Велика анализа: Тренутак истине за Украјину

Пише: Велики Серж*

Догађаји у Авдејевци стављају Украјину на пробу да ли уопште може да се брани у Донбасу против све веће руске снаге. Уколико падне на овом тесту – биће време за предају. Ово је тренутак истине

Руско-украјински рат је ново историјско искуство из читавог низа разлога, и то не само услед компликација и техничких детаља самог војног достигнућа. Ово је постао први конвенционални војни сукоб у ери друштвених мрежа и планетарне кинематографије (тј. вечитог присуства камера). То је изнедрило привид (иако само привид) иманентности рата, који се читав миленијум разоткривао само кроз посредничке силе кабловске телевизије, штампаних новина и победничких стела. (Стела је камена или дрвена плоча погребног или споменичког карактера; прим. прев.)

За вечите оптимисте има добрих страна у идеји рата високог интензитета који се документује хиљадама снимака из првог лица. Из перспективе чисте интелектуалне радозналости (и ратне разборитости), поплава снимака из Украјине нуди увид у настајуће системе оружја и њихове методе, а пружа и изузетан ниво података тактичког нивоа. Уместо година чекања на штуре ратне извештаје како би се обрачуни реконструисали, сада смо у реалном времену свесни тактичких кретања.

Нажалост, и све очигледне лоше стране емитовања рата уживо на друштвеним мрежама су такође ту. Рат је моментално постао сензационализован и презасићен лажним, фабрикованим или погрешно интерпретираним снимцима, псеудо-експертизама и затрпан информацијама које већина људи просто није оспособљена да анализира (из очигледних разлога, просечан грађанин нема искуство разликовања две постсовјетске војске које користе сличну опрему и говоре сличан или чак исти језик).

Још апстрактније од тога, рат у Украјини трансформисан је у продукт америчке забаве, са све „супер-оружјем” претвореним у медијске звезде (попут „Светог Џилита” и ХИМАРС-a), бламантним референцама на америчку популарну културу, посетама америчких звезда и синхронизацијама гласа Лука Скајвокера. Све ово се врло природно уклапа у амерички сензибилитет, јер Американци наводно воле оне који су слабији, а нарочито ако су храбри и превазилазе екстремне изазове кроз одлучност и истрајност.

Живот није филм

Проблем са овим обожаваним наративом је тај што слабија страна ретко побеђује у ратовима. Већина сукоба великих играча нема конвенционалну холивудску структуру са драматичном прекретницом. У већини случајева, ратове добија моћнија држава, што значи држава која је у стању да мобилише и ефектно примени више борбене моћи на дужи временски период. Ово је свакако био случај у америчкој историји – ма како Американци жудели за тиме да себе представе као историјски слабију страну, Америка је побеђивала у својим ратовима јер је била изванредно моћна држава са несавладивим унутрашњим предностима у односу на своје непријатеље. И тога се не треба стидети. Како је генерал Џорџ Патон рекао: „Американци воле победнике”.

И тако стижемо до тачке конволуције у којој – упркос многим очигледним предностима Русије (које се на крају своде на супериорне домаће капацитете мобилизације људства, индустријске производње и технологије) – постаје „пропаганда” тврдити да ће Русија да оствари неку врсту победе у Украјини, односно да Украјина на крају рата неће успети да обнови своје границе из 1991. године (што је прокламовани циљ Зеленског), него ће бити разваљена услед демографске исцрпљености и материјалних разарања. Изгледа да смо коначно стигли до фазе расплета у којој ово гледиште – наводно артефакт утицаја Кремља, али заправо најискренији и најочигледнији закључак – постаје неизбежно. Русија је просто већи играч у овој борби, са много већом „мотком”.

Нада у украјинску победу готово у целости је почивала на драматичном успеху летње контраофанзиве, од које се очекивало да оствари пробој кроз руске позиције у Запорошкој области, забије клин до Азовског мора, пресече копнену везу Русије са Кримом и тако угрози читаву руску стратешку позицију. Требало је ставити на пробу читав низ претпоставки о овом рату: супериорност западне опреме, скромност руских резерви, супериорност тактичких метода Запада и Украјине, ригидност и неспособност руских команданата у одбрани.

Шире посматрано – и још важније – ово је требало да докаже да Украјина може успешно да напада и напредује кроз снажне руске позиције. Ово је очигледан предуслов за стратешку победу Украјине. Уколико украјинске оружане снаге не могу да напредују – онда Украјина не може да обнови своје границе из 1991, а рат ће се трансформисати из борбе за стратешку победу у борбу за управљиви или ублажени пораз. Питање више није да ли ће Украјина изгубити, него колико ће изгубити.

Летња катастрофа

Западни посматрачи коначно почињу да се суочавају са чињеницом да се летња контраофанзива Украјине срозала у грозан неуспех и војни пораз од историјског значаја. Важно је сетити се да је, пре почетка операције, постојало реално очекивање како међу украјинским званичницима, тако и међу њиховим западним помагачима, да би офанзива могла да оствари изолацију или блокаду Крима, ако не и његово тотално заузимање. Ово оптимистично гледиште прожимале су кључне претпоставке о супериорности оклопне технике коју је поклањао Запад и наводној исцрпљености руске војске. Намерно процурели меморандум о украјинском плану операције указивао је да украјинске оружане снаге (УОС) намеравају да заузму велике градове попут Бердјанска и Мелитопоља.

