Протојереј Андреј Ткачов: Тако је умро Достојевски

1881. овај човек је обрео покој. Био је један од ретких којима су пред смрт читали Јеванђеље. Умро је уз звуке Јеванђеља и рекао својој жени веома важне речи: „Ања, нисам те ни у мислима преварио“. Деца су му долазила по благослов, он их је благословио и предао душу Богу, овог исцрпљеног бившег осуђеника, усахлог, изнемоглог, за кога су критичари говорили да у кошуљи без костију клечи пред Богом за цело човечанство.

Онда су почеле да се дешавају занимљиве ствари. Хтели су да га сахране у манастиру, али су митрополит петербуршки и намесник манастира рекли: „Зашто би неког писца сахрањивали у близини монаха, нема сврхе, знате!“

Али, на срећу, Константин Петрович Победоносцев, свемоћни главни тужилац, ударио је мршавом песницом о сто и довео све у страх и трепет. А Достојевски је сахрањен не само у Лаври, већ и за новац Лавре. Они су све преузели. Зато што је Победоносцев разумео кога сахрањујемо. Али тадашњи митрополит није разумео.

Данас, у пантеону знаменитих личности 19. века, на путу до манастира, са десне стране води само до њега утабана стаза. Ту лежи Баратински, и деда Крилов, и Жуковски, и Чајковски, и Бородин, и Мусоргски. Међутим, пут до Достојевског је увек утабан. А гроб је прекривен цвећем, написан је епиграф из Јеванђеља по Јовану роману „Браћа Карамазови”: „… зрно, павши у земљу,ако не умре, онда остаје само једно“.

И тако, Достојевски је умро. Смештен је у храму Светог Духа Александро-Невске лавре, сада неактивној, коју заузима Културни центар. И тамо је лежао. Дођоше к њему да читају псалтир. Покојник лежи, чело главе му стоји аналоњ, на аналоњу лежи Псалтир, људи су долазили и читали по катизму. Онда су дошли други – „И ја хоћу да се молим, ја и ја“, и прочитали су једну катизму, па псалам, па три реда, па један ред, па једну реч.

Читам реч са стране, читам је са стране. Зато што је било неколико хиљада људи који су желели да прочитају псалтир на гробу Достојевског. Људи су одједном схватили кога су изгубили. На молитву су долазили пучани, студенти који су завршили и они који нису завршили курс. Дошле су даме, дошли су свештеници, дошли официри, дошли интелектуалци.

Први пут су се бојажљиво крстили они који су давно заборавили да се крсте. Пошто се безбожништво у широком таласу проширило по Русији, многи су уопште престали да иду у цркву. И одједном су поново почели да се моле над ковчегом покојника, који је целог живота само ово говорио: „Верујте, покајте се, Христос постоји, и Бог постоји, и постоји бесмртност душе, све постоји, покајте се, верујте.”

Када су је изнели из цркве да је носе по цркви док су певали тропаре за оне који су положени код „Житељскоје море“, није било могуће носити га, јер је цело црквено двориште било крцато са људима. Ковчег је морао бити пребачен буквално преко глава. Односно, ковчег је ходао, али се људи нису померали. Није могао. Било је толико људи. У околним кућама прозори су били широм отворени, а људи су стајали на прозорима са упаљеним свећама.

И када су га однели до његовог почивалишта, певали су: „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас“. Цео град је певао, чинило се да се цео Санкт Петербург окупио.

Русија никада није видела такве сахране, осим можда две. Генерал Скобелев, Бели генерал, имао је сличну велику сахрану. Исти онај који је тукао Турке у Бугарској и ратовао у Туркистану. А онда сахрана Јована Кронштатског, која је такође привукла целу Русију, била је то нешто грандиозно. Сахрана праведника је потврда да Бог постоји. Сахрана праведника је празник. Ово је догађај који у људима не рађа страх и стрепњу, већ радост и нежност, и чудне сузе захвалности и љубави.

Тако је Фјодор Михајлович умро, и животом и смрћу потврдио цео свој животни пут, водио и води нас, суштински нас води за руке кроз петербуршке капије, кроз задимљене кухиње где се споре о животу, води нас Исусу Христу. А његова смрт је била још један доказ да није погрешио. Све што је урадио и рекао било је тачно.“

Извор:
БОРБА ЗА ВЕРУ