донесу одлуку – често немају шта да изгубе осим живота.

Са којим уверењима су ваши саборци приступили фронту?

Већина је хтела да се „очисти“, искористи шансу да „почне изнова“ и да тај почетак буде исправан.

Некима је преостало значајно време до истека затворске казне. Рећи да су сви дошли на фронт вођени патриотским осећањима била би лаж. Али момци су били спремни да поштено раде свој посао и радили су га. Патриотизам је, наравно, био присутан.

Током учешћа у борбеним дејствима, комуникације са локалним становништвом, сведочења окрутног односа непријатеља према људима који живе на овој земљи (на сопственој земљи), у многима су се пробудила патриотска осећања.

Да ли је тачна информација да су вам поверене најосетљивије тачке и задаци и да су главе појединаца уцењене од стране ВСУ милионима гривни?

Јединицама Шторм Z је по правилу намењена прва борбена линија, изложена снажној непријатељској ватри, где понекад нема официра из главних јединица Министарства одбране. Нама командује бивши члан казнене колоније. Нама је поверена одбрана и задржавање наших позиција. Друго, наравно, напади. И припрема положаја (ровова, земуница) на линији ватре. Моја јединица није обављала друге задатке.

Имали сте ратно искуство пре уласка у зону СВО?

Да, служио сам у редовима Оружаних снага Русије, добровољно сам се пријавио да учествујем у борбама на територији Чеченије. То је био Први чеченски рат.

Када облачите униформу ви сте спремни – на рат, ризик, смрт?

Да, наравно. Знам шта је рат од своје 19. године иако је чеченски, неизоставно, био другачији. Али видео сам крв, смрт. И био спреман да ризикујем. Према смрти се односим као верник, ма где ме затекне – у рату, затвору или код куће. Али нисам лишен осећаја страха. Имам за шта да живим.

Шта је то „Црвена колонија“ о којој тек повремено прострује недоречене информације?

„Црвене зоне“ се обично називају оне у посебном режиму, тј. где се не живи „по концепту“, где живот није подложан хијерархији и законима.

Међу поправним колонијама постоје и колоније општег режима у којима казну, по правилу, издржавају „пионири“ (они који су први пут осуђени на казну затвора, прим. аут). Такође постоји строги режим за „пионире“ који су починили тешка кривична дела. И строги режим за понављаче. Постоје и колоније са посебним режимом за „непоправљиве“ рецидивисте са посебно опасним почињеним делима.

Иначе, у јединицама Шторм Z ратују и борци из зона посебног режима. Уопштено говорећи, места притвора се могу класификовати према различитим критеријумима. И ово је, мислим, тема за посебан разговор.

На којим деловима фронта делује Шторм Z?

Шторм Z покрива све секторе фронта, мислим. Извршили смо задатке на правцу јужног Доњецка. Знам да се јединице Шторм Z боре и на Запорошком фронту. Задаци су исти без обзира на којој тачки „линије фронта“ се боре – припрема положаја, одбрана, јуриши, чишћење.

Какве људе препознајете поред себе? Како објашњавате парадокс – робујеш у држави, гинеш за отаџбину?

Тако је са руским народом од памтивека – људи су спремни да дају живот за Отаџбину. Међу бившим затвореницима су деца и унуци оних који су се у прошлом веку борили против фашизма. Сећање генерација. Иначе, у том рату, Великом отаџбинском рату, постојале су сличне јединице – такозвани „казнени батаљони“.

Опишите то војно братство – какав је кодекс унутар њега, које вредности се поштују, да ли близина смрти чини човека беспризорнијим или племенитијим?

Дошли смо у зону СВО као већ формирано братство, са својим посебним кодексом. Борбе су можда кориговале појединце али, на жалост, не увек набоље.

Генерално, верујем да ништа не може учинити човека савршеним. Близина смрти открива све стране човекове душе. Не само оне лепе. Неки постају племенитији и спремни да „душу положе за другог“, док неки траже прилику да избегну рад на првој линији фронта и седе у позадини. Близина смрти често подстиче човека да се сети Бога, почне да му се моли и да му захваљује.

Колико је ваших сабораца погинуло од тренутка формирања јединице?

У просеку је живот изгубило око четвртина момака. На пример, у воду којим сам командовао на почетку уласка у зону СВО, од 22 људи, погинуло је њих осам.

У једном тренутку доживљавате лични и дубоки преображај. Како изгледа сусрет са Богом?

То се догодило много пре СВО. Година 2005. лежао сам у самици (строги услови притвора) у поправној колонији високог степена безбедности. Тамо сам доживео „преображај“ – анализирао сам и преиспитивао цео свој живот, и поступке. Дошао сам до спознаје шта су то грех и страст. Ту сам почео да размишљам о могућности исправљања, о покајању… Дошло је до превредновања. Затим су уследиле године личног унутрашњег рада, борбе са самим собом.

Мој сусрет са Богом вероватно се још није догодио. Можда је Господ само дотакао моје срце. Радујем се сусрету са Њим – „Радујем се васкрсењу мртвих и животу следећег века. Амин.“

Како изгледа улазак у битку?

Добијамо задатак. Извршавамо задатак. То је укратко. Нешто озбиљнија елаборација захтева прављење разлике између борби. У неким случајевима, потребно је избећи откривање до последњег тренутка, у неким је неприхватљиво дозволити да се ватра заустави и тако од самог почетка… Битка у нашем јуришу се разликује од битке приликом напредовања непријатеља.

Чему вас је овај рат научио?

Постоји такав виц: Човек пада са небодера. Док лети, он размишља о томе да ће ако остане жив волети свекрву, носити жену на рукама, одрећи се свих лоших навика… Преживео је. „Ух! Какве све глупости падају на памет…“

Ово је хумор. Сад озбиљно – наравно, сваки рат и могућност смрти уче човека да воли, цени живот, одбаци све непотребно и преиспита систем вредности… Ако је човек изнутра на то спреман. Лично, приступио сам преиспитивању вредности пре много година. Вероватно је овај рат донекле изоштрио моја осећања, мисли, жеље, ојачао моје животне планове. И још једном ме подсетио да увек имам за шта да се захвалим Богу.

Извор:
РТ