Сећање на то да су Украјинци и њихови помагачи искрено веровали да могу да стигну до азовске обале и створе оперативну кризу за Русију веома је важно, јер само у контексту овог циља може се потпуно схватити колико је подбацио њихов напад. У моменту писања ове реченице налазимо се у 150. дану од иницијалног масовног украјинског напада у ноћи седмог на осми јун, а добици су, најблаже речено, бедни. УОС су заглављене на конкавно истуреној позицији, уклињеној између малих села под руском контролом као што су Вербовје, Новопрокоповка и Копани, неспособне да напредују било где даље, при чему постојано трпе губитке док невољно изводе мале нападе за прелазак руских противтенковских ровова који окружују ивице поља.

У овом моменту, максимални продор остварен контраофанзивом налази се на свега 16 километара од града Орихива (што је била украјинска зона размештаја за напад). Украјина не само да није успела да стигне до својих финалних циљева, него чак никада није угрозила ни средишње тачке продора (попут Токмака). Заправо, никада чак није направљен ни привремени пробој руских линија. Уместо тога, УОС су бациле гро новоформираних – и од Запада опремљених – корпуса (деветог и десетог) на фиксиране положаје руске 58, 35. и 36. комбиноване армије, закуцавши их о спољну линију. Напад је пропао након тешких губитака.

Како је јесен почела да се вуче без материјализације резултата на бојишту у корист Украјине, кренуо је предвидљиви процес тражења кривца. Појавиле су се три школе мишљења, при чему посматрачи са Запада криве наводну украјинску неспособност имплементирања западних тактика. Украјинци на то одговарају да је западна оклопна техника прекасно стигла, што је руској војсци дало времена да фортификује своје позиције, а остали тврде да је проблем у томе што Запад није обезбедио неопходне ваздухопловне офанзивне системе.

Мислим да је све ово прилично далеко од суштине, односно сви наведени фактори само круже око кључног објашњења. Разни Украјинци и западњаци који упиру прстом једни у друге веома личе на оне слепце из пословице који описују слона. Све те жалбе – недовољна обука, споре испоруке опреме, мањак ваздухопловних и офанзивних средстава – пука су рефлексија већег проблема покушаја састављања нове армије на импровизованим основама, са мешавином мешусобно неуклопљивих иностраних система, у држави са опадајућим демографским и индустријским капацитетима.

Но чак и ако оставимо све то по страни, расправе унутар украјинског табора превиђају значај тактичких фактора и игноришу високо активну улогу коју су руске оружане снаге одиграле у сламању великог напада Украјине. Иако ће се анализа битке наставити још много година, литанија тактичких разлога украјинског пораза може се нумерисати према следећим факторима:

1. Неуспех УОС да постигне стратешко изненађење. Без обзира на разметљиве контраобавештајне напоре у којим су диверзионе операције извођене на граници код Белгорода, око Бахмута, Старомајорске и другде, свима је било потпуно очигледно да ће тачка главног украјинског напада бити ка азовској обали, а нарочито дуж осе Орихoв-Токмак. Украјина је напала тачно тамо где се очекивало да ће напасти.
2. Опасност концентрације и прилаза у 21. веку. УОС су морале да концентришу средства под дејством руских извиђачких и офанзивних ефектива, што је украјинске позадинске области (попут Орeхива, где су складишта муниције и резеве узастопно гађани) константно подвргавало руској ватри и допуштало Русима да рутински гранатирају украјинске борбене групе док су још биле у маршевском поретку.
3. Неспособност (или невољност) издвајања одговарајуће масе. Густина руске мреже надзора и ватре натерала је УОС да распрши своје снаге. Иако ово може да умањи губитке, такође значи да је украјинска борбена снага увођена део по део, па јој је у сваком тренутку недостајала маса да би могла да озбиљно угрози руске позиције. Операција се углавном развила у обрачуне ранга чета, што је очигледно било недовољно за испуњење задатка.
4. Неадекватност украјинске паљбе и потискивања. Прилично очигледан и општепрожимајући јаз у способностима, у којем УОС пате од мањка артиљеријских цеви и граната (што је наметало употребу HIMARS-а на тактичком правцу деловања, као супститута за артиљерију) и адекватне противваздухопловне и противелектронске одбране како би се ублажио утицај разноврсних руских ваздухопловних платформи, укључујући и дронове свих врста, борбене хеликоптере и УМПК бомбе (скраћено од „универзални модул лета и корекције”, што представља пакет сензорике којим се обична авио бомба претвара у вођено средство, прим. прев.). Резултат је да је низ слабо подржаних украјинских маневарских колона био гурнут у ватрену олују.
5. Неадекватност борбеног инжењерства, што је УОС оставило рањивим на мрежу руских минских поља која су се показала далеко робуснијим од очекиваног.

