Андреј Фурсов ГАДАФИЈЕВА КЛЕТВА

Још 2000. године информисани и проницљиви саветник Чалмерс Џонсон, специјалиста за тактику противпартизанског ратовања и Јапан, издао је књигу „Повратни удар“ («Blowback»). У њој је предсказао да ће се у наредних 50 година Западу вратити, пре свега у Азији и Африци, оно што је чинио у другој половини ХХ века. Почевши од Хирошиме и Нагасaкија. Књига је у почетку била непримећена. Али, после 11. септембра 2001. године, изашло је друго издање и „Повратни удар“ је постао популаран.

Ипак, власти САД, лидери западног света, нису обратили пажњу на Џонсоново упозорење. Прво је Буш напао Авганистан, Ирак. Затим је Обама крајем 2010. године својим „арапским пролећем“ запалио Блиски Исток. То су извори данашње бурне мигрантске реке, која ће наставити да расте.

Узимајући у обзир последње доступне статистичке податке, ускоро ће удео становништва из арапских и афричких земаља чинити једну петину или једну четвртину становништва државе. Можемо тврдити да се наша земља више никада неће вратити етно-културној истоврсности која је превладавала до краја 70-их година ХХ века. Реч је о дубинским променама нашег друштва које ће имати озбиљне последице“, пише један од водећих социолога Француске Жером Фурке у књизи са насловом који пуно говори – „Архипелаг Француска“.

Дубоке промене су биле вишеструко убрзане зато што се Француска одрекла свог традиционалног модела асимилације у корист модела мултикултурализма. „Промена пута“ се одиграла за време Франсоа Митерана, који је то потврдио у говору 1987. године: „Француска цивилизација је постајала богатија сваки пут када је примала странце у своју земљу. Ми не морамо да их асимилујемо. Ми треба једноставно да живимо заједно. Букет цвећа разноврсних облика и боја… Желим да Француска буде отворена за странце… Желим да се француска култура гурне у страну, да се уздрмају њени обичаји.“

Америка је далеко, преко океана. Нећете до ње допловити на крхким бродићима. А Европа је близу. Довољно је прећи Средоземно море. Поред тога, у ХХI веку, заједно са Јенкијима, на Блиском Истоку су врло активни Француска, Италија, Велика Британија. Не остаје по страни ни Немачка. Ето, сада се и Западној Европи враћа оно што је Џонсон предвидео.

Још почетком 90-их година француски аналитичар Жан Кристоф Руфен издао је пророчку књигу „Империја и нови варвари“. Писао је да ће се 20-их година XXI века Европа сусрести са врло озбиљним проблемом – приливом миграната, „нових варвара“.

Много је важнија од самог пророчанства стратегија коју је предложио аутор. По његовом мишљењу, Западна Европа мора да негује и чува државе Северне Африка, да се моли за њих! Јер то су „државе – тампони“, „јастучићи“ између Европе и Африке јужно од Сахаре. Оне спасавају старицу Европу од прилива миграната са црног континента. „Тампонима“ је назвао Алжир и Тунис, где је било немирно.

У Либији је тада владао Гадафи. Не тампон, већ прави гвоздени зид, кроз који ни миш не би могао да прође, а камоли хорде миграната. И шта се десило? Обамино „Арапско пролеће“ почело је управо државним ударом у Тунису, у децембру 2010. године. Врло је немирно сада и у Алжиру. А стабилна Либија је потпуно уништена. Умногоме и рукама Француске, Италије, с чијим лидерима се Гадафи, како је мислио – „дружио“, у крајњој линији делимично их спонзорисао.

Присетимо се клетве-пророчанства, од „западних партнера“, изданог Гадафија: „Ви рушите зид који не дозвољава проток афричких миграната у Европу, зид који зауставља радикале. Тај зид је Либија. Ви је рушите. Ви сте идиоти. За хиљаде миграната из Африке, за подршку радикалима горећете у паклу. Тако ће бити.“

Западни Европљани, предвођени северноатлантским елитама, растурили су кошницу, а несрећне пчеле полетеле ка њима. Из афричких земља Еритреје, Нигерије, Гамбије, Малија, Мауританије, Туниса, Камеруна, Габона, из Авганистана, Пакистана, Ирака, из те исте Сирије…. Мигранти се спасавају од ужаса рата, разарања, разуларених банди. И све је то направио, у релативно мирном региону, колективни Запад.

