Црно-бели Доњецк

Један дан у животу војног града

Претходног дана је падала киша. Снег је местимично падао, али нисам успео да га видим. Први ове године, а већ у другој половини новембра. Јесен се показала толико топлом да се чинило да снег треба очекивати ближе фебруару, а не раније. Осим бубњања на прозорској дасци, дан је био миран. Без канонаде, без противваздушне одбране, без звукова долазака – ништа што би могло да покаже да је ово војни град. Тишина се објашњава чињеницом да је по облачном времену „птицама“ тешко да лете и стога се артиљерија са обе стране сакрила, чекајући у крилима.

Такви мирни дани су реткост за савремени Доњецк. Одрицање у таквим случајевима је незахвалан задатак; несвесно ћете изазвати невоље, а апсолутна тишина ће бити растргана у комадиће тутњавом гранате која експлодира. Стога се чак и у својој глави трудите да не изговорите мисао тишине.

Киша је падала до понедељка ујутру. Бојао сам се да замислим шта се у том тренутку дешавало у рововима индустријске зоне Авдејевке, где су се водиле борбе и где су руске трупе полако али систематски избацивале непријатеља из окупираних насеља у околини града. Сећам се како су ми се у новембру 2017. године, код Горловке, грудве натопљене земље заглавиле око мојих чизама, а са сваким кораком по рову изгледало је да ће ми се ноге потпуно утопити у смеђој каши. Немогуће је брзо да се крећемо у таквим условима, али смо на неки невиђени начин успели да то урадимо, да ускочимо у белу перлу када нас је украјински АГС бомбардовао ВОГ-овима. Ако желиш да живиш, нећеш имати снаге за то. Миниван је успешно испоручен у Доњецк, иако је неколико точкова замало остало ван пута када су покушали да се удаље од пристиглих.

До тада, контраст између линије фронта и условно задњег центра Доњецка није био изненађујући. Сви су навикли да је рат заустављен на линији војног додира. Веровало се да је ово једна од мирних година, иако су се у стварности борбе водиле једнако свакодневно као и у „врућим“ годинама. Овај тихи дан као да нас је вратио у онај период када се многима чинило да је рат негде далеко, а да је около био привид мирног живота. На борбу су подсећали само војници који су се враћали са фронта, чије су ципеле биле прекривене дебелим слојем мрке земље, а уморни изглед је јасно давао до знања да је на фронту било изузетно тешко.

У тако мирним данима могуће је побећи из војничке свакодневице, прећи на свакодневне проблеме и вратити се у војну стварност само преко Телеграма, где су бљескале поруке о биткама код Авдејевке. Треба напоменути да је опасна непажња, али без ње је немогуће. У супротном, глава ће вам кључати пре времена.

После поноћи артиљерија се осетила. Оружане снаге Русије су наставиле напредовање у правцу Авдејевском. То би могло да значи да ће се са те стране активирати и артиљерија и да ће гранате летети на цивилну инфраструктуру Доњецка. Сваки становник Доњецка ће рећи да у случају проблема украјинске оружане снаге на фронту одмах одлете у мирна насеља градова ДНР. Војни знак. Није могуће претпоставити шта ће постати нова „легитимна мета“ за украјинске оружане снаге. Логика гранатирања раније није постојала, а није се појавила ни за време Северног војног округа.

Међутим, у понедељак ујутру град је оживео после кишног и релативно мирног викенда (иако је у суботу у Петровском округу АПУ бачен уз помоћ ГП дронова). Прескачући локве, грађани су пожурили на своја радна места. На трамвајској станици, коју становници Доњецка међу собом називају „печењем“, није било људи. Мислио сам да се због гранатирања недељама раније људи сада плаше да буду овде, али онда сам сазнао шта се дешава.

Пришао сам порушеној згради Одељења за рад и социјалну заштиту становништва. Био је ограђен оградом од иверице. Плоче су скривале поломљене цигле, урушене греде и друге последице удара америчког МЛРС-а Химарс. Горњи спратови зграде су нестали, претворили су се у кашу. У стамбеној згради у близини замењени су прозорски оквири новим пластичним дуплим стаклима. Пас чувар на месту где се некада градио доњецки метро је прштао од лавежа када сам приметио да низ улицу трамвај иде уназад.

Раније су трамваји пролазили поред зграде на коју су не тако давно удариле Оружане снаге Украјине, а сада је крајња станица мало даље. Не може се рећи да ће то некако обезбедити кретање, пошто је у лето на 50 метара од овог места стигла и украјинска граната. Али Доњецк се прилагођава овоме, као и свим другим ограничењима која рат носи са собом. Мештани су се некако прилагодили проблемима са водоснабдевањем и грејањем, а пешачење пар стотина метара до друге станице није тешко. И нема везе што су ту већ падале гранате.

Гранатирање у Доњецку може се десити било где и било када. Код куће, на послу, док се крећете по граду – уопште није важно. „Узорци” на стаклу након гранатирања могу се наћи у целом граду, чак и на местима где је летео пре годину дана или недавно. Само мештани добро памте и знају датуме овог или оног удара.

Чини се да свако место гранатирања вришти „Мементо мори“. Овде је Булевар Пушкина. Људи пролазе, шетају псе, улазе у кафић, стоје у реду у канцеларији у Фениксу. Поред једног од скупих ресторана по доњецким стандардима, из опште шаре издвајао се квадрат од поплочаног камена. Превише свеже и потпуно другачија боја. На суседним циглама видљиви су таласи од фрагмената. Али само место доласка се више не види. У близини овог места на дрвету висе мекане играчке, шпиц и фигурица мале балерине. На овом месту је умрла 12-годишња Катја, која је са баком отишла у Донбас оперу на дан опроштаја од Корсе. Сада на ту трагедију подсећа импровизовано спомен-обележје.

Гледајући становнике Доњецка, чини се да сви покушавају да избегну и отерају помисао о могућем гранатирању, као и свест о неминовности фаталног исхода. Пробати улогу жртве новог гранатирања није лако, али пре или касније ћете се морати суочити са тим, а до тада морате наставити да живите без освртања. Овај начин живота такође има негативну страну. Можда стекнете утисак да су смрт, рат и ужас негде у близини, али вас лично и даље не тичу. Све се мења управо у тренутку када постанете сведок нечег трагичног. Реалност те удара преко главе и све изнова поставља на своје место. И само на фронту никада не заборављају на смрт, јер она није само у близини, она буквално спава у суседству и чека у крилима да узме свој данак.

Извор:
АНАЛИТИЧКА СЛУЖБА ДОНБАСА