Тактичка загонетка

Све заједно нам даје прилично јасну тактичку загонетку. Украјинци су пробали фронтални удар на фиксирану линију одбране без елемента изненађења и паритета у индиректној ватри (мисли се на артиљерију, прим. прев). Како је руска одбрана била у режиму пуне узбуне, а украјинске зоне размештаја и приласка подвргнуте интензивној ватри, УОС су се раштркале како би смањиле губитке, а то је просто загарантовало да Украјинци неће успети да створе неопходну масу за остварење продора. Саберите све то и добићете лето 2023: низ фрустрирајућих и узалудних напада на једном те истом сектору одбране, којим су полако проћердани година и најбоља, а и последња, шанса Украјине.

Неуспех украјинске офанзиве има сеизмичке последице на будућност вођења рата. Борбене операције увек се одвијају у вези са политичким циљевима Украјине, који су – отворено речено – амбициозни. Важно је сетити се да кијевски режим од почетка стоји на позицији да неће прихватити било шта мање од територијалног максимума Украјине из 1991. године – што имплицира не само повратак територија које је Русија окупирала од фебруара 2022. године, него и сламање сепаратистичких ентитета у Доњецку и Луганску, те освајање руског Крима.

Ратни циљеви Украјине одувек су на Западу били брањени као разумни, из разлога који се тичу наводних правних финеса рата, као и западне илузије да су границе непроменљиве и да су плод наводно трансцендентне светости административних граница из совјетске ере (које су постале извор државних граница 1991). Упркос свим тим аспектима, оно што украјински ратни циљеви практично имплицирају јесте да Украјина мора да освоји де факто предратну руску територију, заједно са четири велика града (Доњецк, Луганск, Севастопољ и Симферопољ). То би значило и измештање руске Црноморске флоте из њене матичне луке. Ово је екстремно тежак задатак, далеко компликованији и већи него што је било ко био спреман да призна.

Очигледан проблем, наравно, је у томе што с обзиром на супериорне индустријске ресурсе и демографски резервоар Русије, једини реалан пут до победе за Украјину је или руски политички колапс, односно невољност Русије да се у потпуности посвети сукобу, или наношење некаквог запањујућег асиметричног пораза руској армији на бојишту. Ово прво сада изгледа као фантазија док руска економија отреса са рамена последице западних санкција, а политичка кохезија државе потпуно је нетакнута (чак и након пуча Вагнера), док је друга нада прецртана оног момента када је Путин прогласио мобилизацију током јесени 2022. године. То оставља само бојиште.

Стога, ситуација постаје веома једноставна. Уколико Украјина не може успешно да напредује кроз чврсте руске позиције, не може ни да добије рат по сопственим условима. Имајући у виду колапс украјинске летње офанзиве (и низ других примера, почевши од тога да је помоћни украјински напад бесмислено месецима срљао на Бахмут) треба поставити једно просто питање: хоће ли Украјина икада имати бољу прилику за стратешку офанзиву? Ако одговор гласи „не”, онда неизбежно следи да ће се рат окончати са украјинским територијалним губицима.

Делује евидентно да је 2023. била најбоља шанса Украјине за напад. НАТО је морао да помери небо и земљу да скрпи некако офанзивни пакет. Украјина неће добити бољи. Не само да једноставно у складиштима многих НАТО чланица више није остало ништа, него би окупљање веће механизоване снаге захтевало од Запада да још грчевитије подржава неуспех. За то време, Украјина неповратно губи способно људство, услед комбинације високих губитака, таласа емиграције (пошто људи беже из државе која се распада) и ендемске корупције која обогаљује ефикасност мобилизационог апарата. Саберите све то и добићете растуће осипање људства и претећи мањак муниције и опреме. Тако изгледа исцрпљена војска.

Истовремено док се украјинска борбена моћ смањује – руска расте. Руски индустријски сектор драматично је увећао производњу упркос санкцијама Запада, што је довело до закаснелог признања да Русија неће остати без оружја, већ да лагодно надмашује укупну производњу читавог западног блока. Руска држава је у процесу радикалног увећања војних издатака, што ће донети додатне добитке у борбеној снази како време буде одмицало. За то време, на пољу људских ресурса, руска генеза снаге је стабилна (тј. не захтева никакву проширену мобилизацију), а изненадна свест о томе да руска војска заправо има пуно преосталих резерви гурнула је истакнуте чланове „коментаријата” (мисли се на аналитичаре; прим. прев.) да се међусобно свађају на Твитеру. Руска војска је спремна да убере плодове својих инвестиција у наредној години.

Слика није нарочито компликована. Украјинска борбена моћ опада стопом која се не може обуздати, нарочито сада када су догађаји на Блиском истоку створили конкурента за приступ западним складиштима оружја [Израел]. Мало је тога што Запад још увек може да покуша да уради како би унапредио украјинске способности (више о томе после), а за то време руска борбена моћ је стабилна, па чак и расте у многим областима (обратити пажњу нпр. на постојан раст употребе УМПК бомби и ФПВ дронова, те све већу доступност тенка Т-90).

Украјина неће вратити своје границе из 1991. године, а мало је вероватно да ће вратити било коју значајнију територију. Стога се дискурс померио од коментара о враћању изгубљене територије ка опцији замрзавања фронта. Управо је начелник генералштаба Залужни признао да је рат у пат-позицији (оптимистично гледиште), док су неки западни званичници почели да опипавају терен за споразумно решење (што ће неизбежно обухватати признавање губитка територија које држе Руси) као најбољи излаз за Украјину.