„Пред инвазију на Ирак, пре десет година, скренуо сам пажњу државном секретару Колину Пауелу о правилу „покварио си – купи“: ако си оштетио робу, мораш је купити. Ово правило важи и за Либију – ми смо помогли да се свргне Гадафи и сада имамо одговорност за хаос у тој држави. Ако смо тамо раније видели угњетача и угњетане, сада се наратив променио – Исток против Запада, разбојнички кланови, радикали. Изашло је напоље све што је раније скривено трулило“. Бивши директор ЦИА Мајкл Хајден

Тај исти Чалмерс Џонсон је у „Повратном удару“ упозорио да ће Америка у ХХI веку морати да напусти Азију, Африку. И САД заиста одлазе. Недостаје „барута“ да се силом задржи Авганистан, Ирак… Није случајно што су у Холивуду почели да снимају филмове о заборављеним легионима на периферији Римске империје. Но, Јенки не могу једноставно да оду. Геополитика и геоекономија, као и природа, не трпе празнину. На место Американаца могу доћи конкуренти – Кинези, на пример. Шта учинити да Блиски Исток не остане заклетим „пријатељима“?

Логика Американаца је једноставна: ако не можете неке зоне да задржите под директном контролом и морате да одете, онда, прво, треба у њима направити хаос, раздробити крупне моћне формације, по могућности, на што мање. И друго, дестабилизовати ситуацију стварањем „контролисаног хаоса“ од Магреба до Киргизије, доњег стомака Русије и Кине!

У оквирима ове стратегије организовани су државни преврати у Тунису и Јемену, масовни немири у Алжиру, Мароку, Јордану, Оману и другим државама. Под марком „арапског пролећа“ „почишћени“ су чак и владари који су били више него лојални према САД. На пример, режим Хосни Мубарака у Египту. Њега су, такође, „пустили низ воду“. Камен спотицања на овом путу је била Либија и Сирија. Либију су уништили. Сирија се, захваљујући Русији, одржала.

Ко је најприкладнији за организацију нестабилности на Блиском Истоку? Наравно, радикали. Они и транснационалне корпорације (ТНК), чији су кластер САД, објективно имају истог непријатеља – националне државе. Градитељи новог Калифата, као и ТНК, суштински су политичко-економске корпорације које имају наднационални карактер, и заједнички раде на својој „светлој будућности“.

Штавише, америчке специјалне службе су учествовале у стварању ових корпорација, чему је посвећено већи број књига. На пример, „Долари терора“ Р. Лабевера, „Исламизам и САД: савез против Европе“ итд.

Политички САД и Западна Европа су партнери, али и економски конкуренти. Како се каже: „љубав за љубав, а јаре за паре“! Јенкији су одлично схватили где ће нагрнути, током „арапског пролећа“, милиони миграната са Блиског Истока. Свака дестабилизација конкурената иде на руку САД. Заветни сан Јенкија је да се створи контролисани хаос у целом свету, да би се капитал сливао у једну мирну зону – преко океана, у благословену Америку.

Западњаци се стиде да признају да је миграциона криза изазвана управо њиховим деловањем на Блиском Истоку којем се активно супротставила Русија. Да Кремљ није подржао Асада и да је Дамаск пао, талас миграната би запљуснуо Европу још раније. Сада се тетурају са главобољом. Претпостављам да ће ускоро Запад окривити Русе чак за земљотресе, пад метеора и друге природне катаклизме.

Књига Бернара Стазија „Имиграција – срећа за Француску“, која је изашла 1985. године постала је права Библија за све прогресивне политичке и друштвене снаге, а кредо „културна разноликост – наше богатство“ – непорецива догма. За четрдесет година идеал државе-нације, која обједињује све под заједничким знамењима, био је замењен идеалом „разноликости“ – разноликости етноса, културе, религије, полова, језичких норми и тако даље. Данас Француска жање плодове ове политике, а унутрашње реакције на догађаје на Блиском Истоку терају нас да се још једном замислимо да ли је било правило одрицање од древне максиме: „Ако живиш у Риму, живи по римским обичајима“.

Изненађује ме позиција те исте Немачке. Немачке власти не виде противречност у својим поступцима. С једне стране подижу старосну границу за пензију за Немце, а са друге примају стотине хиљада младих мушкараца (миграната). Обратите пажњу – у суштини долазе мушкарци млађи од 35 година. Већина њих, судећи по свему, нема намеру да ради. А маштају да добију бесплатан, добро уређен смештај и да добро живе од социјалне помоћи.

