Драгослав Пакић: Наши некадашњи савезници у савезу с наследницима наших убица

spomenik-pristina

Немачко-француски-охридски предлог за сређивање српско-албанских односа најупечатљивију интерпретацију је добио управо на српском гробљу где се ни мртви Срби не смеју поменути

Наш познати историчар филма, филмски критичар, драматург и сценариста, Божидар Зечевић, проучавајући архивску грађу депоновану у архиву Хуверовог института где је писана заоставштина пуковника Мекдауела, америчког официра при штабу генерала Драже Михаиловића, лежала под ембаргом више од тридесет година, наишао је, између осталог, и на записана мишљења Хитлера и Винстона Черчила о Србима. И, гле чуда, мисли двојице великана на исту тему се толико подударају да би човек могао помислити како се ради о истој личности. Испало је да су од Хитлера и Черчила Србе и Србију више мрзели само Маркс и Енгелс.

Те и такве европске вредности из питоме и очуване ботаничке баште нашле су да засаде понеку травку отровницу и у српску земљу, иначе џунглу јер је ван ЕУ баште, па према томе, и ван себе. Локални травари и скупљачи другог отровног биља закључише да је Србија, не само џунгла, него и обични зверињак што наговестише текстовима писаним као на песку или у блату. Међу насловима се посебно истиче онај громогласни – Звери српске.

Није утврђено да ли се у текстовима овакве и сличне садржине истиче захтев и тражи помоћ са Запада да се у Србији ловостај никада не примени како би звери могле слободно и некажњено да се лове како се коме прохте. Сафари би могао бити од велике користи за развој ловног туризма у Србији која је, иако Тамо далеко, ипак ближа од Африке. Томе би глумци и глумице као што је некад био Роналд Реган, па онда тренутно светски признат украјински виртуоз на оргуљама налик каћуши, чувени команданте Владимир Зеленски, па нишки табаџија Драган Бјело грло, или Светлана Бојковић, Круљевић, Жутић, Драшкић и тако даље…

Да ловци на домаће дивље звери (оксиморон је, бар кад су Срби у питању, готово неизбежан) нису само наш специјалитет. Довољно је само овлаш прелистати писана остварења у далекој Русији која су постала бестселери у нама блиском Западу без алтернативе.

Тако је извесни Владимир Федоровски, писац и бивши руски дипломата, написао књигу „Путин од А до Зет“ у којој посебно заинтересованом читалаштву са западне стране објашњава Путина као рачунски исход једначине Хитлер = Стаљин, с тим што је Хитлер на бољој позицији од Стаљина јер је побио само двадесет и пет милиона Руса, док их је Стаљин по разним Гулазима сатро више од двадесет шест милиона. Разлика од милион душа мање у корист Хитлера није за занемаривање. Друго велико открића овог дипломатског списатеља јесте да је филозоф Дугин Путинов Распућин и податак да је Стаљин био више Иван Грозни док је Путин слика и прилика Петра Великог.

Дипломата ипак није могао да прећути податак, пошто је у млађим данима био и преводилац за арапски језик, да је Садам Хусеин, коме су приликом једне посете Москви понудили да обиђе музеј Горког, то пристојно одбио молећи домаћине да му покажу Стаљинову библиотеку. Сви су се запањили када су у библиотеци Стаљинове даче затекли брдо књига претежно филозофског садржаја западног порекла и необорив доказ да је Стаљин одлично владао старогрчким и латинским језиком. Посетиоци су, без обзира што Стаљин није отворио ни једну књигу са марксистичким садржајем, закључили да је Стаљин био далеко образованији и од Лењина и од Троцког заједно. Наведен је и податак да је на званичним вечерама, наздрављајући у част националним херојима мајчице Русије, Стаљин знао да попије и по тридесет вотки и да и даље остане на ногама док су се сви остали учесници славља већ поодавно излежавали по подовима. Говорило се да је респектабилни такмац у пићу Стаљину могао бити још само Черчил. Обојица су поред капљице били и страствени пушачи, са разликом што Стаљин није испуштао лулу из уста док је Черчил непрестано цуцлао цигару кубанске производње.

Да је неко од београдских поклоника лепо писаној речи нешто слично натруковао о неком српском владару добио би од Теофила Панчића најмање три Нинове награде.

Колективни Запад никада неће опростити Стаљину његову бриљантну победу над Хитлером у кога су полагане велике наде.

Док Израелци немилосрдно тамане Палестинце при чему се француски филозоф, левичар по опредељењу и Јеврејин пореклом, бивши велики заштитник муслимана у Босни и Шиптара на Космету, страствени борац за ликвидацију Садама Хусеина и Гадафија, чувени Бернар Анри Леви, носилац почасне торте на лицу у Боркином београдском Центру за културну деконтаминацију, по Французима назван БеееАшВе, нема смелости да се бар помоли и каже само бее, а остало би му опростили.

У Аргентини је на изборима победио изразити десничар Милеи који већ обећава доларизацију Аргентине и повећану продају вуне и сопствене аргентинске коже. Аргентинци већ певају: Ситније, Милеи, ситније, покажи нам најбитније!

За то време француски и немачки „амбасадори“ у Приштини на српском гробљу праве нов распоред надгробних споменика изгинулих војника, Срба и Француза из времена када смо заједно гинули. Надгробну плочу са поменом српских жртава склонили су у страну да не иритирају наследнике њихових убица, а своју, само сада у црној боји ставили у центар пажње и заједно са немачким, некадашњим крвним непријатељима, обележавају као неко примирје, а не победу.

Немачко-француски-охридски предлог за сређивање српско-албанских односа најупечатљивију интерпретацију је добио управо на српском гробљу где се ни мртви Срби не смеју поменути.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