То не значи да се рат ближи крају. Зеленски наставља да се оштро противи преговорима, а на Западу не мањка оних који подржавају наставак украјинске непопустљивости, али свима њима промиче поента да постоји само један начин да се рат унилатерално оконча, а то је – победа. Врло лако може да се покаже да је прилика за преговоре прошла. Русија упумпава додатни новац у војску и шири своје копнене и аерокосмичке снаге управо зато што намерава да их искористи за постизање одлучујуће победе на фронту.

Вероватно ћемо у наредним месецима видети све жучнију расправу о томе да ли Кијев треба да преговара или не. Али премиса ове дебате можда је у корену погрешна. Можда се ни Кијев ни Вашингтон не питају ништа.

Канаринац у руднику

Опадање украјинске летње офанзиве кореспондира са променом фазе овог рата, при чему се Украјина престројава на стратешку одбрану пуног спектра. Готово савршено се надовезујући, руска војска покренула је следећу секвенцу отпочињањем операције против круцијалног и снажно запоседнутог украјинског упоришта Авдејевке, у предграђима Доњецка.

Авдејевка је већ била у некој врсти избочине, захваљујући претходним руским операцијама у којим је заузето насеље Красногоровка, северно од града. Током октобра, руске снаге покренуле су велики напад са ових позиција и успешно заузеле један од кључних топографских објеката у овој зони – високу хумку насталу рударским ископавањима, која се директно наслања на главну железничку пругу ка Авдејевки, одмах до локалне фабрике за прераду кокса. У моменту писања ових редова, ситуација изгледа овако:

Авдејевска операција моментално је покренула познати циклус мелодраме у којем су многи упоређивали овај напад са пропалом руском офанзивом на Угљедар прошле зиме. Упркос успешном руском заузимању брда шута (заједно са позицијама дуж пруге), украјинска сфера је била задовољна, тврдећи да Руси трпе катастрофалне губитке у свом нападу на Авдејевку. Међутим, мислим да ово не пије воду из низа разлога.

Пре свега, сама премиса очигледно није истинита. Овај рат се са великом пажњом документује у реалном времену, што значи да заправо можемо да проверавамо појаве оштрих скокова руских губитака у табеларним подацима. У те сврхе преферирам да пратим War Spotting UA и њихов пројекат праћења губитака руске технике. Иако не крију своју проукрајинску оријентацију (прате само руске, а не и украјинске губитке), сматрам да су поузданији и разумнији него Орикс, а и методологија праћења им је свакако транспарентнија.

Кратак осврт на њихове податке је битан. Прво, погрешно је претерано се фокусирати на конкретне датуме које приписују губицима, и то зато што њихови заведени датуми кореспондирају са датумом када су губици први пут фотографисани, што може а и не мора да буде истог дана када је неко возило уништено. Када заведу датум за уништено возило, они у ствари заводе само датум када је фотографија направљена. Стога је разумно забележити потенцијалну маргину грешке од пар дана када се губици датирају. Ту једноставно нема помоћи. Штавише, и они, као било ко други, могу да погрешно идентификују или случајно дуплирају завођење истих возила фотографисаних из различитих углова.

Све ово треба да објасни да није корисно превише се бавити гледањем у конкретне групе губитака и фотографија, али је зато веома корисно гледати трендове у праћењу губитака. Да је Русија заиста губила ненормалне количине опреме у месец дана дугом нападу, могли бисмо видети скок, или макар скроман раст нивоа губитака. То се међутим не види у подацима о губицима.

Укупна руска стопа губитака од лета 2022. до данас износи отприлике 8,4 маневарских средстава дневно. Али губици за јесен 2023. (који укључују и напад на Авдејевку) заправо су нешто нижи и стоје на 7,3 дневно. Неколико је група губитака, који кореспондирају последицама напада, али нису абнормално високе, што је чињеница коју је лако проверити кроз податке о периоду губитака. Подаци показују скроман раст од лета ове године (6,8 дневно) до јесени (7,3), што се уклапа у трансформацију из дефанзивног у офанзивно држање, међутим нема ничега што би указивало на абнормалан раст руских губитака. Све у свему, подаци говоре о нападу високог интензитета, али су губици нижи у поређењу са другим периодима у којим је Русија била у офанзиви.

Исти основи аналитички метод можемо да применимо и поводом губитака у људству. Медијазона – иначе један антипутинистички руски дисидентски медиј – помно прати руске губитке у људству путем читуља, најава сахрана и објава на друштвеним мрежама. И гле, ни они, као ни горепоменути Warspotting UA нису успели да забележе било какав неуобичајен раст руских жртава током јесени.

Наравно, било би глупо порицати да је Русија губила оклопна возила, или да напади немају своју цену. Води се битка, а возила бивају уништавана у биткама. То овде и није питање. Питање је да ли је напад на Авдејевку изазвао неодржив или абнормалан раст руских губитака, а у подацима једноставно нема ничега што би нас навело на такав закључак. Стога, тврдња да су руске снаге самлевене код Аведејевке једноставно нема покриће у доступним информацијама, а досадашњи дневни губици ове јесени су нижи од прошлогодишњег просека.

