Није само јеврејски лоби: Израел, хришћански ционисти, амерички евангелисти и британски лордови

Пише: Бранко Ракић

Суштински разлог безрезервне подршке велике хришћанске религијске групације у САД Израелу лежи у њиховом дословном разумевању Библије, и то како Старог завета (пре свега Књиге Постања, Књиге пророка Језекиља, Књиге пророка Данила итд.) тако и делова Новог завета (пре свега Откровења Јовановог). Према неким истраживањима, око 60% америчких евангелиста верује да ми већ живимо у „последњим временима“

Опште је познато да су Сједињене Америчке Државе главни заштитник Израела од самог његовог оснивања 1948. године, као и да Запад у целини (оно што у последње време називамо Колективним западом) пружа готово безрезервну подршку Израелу у сваком аспекту његове политике. Подршка коју Израел добија од САД и Запада уопште за покољ који у овом тренутку спроводи над палестинским становништвом у Гази само је кулминација једног односа који постоји већ три четвртине века, а чији корени задиру дубље у историју.

Широко је распрострањено мишљење да је разлог покровитељском односу САД, а затим и читавог Запада, према Израелу снага јеврејског лобија: иако не посебно бројни као нација и религијска група, Јевреји су, захваљујући својој вредноћи, организованости, међусобној солидарности, религијској кохезији, високом вредновању знања и образовања и преданом раду на властитом усавршавању и, коначно, чврстини коју су код њих створили неповољни услови живота у расејању и трагично искуство из Другог светског рата, изградили тако моћну и утицајну заједницу која је у стању да врши битан утицај на политику САД и других западних земаља уопште, а посебно на њихову спољну политику.

Наведено мишљење је у значајној мери чињенично утемељено и тачно. Именом и презименом се могу у дугом трајању наводити изузетно моћни Јевреји са Запада са огромним утицајем у свету политике, економије (посебно банкарства), науке, уметности, медијске сфере итд. Логично је да заједница којој припада толики број тако моћних појединаца, иако у апсолутним цифрама мала, може да врши огроман утицај на политички естаблишмент земаља у којима живе и да ће знатан део тог утицаја бити употребљен у корист новоуспостављене матичне државе властите нације. Посебно када се има у виду солидарност и унутрашња кохезија која влада у тој заједници.

Међутим, да ли је само то у питању?

На сумњу да можда постоји још нешто могло је да нас наведе упадљиво и изненађујуће уношење, од стране Доналда Трампа и његових сарадника,  неколико одредби у прилог Израела у Вашингтонски споразум из 2020. године, документ који је требало да допринесе нормализацији односа Београда и Приштине (што само по себи нема никакве везе са Израелом): отварање економских представништава у Јерусалиму, а касније и пресељење амбасаде Србије у Јерусалим и отварање амбасаде тзв. Косова у том граду (уз претходно узајамно признање тзв. Косова и Израела), као и проглашење Хезболаха (вероватно најопаснијег израелског противника у његовом блискоисточном суседству) за терористичку организацију. Ради се, дакле, о одредбама које немају никакве везе са сврхом споразума у који су унете.

Додајмо овде и то да је Трамп 2017. године, дакле кратко времена по доласку на власт, супротно резолуцијама УН, признао Јерусалим за главни град Израела. То што је Трампов зет и саветник Џаред Кашнер Јеврејин и што му је и ћерка Иванка приликом удаје прихватила јудаизам може да буде само делимично објашњење, свакако недовољно.

Очекивање, непосредно пред председничке изборе у САД, да би наведени потез могао да привуче гласове Јевреја из САД такође тешко да је могло да буде довољан разлог – мало је вероватно да би излажење у сусрет интересима Израела било довољан разлог да би амерички Јевреји (који иначе чине око 2,4% укупног становништва САД), у значајној мери настањени у великим градовима и, као већина становника тих градова, традиционално наклоњенији Демократској него Републиканској странци, у неком битнијем броју променили своје опредељење (ми се веома добро сећамо огромне концентрације Јевреја у Клинтоновој демократској администрацији из деведесетих година прошлог века: Мадлен Олбрајт, Вилијем Коен, Сенди Бергер, Ричард Холбрук, Џејмс Рубин, Весли Кларк итд.).

Суштина подршке у разумевању Библије

Ипак, тражити објашњење за наизглед необјашњив Трампов поступак у наступајућим председничким изборима (у односу на тренутак закључења Вашингтонског споразума) заправо и те како има смисла. Само, не због привлачења јеврејских гласова, већ гласова једне много шире групације бирача, који су у великом проценту традиционално републикански гласачи и које је просто требало мотивисати да гласају за Трампа.

