Андреј Фурсов, ТРИ – Д (деиндустријализација, депопулација, дерационализација)

Пише: Андреј Фурсов

Савремени свет је прилично чврсто структурисан. На врху се налазе они које француски филозоф и економиста Жак Атали назива неономадима. То су богати људи који лако мењају животну средину, прелазе из Европе у Америку, из Хонконга у Сингапур. На самом дну се налазе најсиромашнији који се селе из Африке у Европу. Они су мобилни, ништа немају.

Између богатих неономада и сиромашних налазе се заглављени – средњи слој и радничка класа. Ови људи су статични и управо они представљају објект експлоатације, наплате пореза. У Европи, својим доприносом у буџет, издржавају Африканце, Арапе, Курде. Када немачка младеж одлази на Нови Зеланд, или у Канаду, говори: Ми не желимо да хранимо паразите. Јасно да ће се светска врхушка борити са кризом на рачун, управо, средњег слоја, оних од којих имају шта да узму и отму.

Капитализам пролази кроз системску кризу. Он нема средстава за решење проблема који пред њим стоје, јер у оквирима капиталистичког система, они су неразрешиви. Капитализам је екстензивно оријентисан систем који своје противречности решава премештајући их ван сопствених граница. Сваки пут када би светска профитна стопа опала, из некапиталистичке зоне откинули би „комад“ и претворили у капиталистичку периферију – тржишну, сировинску и зону јевтине радне снаге. Профитна стопа би почињала да расте… и тако до следеће кризе. Ипак, године 1991. уништењем СССР-а и соцлагера, то јест, зоне системског анти-капитализма, некапиталистичке зоне су нестале – капитализам се свуда раширио. И сада нема где да пренесе своје проблеме, исцрпео је планету.

На Западу је средњи слој прилично исцрпљен неолибералном контрареволуцијом, и у мери развоја кризе, он ће се смањивати, а његов положај погоршавати. Друга је ствар што је накупљено социјално „масло“ – умногоме на рачун пљачке Трећег света, који се данас назива „Југ“. Зато средњи слој на Западу има одређене резерве времена, али, историјски, не нарочито велике. У сваком случају он ће умрети пре капитализма.

Што се тиче Русије, ми средње класе, тачније средњег слоја као значајне социјалне групе – немамо. Он је постојао у СССР-у, али га је јељцинштина уништила.

Ако је 1989. године у источној Европи, укључујући и европски део СССР-а, испод црте сиромаштва живело 14 милиона људи, онда је 1996. године, испод поменуте црте било – 186 милиона. У извештају ОУН о сиромаштву, с почетка XXI века, то је названо највећим и најстрашнијим погромом средњег слоја у ХХ веку. Он је обимнији од онога који су направиле „структурне реформе“ спровођене осамдесетих година ХХ века по наредби ММФ-а у Латинској Америци. У суштини, реч је о глобалистичкој ескрпопријацији актива средњег слоја, која представља саставни део неолибаралне контрареволуције 1980-2000-их година, започете на Западу тачеризмом и регано–економијом, а до нас дошле у облику јељциништине.

Код нас нема перспективе за значајан развој средњег слоја. Социјална схема РФ ради против њега. Такозвана креативна класа, чији основни део чине „канцеларијски планктони“ нема никакве везе ни са креативношћу, ни са реалним средњим слојем…

Мислим да је мало вероватна револуција коју би извео средњи слој. Тим пре, што се на Западу, у последњих тридесет година, а посебно у западној Европи, формирао слој којим власти – како бриселски наднационални евро-бирократи, тако и национални државни бирократи – могу да покосе „мидлове“. Имам у виду најниже слојеве, нове „опасне класе“ коју чине мигранти са Југа и Истока. Уместо тога (револуције средњег слоја), могуће је нешто друго: подршка средњем слоју од стране проауторитарних, националистичких режима.

Успон Кине исходно је повезан са интересима колективног Запада у борби са СССР-ом. Током десет година (1969-1979) КНР је демонстрирала спремност да игра на страни Запада против СССР-а, претворивши се у радионицу САД-а. Интерес је био обостран. Седамдесетих година прошлог века САД су се налазиле у кризи. Узгред, убеђен сам да је те деценије СССР пропустио шансу да „баци“ САД; сита и тупа совјетска врхушка, уљуљкана прозападним саветницима (касније ће готово сви ући у перестројку!), јела је новац од нафте и будућност земље… Кина је била заинтересована за доток капитала. Управо је то постало један од темеља „кинеског чуда“ 1990-2000-их година.