Штавише, фиксација на руске губитке може нас навести да заборавимо да и украјинске снаге трпе гадне батине, а постоје и снимци из украјинске 110. бригаде (главне формације задужене за одбрану Авдејевке) са жалбама на неодрживе губитке. Све се то може очекивати у бици високог интензитета. Руси су напали јако и претрпели губитке пропорционалне томе, али да ли је то вредело?

Морамо да размотримо иницијални руски напад у контексту борбеног простора Авдејевке. Он је прилично јединствен по томе што се читав град и пруга која иде ка њему налазе на узвишењу. Како је град сада обухваћен са три стране, преостале украјинске логистичке линије протежу се кроз мочварни басен западно од града. То је једини преостали отворени коридор. Русија сада држи позиције на доминантним висовима који директно гледају на тај басен, а у процесу су проширења своје зоне дуж гребена. У ствари, супротно тврдњама да је руски напад колабирао уз високе губитке, Руси настављају да шире своју зону контроле западно од пруге, већ су пробили ободе Степове и пробијају се ка утврђеној мрежи ровова на југоистоку Авдејевке.

У овом моменту вероватно је рационално бити склон компарацијама са ситуацијом у Бахмуту, али јединице УОС у Авдејевки су заправо у далеко опаснијој позицији. Много се говорило о тзв. „контроли ватре” током битке за Бахмут, а неки су сматрали да Русија може да изолује град просто тако што ће артиљеријом гађати артерије снабдевања. Нема потребе рећи да ово није баш испало тако. Украјина је изгубила доста возила на путевима ка и изван Бахмута, али коридор је остао отворен, иако опасан, све до краја. У Авдејевки, међутим, Руси имају могућност директне употребе вођених противоклопних ракета по линијама снабдевања у басену, уместо ослањања на индиректну артиљеријску ватру. Ово је далеко опаснија ситуација за УОС, како због тога што Авдејевка има необичну карактеристику једног доминантног гребена дуж кичме борбеног простора, тако и зато што су димензије мање: читав украјински коридор снабдевања зависи од пар путева у процепу од свега четири километра.

Очигледно су контрола хумке шута и пруге од круцијалне важности, па је руска војска ангажовала значајне нападачке снаге како би загарантовала заузимање ових кључних циљева. Напад на хумку шута захтевао је излагање руских нападачких колона окомитој украјинској ватри и кретање кроз терен који је под јаким надзором. Укратко, ово је подразумевало многе тактичке проблеме који су мучили и Украјинце током лета. Савремене извиђачко-ватрене комбинације (аутор мисли на дронове, прим. прев.) веома отежавају успешно размештање и покрет снага без губитака.

За разлику од Украјинаца, међутим, Руси су окупили довољну масу за неповратан продор на доминантне висове, а украјинска ватра била је неадекватна да осујети напад. Сада када их држе, Руси ће попунити снаге док Украјинци покушавају да изведу контранапад – ово се заправо већ догађа, а UA Warposting бележи оштар пад у руским губицима технике током последње три недеље. Овиме се успоставља образац операције: огроман рани напад како би се заузеле кључне позиције помоћу којих Руси контролишу борбени простор. Руси су успешно наметнули правила од самог почетка тако што су обезбедили свом нападу ниво насиља и генезе снаге који је мањкао током лета јединицама УОС. Вредело је разбијати јаја за овакву кајгану.

Украјинци очигледно знају да су у невољи. Већ су почели са интервентним окупљањем најбољих средстава у овој области како би отпочели контранапад против руских позиција на гребену, а Бредлији и Леопарди већ горе око Авдејевке, али и у украјинској позадини. Намеће се исти основни проблем који се показао толико неодољивим летос: украјинске јединице које учествују у контранападу (са полазним тачкама које се налазе више од 10 километара у позадини, иза Очеретне) суочавају се са рутама наступања које су под јаким надзором, што их излаже руској ватри. Украјинска 47. механизована бригада већ је изгубила оклопну технику како на полазним позицијама, тако и у пропалим контранападима на руске позиције око Степове.

У недељама које долазе, руске снаге ће свој замах усмерити на нападе дуж оса кроз Степове и Сјеверне западно од града, остављајући УОС везане за дуг и опасан логистички ланац на дну басена. Једна од најдуже и најжешће брањених тврђава Украјине прети да постане оперативна замка. Не очекујем да ће Авдејевка пасти у року од пар недеља (осим ако се не деси некакав непредвидив и невероватан колапс украјинске одбране), али то је сада питање времена, а зимски месеци вероватно ће донети постепено круњење украјинских положаја тамо.

Одржавање борбене снаге УОС у граду биће нарочито тешко, пошто ће се украјинска „логистика комараца” (сленг за њихову навику снабдевања помоћу пикап камионета, комбија и других малих цивилних возила) мучити по блатњавом басену под будним оком руских ФПВ дронова и изложена директној ватри. УОС ће бити приморане да покушају да одрже одбрану ранга бригаде провлачећи мала возила кроз разровану зону. Ако Руси успеју да заузму фабрику кокса – игра ће се завршити много брже – али Украјинци ово знају и учиниће одбрану фабрике главним приоритетом. Но, упркос томе, све је само питање времена, а једном када Авдејевка падне, Украјинци неће имати чврсто место за заснивање одбране све док се не повуку до реке Вовче. Ово је процес који би требало да се одигра током зиме.