Реч је о евангелистичким протестантским хришћанима (и то оним белим, будући да црнци и из тих кругова по правилу гласају за демократе), припадницима религијске заједнице која окупља већи број протестанстских деноминација (баптисте, меноните, методисте, пентакосталце, реформисте, квекере итд.), који чине готово једну четвртину укупног одраслог становништва САД (по неким прорачунима и много више) и понаособ посматрано, најбројнију религијску групацију у тој земљи.

Суштински разлог безрезервне подршке ове велике религијске групације у САД Израелу лежи у њиховом дословном разумевању Библије, и то како Старог завета (пре свега Књиге Постања, Књиге пророка Језекиља, Књиге пророка Данила итд.) тако и делова Новог завета (пре свега Откровења Јовановог, али и неких сегмената Јеванђеља).

Према њиховом верском учењу, Света земља, која по њиховом виђењу обухвата знатно шири простор од онога додељеног држави Израел приликом њеног формирања 1948. године, па чак и оног простора који је Израел окупирао 1967. године, животни је простор који је Бог обећао и доделио Јеврејима, те они, као изабрани народ, имају право на њега. Ту се учење ових хришћана поклапа са јеврејским ционистичким погледима и циљевима.

Штавише, погледи и ставови значајног броја ових хришћанских ционоста радикалнији су од ставова дела Јевреја који су се залагали за повратак у Свету земљу али и за суживот са Палестинцима на том простору, и поклапају се са ставовима оних радикалних Јевреја који сматрају да на наведеном простору нема места и за Палестинце, а поготово не за палестинску државу.

Повратак Јевреја у Свету земљу и стварање израелске државе предуслов је за остварење пророчанства које чини саставни део есхатолошких схватања овог круга хришћана, а према коме је повратак Јевреја у Свету земљу предуслов, односно догађај који претходи другом Христовом доласку на земљу и обрачуну са Антихристом у Армагедонском рату и коначној победи добра над злом.

У амбициознијој верзији овог схватања по повратку Јевреја у Свету земљу следи и изградња Трећег храма (на месту Соломоновог храма кога су срушили Набукодоносорови Вавилонци у VI веку пре нове ере и тзв. Другог храма кога су срушили Римљани приликом опсаде Јерусалима 70. године нове ере), која би подразумевала рушење великих исламских светилишта која се сада налазе на Храмовној гори: џамије Ал-Акса, трећег по значају исламског светилишта, и Омарове џамије, познатије као Купола на стени, а што би сасвим сигурно значило општи рат са целокупним исламским светом.

Са идејом о Христовом другом доласку након повратка Јевреја у Свету земљу се негде и окончава идилични однос хришћанских циониста са Јеврејима и јеврејским ционистима, будући да би по схватању хришћанских циониста у том коначном сукобу јудаисти престали да постоје, тако што би део њих прешао у хришћанство, док би они који то не би учинили били убијени.

Занимљиво је приметити да према неким истраживањима јавног мњења око 60% америчких евангелиста верује да ми већ живимо у тим „последњим временима“.

Дакле, готово безрезеrвна подршка коју САД пружају Израелу од самог настанка те државе није само скопчана са утицајем моћног јеврејског лобија у САД и геополитичким настојањима САД да преко Израела као државе-експонента буду присутне на простору Леванта и ширем, и геостратешки и по природним богатствима изузетно значајном  блискоисточном подручју. Вероватно је од много већег утицаја на постојање, снагу и истрајност те подршке тежња америчких, пре свега конзервативних политичких кругова, да придобију гласове тако бројне групације гласача чија су чврста верска уверења карта на коју се са великом сигурношћу може  рачунати и играти.

Јер, како констатује „Њујорк тајмс“ 15. октобра ове године, „конзервативни евангелисти одавно чине кичму подршке Републиканске странке Израелу“, а подршка те партије Израелу је кључ подршке коју јој на изборима пружају евангелистички верници. Сматра се да је подршка евангелиста (којима је један од битних мотива била очекивана подршка Израелу) била од кључног значаја за победу на изборима и долазак на власт неких америчких председника, попут Роналда Регана и Доналда Трампа.