Али САД нису рачунале: Кина је „скочила“ значајно више и Америка је добила конкурента. И долар је добио конкурента, посебно што су у светској врхушки постојали они који су желели да га „оборе“ и пређу, на пример, на „корпу валута“ са водећим златним јуаном. Јер, на крају крајева, и у Америци, чак и за значајан део англо-америчке елите, долар није богомдан…

Програм демонтаже капитализам зовем „три Д“: деиндустријализација, депопулација и дерационализација (понашања и свести). У суштини демонтажа капитализма и неолиберална контрареволуција (1980-2000) као његова прва фаза (следећа фаза, по логици ствари треба да буде ликвидација тржишта као институције и његова замена монополом), означава покушај, у почетку заустављања историје, а затим њеног враћања у докапиталистичку прошлост: свет индустријских-хипериндустријских енклава, окружених кастинско-робовласничко-феудалним зонама. Капитализам је баланс између монопола и тржишта. Уклањање тржишта уз помоћ монопола претвара капитал у власт, која је у посткапиталистичком свету, узимајући у обзир улогу информационих фактора, власт над информационим токовима (инфосфером) и психосфером.

Какав ће реално бити посткапиталистички свет, зависи од тока и резултата борби у условима кризе у ХХI веку. Једно од главних оруђа у борби за будућност, за излазак из кризе је – знање о свету. Проблем је, ипак, у томе што су данас структуре које обезбеђују знање о свету – научно-истраживачке установе и аналитичка одељења специјалних служби – све мање адекватне овом свету. Савремена наука о друштву све више подсећа на позну средњовековну схоластику; место научника заузимају експерти – то јест, они који знају све више и више о све мањем и мањем.

Запад је успео да наметне целом свету своје виђење реалности, своју „мрежу“ друштвених наука. У Јапану, на пример, котирају се само они Јапанци који објављују у англосаксонским часописима. Наравно, постоје и одређени сјајни покушаји да се промени стање ствари, на пример, Едуарда Саида који се може сматрати „научним Хомеинијем“, и његова књига „Оријентализам“ из 1978. године. Нажалост, његов рад је мало познат у круговима домаћих оријенталиста…

Саид је написао да данашњи оријентализам уопште није наука, већ „власт знања“; Запад је „оријентализовао“ Исток, лишивши га квалитета које је имао. Од времена Александра Македоноског Исток се сматра заосталим. Исток је друштво у којем нема приватне својине и нема слободних градова и нема слободних личности. То јест, Исток се дефинише као негативна копија Запада.

На тај начин, Запад уз помоћ своје науке (својом сликом света наметнутој другима) чини отприлике оно исто што чини и помоћу економије. То јест, у економији језгро капиталистичког система (Запад) отуђује од „Не-запада“ (периферије капиталистичког система) производ, а уз помоћ науке на истој периферији отуђују се простор и време. Пред нама је, према томе, суптилни инструмент глобалне хегемоније.

Владајућа класична тријада друштвених наука заиста се бави само „изучавањем једног социјалног система – капиталистичког, при чему конкретно – његовог северноатлантског буржоаског језгра“. За потребе руског уздизања и развоја, дакле, данашње друштвене науке нису погодне. Нажалост, домаће науке о друштву се налазе у дубокој зависности од Запада; док не нађемо свог Саида који ће срушити штетне стереотипе. Већина наших истраживача ропски користе иностране теорије.

Када читам мемоаре Горбачовљевих перестројчика, свакаквих, Черњајевих, Шахназарових и других, видим како у својој душевној простоти страсно пишу да су се већ шездесетих година ХХ века разочарали у марксизам-лењинизам и да су у своје предлоге генералним секретарима уграђивали идеје социологије и политикологије. Наравно, помало лажу, али помало. Погледајте шта добијамо: саветници вођа СССР-а шездесетих година, уграђују у наше знање представе нашег главног противника! Неутрално знање не постоји. Ако почнеш да гледаш на свет туђим очима, почињеш да радиш за туђ интерес. Како је Тацит говорио, битку губи онај који први спусти поглед. То је управо била таква ситуација.

Извор:
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