И ту се намеће питање: ако Украјина није могла да одбрани Бахмут, а време докаже да не може да одбрани ни Авдејевку, где ће моћи да се одбрани? А ако Украјина не може успешно да напада, за шта се уопште бори? Пропала одбрана једино има смисла као акција одлагања ако имате нешто чему се надате.

Стратешка исцрпљеност

Рат у Украјини сада пролази кроз транзицију у трећу фазу. Прву фазу – од почетка непријатељстава у фебруару 2022. до јесени исте године – карактерисала је трајекторија исцрпљености домаћих украјинских капацитета услед операција лимитиране иницијалне руске снаге. Иако су руске снаге успешно деградирале или исцрпеле многе аспекте предратне украјинске ратне машинерије (елементе попут комуникација, залиха противваздухопловних пресретача или артиљеријског арсенала), иницијална руска стратегија спотакла се о критично погрешну процену борбене воље Украјине за дуги рат, као и спремности НАТО-а да допуњује украјинске материјалне залихе и пружи извиђачко-надзорне и командно-контролне капацитете.

Како су се Руси суочили са много већим ратом од очекиваног, и то уз потпуно неадекватну генезу снага за такав задатак, рат је добио карактер индустријског исцрпљивања док је прелазио у другу фазу. Ову фазу карактерисали су руски покушаји скраћивања и коректуре линија фронта, стварање густих фортификација и везивање снага за мељуће позиционе битке. Ова фаза се генерално сводила на то да су Украјинци покушавали да искористе – а Руси да прегрме – период украјинске стратешке иницијативе док се Русија прешалтавала на скупљи ратни колосек, проширујући производњу наоружања и увећавајући генезу снага кроз мобилизацију.

У суштини, Украјина се суочила са озбиљном стратешком дилемом од момента у којем је председник Путин најавио мобилизацију резерви у септембру 2022. године. Руска одлука да се мобилише био је де факто сигнал да су нова стратешка логика и дужи рат индустријског исцрпљивања прихваћени. То је рат у којем Русија ужива бројне предности, које укључују далеко већи резервоар људства, неупоредиво супериорније индустријске капацитете, домаћу производњу офанзивног наоружања, оклопних возила и граната, индустријску базу смештену далеко изван досега систематских украјинских напада, те стратешку аутономију. Све ово су, међутим, системске и дугорочне предности. На кратке стазе Украјина је уживала кратки период иницијативе на терену. Овај период је протраћен промашеним летњим нападом на руске линије одбране на југу, па се тако друга фаза рата окончава заједно са походом УОС ка азовским обалама.

И тако долазимо до треће фазе, коју карактеришу три битна услова:

1. Постојан раст руске борбене моћи као последица инвестиција направљених прошле године,
2. Исцрпљење украјинске иницијативе на терену и растућа канибализација средстава УОС (мисли се на жртвовање функционалних комада технике ради поправки и ремонта других истих средстава, што углавном чине војске у критичном стању логистике, прим. прев),
3. Стратешка исцрпљеност НАТО

Прву тачку је релативно лако разумети и слободно је признају и западне и украјинске власти. До сада је већ опште познато да санкције нису успеле да нанесу озбиљну штету руској производњи наоружања. Штавише, доступност кључних система рапидно расте као последица стратешких инвестиција у нове и проширене производне линије. Међутим, можемо да побројимо неколико примера тога.

Један од кључних елемената растућих руских капацитета је квалитативно и квантитативно унапређење нових офанзивних система. Русија је успешно покренула масовну производњу иранског дрона Шехид/Геран, а у току су радови за подизање још једне фабрике. Производња лутајуће муниције (мисли се на дрон-камиказу, прим. прев.) типа „Лансет” експоненционално се увећала, а читав низ унапређених варијанти улази у употребу, са супериорнијим навођењем, ефективним дометом и способностима ројења. Руска производња ФПВ дронова значајно се увећала, а украјински војници се плаше лавине коју би ова руска предност могла да направи. Глајдер-вођени пакет УМПК модификован је тако да је примењив на већину руског арсенала гравитационих бомби.

Све ово говори о руској војсци у којој расте способност бацања високо експлозивних средстава у све већем броју и прецизности по персоналу УОС, њиховој опреми и инсталацијама. За то време, на терену наставља да расте и производња тенкова, при чему санкције имају мало видљивог утицаја на доступност руског оклопа. За разлику од ранијих прогноза да ће Русија почети да „копа по дну бурета” како би извукла прастаре тенкове из хангара, руске снаге у Украјини користе све новије тенкове, а Т-90 појављује се у све већем броју. Упркос понављајућим западним предвиђањима о потреби новог таласа мобилизације услед наводно ужасавајућих губитака, руско министарство одбране самоуверено је саопштило да су његове резерве људства стабилне, при чему је представник украјинске војне обавештајне службе изјавио да се сматра да је преко 400.000 Руса ангажовано на фронту (чему се могу додати и позамашне резерве унутар Русије).

За то време, украјинске снаге вероватно ће се још више окренути канибализацији. Ово се одвија на много нивоа, као лајтмотив стратешки исцрпљене снаге. На стратешком нивоу – канибализација се догађа када се стратешка средства троше у име непосредно хитних задатака, док се на тактичком нивоу – сличан деградирајући процес догађа када формације предуго остану у борби, па почну да се троше у борбеним задацима за које више нису способне. Вероватно колутате очима на тај пасус и разумем зашто је тако. Крцат је жаргоном и извињавам се због тога. Међутим, можемо да приметимо конкретан пример обе врсте канибализације (стратешке и тактичке) у једној истој јединици – 47. механизованој бригади.