Али није само политичка калкулација и тежња за привлачењем гласова мотивисала понашање америчких политичара, већ су неки од њих, можда чак и већина, у свом поступању заиста руковођени искреним и дубоким верским убеђењима, попут рецимо дубоко укорењеног евангелисте (иначе конвертита из католичанства), Трамповог потпредседника Мајка Пенса,  који је о утицају религије на његову политичку активност писао у пре неколико година објављеној књизи „Тако ми Бог помогао“ (у дубоко религиозне евангелисте спада и и Џими Картер, иначе демократа, али његова религиозност је утицала на његов мек приступ и склоност ка тражењу компромисних решења, што је резултирало његовом улогом у закључењу Споразума из Кемп Дејвида 1978. године између Египта и Израела).

Коначно, како је позната улога Велике Британије у стварању модерног Израела, поставља се питање да ли је и у којој мери је и у тој доминантно протестантској држави присутан хришћански ционизам, који је у данашње време много укорењенији у САД него у Европи. Одговор на то питање је не само да је присутан, већ да је код Енглеза и настао, али не само хришћански ционизам, већ и ционизам уопште, те да су на рађање јеврејског ционизма пресудан утицај имала ционистичка схватања код енглеских протестаната.

„Догодине у Јерусалиму“

Јевреји су, наиме, живећи у скоро двомиленијумском расејању, неговали идеју о повратку у Израел, али су тај повратак везивали за долазак Месије и нису активно радили на њему. Идеја о предузимaњу мера ради повратка Јевреја у Обећану земљу родила се код британских протестаната, међу којима посeбно место заузимају шкотски протестантски свештеник Александер Кит (коме се приписује реченица: „Земља без народа, за народ без земље.“) и, посебно, гроф од Шефтсберија Ентони Ешли Купер. Код обојице се наведена идеја посебно учврстила након посете Палестини.

Лорд Шефтсбери је био посебно добро позициониран као зет лорда Палмерстона, премијера Уједињеног краљевства. Он је предузео низ мера у прилог јеврејског повратка у Палестину и то пре свега обративши се са предлогом у том правцу, с једне стране, широј јавности, огласом који је 1840. дао у „Тајмсу“, а са друге стране, протестантским монарсима Европе, путем једног меморандума који им је упутио, затим постаравши се да се један протестантски свештеник постави за британског конзула у Јерусалиму и учествујући у оснивању Фонда за истраживање Палестине са главним циљем да се дође до археолошких потврда о истинитости библијских прича.

Британски евангелистички протестанти, са већ усађеним ционистичким идејама, утицали су и на рађање јеврејског ционизма. На том плану се посебно значајним сматра англикански свештеник Вилијам Хенри Хехлер који је извршио утицај и придобио за до тада готово искључиво протестантску идеју о повратку Јевреја у Палестину зачетнике ционизма код Јевреја, лекара из Одесе Леона Пинскера и новинара из Мађарске Теодора Херцла (из породице земунских Јевреја, по коме је једна улица у Земуну недавно добила име), који ће бити и иницијатор одржавања и председавајући Првог ционистичког конгреса одржаног у Базелу од 29. до 31. августа 1897. године.

Паралелно са успостављањем и развојем ционизма код самих Јевреја, ционистичке идеје британских евангелиста нашле су своје место и у британским политичким круговима, код већег броја истакнутих политичара, иначе протестантских верника, попут Артура Балфура, премијера између 1902. и 1905. године, и Дејвида Лојд Џорџа, премијера  између 1916. и 1922. године, за време чијег премијерског мандата ће бити донета тзв. Балфурова декларација, садржана у писму које је Артур Балфур, тада министар спољних послова, у име Краљевског Величанства упутио, 2. новембра 1917. године, лорду Ротшилду, челнику британске јеврејске заједнице и, преко њега, Ционистичкој федерацији. Та декларација, односно изјава подршке ционистичким аспирацијама, која се сматра једним од камена темељаца будуће јеврејске државе на простору Палестине, гласи:

„Влада Његовог величанства гледа са благонаклоношћу на стварање националног огњишта у Палестини за јеврејски народ и уложиће највеће напоре како би олакшала постизање тог циља, при чему треба јасно разумети да неће бити учињено ништа што би могло кршити грађанска и верска права постојећих нејеврејских заједница у Палестини, или права и политички положај који Јевреји уживају у ма којој другој земљи.“

Треба на крају додати и то да многи Јевреји са подозрењем гледају на хришћански ционизам, свесни да им есхатологија на којој је заснован предвиђа нестанак, било кроз прелазак у хришћанство било кроз физичко уништење, али рационално прихватају подршку хришћанских циониста у мери у којој она користи остварењу њихових националних и религијских циљева и интереса.

Извор:
РТ