Зато ови људи не остају у Мађарској, Румунији, Грчкој, Србији, већ упорно покушавају да се пробију кроз полицијске кордоне у богату Немачку, Аустрију, Шведску, Енглеску. Ствара се ситуација у којој се, у Западној Европи, сакупља веома велики број младих, не нарочито образованих, или да отворено кажем, неписмених људи из арапског света и Африке, који ништа не раде. То је социјални динамит који може експлодирати сваког тренутка.

Филозоф Освалд Шпенглер је 1918. године написао познату књигу „Пропаст Запада“. Фашизам и послератна американизација веома снажно су је трансформисали. Али ни нацисти, ни Јенкији нису довели у питање низ европских вредности. А још мање је било оваквог расно-етничког мешања. Ово што се сада дешава, по мом мишљењу, и јесте коначан пад Европе у јаму Историје. У јаму коју су западноевропљани сами себи ископали. Социјум, који не може да заштити свој културни, расни, етички идентитет – осуђен је на смрт.

Посебно ме запањују Немци. За свега седамдесет година ратничка нација се претворила у безвољну масу, спремну да у својој кући покорно положи главу на пањ, под секиру туђина. Некада сам се надао да ће ново поколење Немаца, васпитано на музици групе „Рамштајн“ обновити бившу немачку храброст и дух. Авај… А Немачка је лидер данашње Европе. Шта рећи за остале. Ако је Европљанима овладала воља за смрт, све је узалуд.

Мислим да ће већ после пола века, после два поколења наступити финале. Коначно одбацивање радне етике и других вредности, хришћанства које већ сада није ушло у заједнички европски устав, опадање и гашење беле расе.

Шарл де Гол: „Француска је била душа хришћанског света, или, како би данас рекли – душа европске цивилизације. Учинио сам све да је васкрснем… Покушао са да спасим Француску од непостојања. Да ли сам успео? То ће рећи потомци. Ван сумње, ми смо сведоци краја Европе…. На који начин та парламентарна демократија, која је у целом свету у агонији, може саздати Европу? Зашто Француска мора да следи пример својих суседа?! Зашто се, када је реч од тако тешком делу као што је стварање Европе, до неба уздиже та демократија која нас је готово до уништења довела? Желим срећу том уједињењу без ујединитеља!… Они су опседнути демократијом од кад она више не постоји! Антифашизам је згодан предлог. Ви се, као и ја, сећате да Европа може бити Еворопа Нација или ништа. Избор је учињен – ништа.

Ми смо последњи Европљани оне Европе која је оваплоћавала хришћанство. Оне подељене Европе која је свеједно постојала, Европе чије су се нације мрзеле, али која је била реалнија од данашње Европе. Да, да! Питање није да ли ће Француска моћи да изгради Европу; треба схватити да ће смрт Европе довести до смрти Француске… Истинска демократије је испред, а не иза нас, њу тек треба изградити. На крају, најважније питање је следеће: шта ће поставити на место вере, прва цивилизација која је веру одбацила? Допуштам да цивилизација може постојати без вере, али бих желео да знам чиме ће она бити, свесно или несвесно, замењена. Ипак, све се још увек може променити… Шта ће се догодити у духовној сфери ако Француска поново постане Француска? Шта… Учинио сам све што сам могао. Ако треба гледати као умире Европа, хајде да гледамо. Јер, то се не дешава сваки дан“. (1970)

Сетимо се лекција историје. Велика сеоба народа на континенту од IV – VII века; варварска племена су се помешала са просвећеном Римском империју. Настали су други етноси, друга култура. На пример, Франака је било мање него Гала. Али држава се зове Француска а не Галија. Тада су се мешали људи исте расе, беле. Сада се мешају различите расе, етничке групе. Нећу се изненадити ако се средином ХХI века на карти данашње Европе нађе Минхенски калифат, Марсељски султанат, племенске структуре квази-афричког типа, али не са црним, већ чоколадним лицима. Постаје сада јасна загонетна фраза Барака Обаме коју је изговорио маја 2012. године у Лондону, рекао је, парафразирам: у нашем веку доћи ће до формирања нових нација. Оне се већ формирају пред нашим очима. Главно је – Западне Европе неће бити, ако се не догоди чудо!

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

Извор:
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