47. бригада је била одавно предодређена да постане један од кључних актера украјинске контраофанзиве. Обучавана је (најбоље што је време могло да дозволи) по НАТО стандардима и привилегована приступом најнапреднијој западној опреми, попут тенка Леопард 2А6 и борбеног возила пешадије „Бредли”. Ова бригада не само да је брижљиво припремана него је и нашироко рекламирана као смртоносни врх украјинског копља. Међутим, лето пуно фрустрирајућих пропалих напада на руску запорошку линију оставило је бригаду са тешким губицима, деградираном борбеном снагом и међусобно завађеним официрима.

Оно што је уследило требало би да упали црвени аларм. Прво је почетком октобра саопштено да 47. бригада има новог команданта, при чему је смена изазвана одозго, захтевима да бригада настави да напада. Проблем је што је 47. бригада постепено исцрпела свој нападачки потенцијал, па је решење које је нови командант имплементирао било да се исцеде позадина бригаде и посаде техничара како би се попунили губици у људству.

Како се наводи у извештају Милитари ленда (MilitaryLand): „Како тврде војници противтенковске ракетне јединице из Магуре (надимак 47. механизоване бригаде, по имену митске ћерке старословенског бога Перуна, прим. прев.) у сада уклоњеном видео снимку, команда бригаде одбија да призна да је јединица изгубила свој офанзивни потенцијал. Уместо тога, команда шаље опслужитеље минобацача, снајперисте, артиљерце, практично све што има на располагању, као јуришну пешадију”.

Ово је класични пример тактичке канибализације, у којој губитак борбене снаге прети убрзањем јер се помоћни и технички елементи јединице сагоревају у покушају компензације губитака. Међутим, 47. бригада је, такође, канибализована и на стратешком нивоу. Када је руски напад на Авдејевку почео, украјинска реакција била је да извуче 47. бригаду са запорошког фронта и хитно је пошаље у контранапад код Авдејевке. У том моменту, украјинска одбрана тамо је зависила од 110. бригаде – која је у Авдејевки провела готово годину дана без појачања – и од 47. бригаде, коју су већ деградирали месеци континуираних офанзивних операција на југу.

То је стратешка канибализација: узимање једне од главних јединица на једној страни и бацање исте без одмора или попуне директно у борбу као интервентне одбране. Стога, код 47. бригаде имамо канибализацију на унутрашњем нивоу (аутосагоревање у покушајима извођења борбених задатака за које више није одговарајуће опремљена) и на стратешком нивоу, пошто је УОС додатно крњи у позиционој одбрани, уместо да је ротирају у позадину ради одмора и попуне за будуће офанзивне операције. Недавни извештај са интервјуима особља 47. бригаде осликава драматично стање: бригада је изгубила преко 30% свог персонала током лета, а њене хаубице имају следовања од пуких 15 граната дневно. Руски минобацачи, како кажу, имају предност од 8:1.

Ситуација се може поредити са особом у кризи, која себе исцрпљује биолошки и емотивно кроз мањак сна и стрес, истовремено сагоревајући сопствену имовину: продаје своја кола и друго есенцијално власништво ради плаћања непосредних потрепштина попут хране и лекова. То је неодржив начин живота који не може неограничено да одлаже катастрофу.

Руси чине све што могу да подстакну овај процес, методично реактивирајући мељуће нападне операције дуж читавог фронта – укључујући не само Авдејевку него и Бахмут и Купјанск – у намерном програму везивања, осмишљеном тако да се украјинске снаге држе у борби након што су се исцрпеле током лета. 47. бригада је симбол тога: нападала је целог лета, само да би моментално била шутнута у одбрану Донбаса. Како је то један од мојих сарадника објаснио, последње што желите након маратона је да започнете спринт, а управо ту се Украјинци налазе након губитка стратешке иницијативе у октобру.

Не суочава се, међутим, само Украјина са стратешком исцрпљеношћу. САД и НАТО су у сличној ситуацији. Читава америчка стратегија у Украјини дотерала је себе до ћорсокака. Логика посредничког рата лежи у претпоставци разлике у трошковима: САД би могле да обогаље Русију уз багателне издатке, снабдевајући Украјину својим вишковима наоружања, док руску економију гуше санкцијама. И не само да санкције нису успеле да обогаље Русију – него се распао и амерички приступ на терену. Украјинска контраофанзива спектакуларно је пропала, а истрошена украјинска копнена војска сада мора да се довија у стратешкој одбрани пуног спектра против растуће руске силе.

Затo је основна стратешка недоумица за Запад како се искобељати из стратешки слепе улице. НАТО је стигао до границе онога шта може дати Украјини из својих вишкова. Поводом артиљеријских граната (тотемског средства овог рата), на пример, НАТО савезници су отворено признали да су углавном потрошили шта имају, док су САД принуђене да преусмере испоруке граната са Украјине на Израел – што је, заправо, прећутно признање да нема довољно за све. За то време, производња нових граната каска и у САД и у Европи.

Суочене са масивним руским инвестицијама у одбрамбену производњу и последичним енормним растом руских способности, није јасно шта би даље САД могле да ураде. Једна могућност је „све или ништа” опција, која би захтевала индустријско реструктуирање и де факто економску мобилизацију, али нејасно је како би ово могло да се изведе имајући у виду јадно стање западне индустријске базе и финансија.

Штавише, непогрешиви су показатељи да би извлачење западне производње наоружања из хибернације било енормно скупо и логистички изазовно. Нови уговори демонстрирају астрономски раст цена. На пример, скорашња наруџбина за Рајнметал дошла је до цифре од 3500 долара по гранати – што је запањујући раст када се има у виду да је већ 2021. године америчка војска могла да врши набавке за свега 820 долара по гранати. Не чуди што се председавајући Војног комитета НАТО пакта жалио да више цене онемогућавају напоре за прављење залиха. За то време, производња је спутана мањком квалификованих радника и машинских алата. Прешалтавање на „све или ништа” поводом Украјине захтевало би ниво вратоломног економског реструктурисања и мобилизације, коју би западно становништво вероватно видело као неподношљиво и збуњујуће.

Друга опција је „замрзавање” конфликта приморавањем Украјине на преговоре. Амерички и европски званичници већ су начели ову тему јавно, што је изазвало помешане реакције. Све у свему, ово делује крајње мало вероватно. Прилике да се преговара о крају сукоба грубо су одбачене неколико пута. Из руске перспективе, Запад је намерно изабрао да ескалира сукоб а сада хоће да се измакне пошто је Русија одговорила мобилизацијом. Зато није јасно зашто би Путин хтео да пусти Украјину сада када руске војне инвестиције почињу да дају плодове, а руска војска има реалну могућност да заврши са Донбасом и другим територијама. Међутим, још више забрињава украјинска тврдоглавост, која делује спремно да жртвује још храбрих мушкараца како би се продужило батргање Кијева у територијама које се не могу бескрајно држати.

У суштини, САД (и њихови европски сателити) имају четири опције, од којих ни једна није добра:

1. Упуштање у економску мобилизацију како би се драстично подигло снабдевање Украјине.
2. Наставак постојеће подршке Украјини „на капљице” и посматрање како она прогресивно трпи спори пораз.
3. Окончати подршку Украјини и посматрати како она трпи рапидни тотални пораз.
4. Покушај замрзавања сукоба преговорима.

Ово је класична формула за стратешку парализу и најизвеснији исход је да ће САД наставити са тренутним курсем деловања, тј. да ће скромно подржавати Украјину у складу са постојећим финансијским и индустријским ограничењима, што би УОС одржало у вишеструко неравноправној борби са растућим руским способностима.

А то нас, коначно, враћа на почетак. Нема чудесног оружја, кул трика или оперативне смицалице која ће спасити Украјину. Нема издувног вентила на „Звезди смрти”(референца на моменат преокрета у Ратовима звезда, прим. прев). Постоји само хладна рачуница масовно концентрисане ватре у времену и простору. Чак и изоловани успеси Украјине само служе томе да истакну енорман диспаритет у способностима. На пример, када су УОС користиле западне ракете како би нападале руске бродове у лукама, то је једино било могуће зато што Русија има морнарицу. Руси, на пример, имају огроман арсенал противбродских ракета које не користе јер Украјина нема морнарицу. И док спектакл успешних погодака по руским пловилима даје добар маркетинг – он само открива асиметрију средстава и не чини ништа да ублажи фундаментални проблем Украјине, а то је постојано трошење и пропаст њених копнених снага у Донбасу.

Док 2024. буде доносила постепену ерозију украјинске позиције у Донбасу – тј. изолацију и ликвидацију периферних утврђења попут Авдејевке, напад у облику клешта на Констатиновку, све дубљу избочину код Угљедара услед руског напредовања ка Курахову – Украјина ће бити у све више неодрживом положају, а западни партнери довешће у питање логику упумпавања ограничених залиха оружја у разорену државу.

У трећем веку, током ере кинеска три краљевства (након што се Хан династија распала у три државе почетком 200-их година), постојао је чувени генерал и званичник по имену Сима Ји (кинески изговор је С-Ма Ји, прим. прев). Иако није тако често цитиран као познатији Сун Цу, Сима Јиу се приписује један афоризам који је бољи од свега садржаног у Умећу ратовања. Сима Ји суштину ратовања објашњава на следећи начин: „У војним пословима пет је есенцијалних тачака. Ако можеш да нападаш – мораш да нападаш. Ако не можеш да нападаш – мораш да се браниш. Ако не можеш да се браниш – мораш да бежиш. Преостале две могућности су једино предаја или смрт.”

Украјина се пробија ка дну ове листе. Догађаји од овог лета демонстрирали су да не може успешно да напада јаке руске позиције. Догађаји у Авдејевки и другде сада стављају Украјину на пробу да ли уопште може да се брани у Донбасу против све веће руске снаге. Уколико падне на овом тесту – биће време за бежање, предају или смрт. Таква су правила игре када наступи тренутак истине.

* Велики Серж је псеудоним руског војног блогера и струњака за војну историју

Извор:
СТАНДАРД