Предсједниче Бајден, желим да знате имена свих 36 чланова моје убијене породице

Господине Бајден, када се буде писала хисторија онога што се данас догађа, увјерена сам да ћете ући у њу као човјек који је потакнуо и омогућио израелски геноцид над палестинским народом.

Поштовани предсједниче Бајден,

у четвртак ујутро, пробудила ме вијест о још једном масакру у Гази.

Овај пут, Израел је убио чланове моје шире породице. Мјесто злочина био је избјеглички камп Khan Younis у јужном дијелу Појаса Газе – напомињем, не на сјеверу, већ на југу, гдје су људи требали бити сигурни, према израелској војсци.

Читаво стамбено насеље логора у којем сам рођена и одрасла је немилосрдно бомбардирано и претворено у рушевине од стране апартхејдског Израела.

Људи су то тамо доживјели као потрес. Бруталан потрес који је изазвао човјек. Тиме је завршено путовање на земљи за 47 душа које су се сада вратиле Богу. Од њих, 36 су били непосредни чланови породице, а остали су били људи који су се склонили у своје домове тражећи илузорну сигурност.

Кажете: Више оваквих бесмислених убистава

Господине Бајден, прије двије и по године у говору у Бијелој кући у поводу осуде на суђењу Georgeu Floydu, говорили сте о заједничкој сврси људи који су устали да кажу да су животи Афроамериканаца важни, људи који су викали: “Доста. Доста. Доста је било ових бесмислених убистава.”

Али данас, док су чланови моје породице убијени, одбијате чак и признати да се та бесмислена убиства догађају. Умјесто тога, Израелу нудите ријечи охрабрења. Данас кажете: “Више. Више. Више оваквих бесмислених убистава.”

И Израел ће вам радо испунити жељу.

Када припадника њихове заједнице немилосрдно убију америчке милитаризиране полицијске снаге, Афроамериканци одају почаст својим жртвама изговарајући њихова имена наглас. Док израелске снаге – које су по духу и оружју сродне својим америчким колегама – сада убијају мој народ, такођер им желим одати почаст изговарањем њихових имена.

Данас, господине Бајден, жалимо због губитка мог ујака Nayifa Abu Shammale, старог 79 година, заједно са његовом супругом, Fathiyom, старом 76 година. Обоје су преживјели Nakbu, етничко чишћење Палестине које се догодило 1948. како би се направио простор за стварање Израела.

Њихово село, Beit Daras, 30-ак километара сјеверно од Газе, етнички је очишћено и уништено заједно са 530 других палестинских градова и села. Fathiya и Nayif, попут многих од 750.000 избјеглица из Nakbe, потражили су уточиште у избјегличком кампу Khan Younis, који је требао бити само привремен до њиховог повратка кући.

Nayif и Fathiya више нису с нама, господине Бајден. Умрли су прије него што су успјели остварити право на повратак у своју земљу загарантовано од стране Уједињених народа.

Међу жртвама бомбардирања биле су и њихове три кћери: Aisha, најслађе, највеселије лице у Khan Younisu; њена сестра Dawlat, једна од најљепших жена у мојој породици која се управо вратила из Уједињених Арапских Емирата у посјету својој породици и Umaima, најмлађа сестра, заједно са својом кћерком Malak. Дошли су у породичну кућу тражећи заклон од непрестаног бомбардирања.

Четири Nayifova и Fathijina сина су такођер убијена: Hassan, Mahmoud, Mohammed и Zuhair заједно са својим женама Fadijom, Nimom и Eashom. Zuhairova супруга је преживјела само зато што је отишла другој породици у логор изразити саучешће за њихове мртве. Међу убијеним је и троје Hassanove дјеце: Mohammed, Ismail и Salma. Nayifov и Fatiyin преживјели син, Ibrahim, изгубио је свог најстаријег сина, Nayifa, који је добио име по свом дједу.

Је ли живот израелског дјетета више вриједан од палестинског?

Убијени су и чланови породице Qedeih и породице Allaham који су такођер потражили уточиште у кући мог ујака.

Као да ово није довољно, господине Бајден, бомбардиран је и дом моје стрине. Звала се Um Said. Имала је 92 године, преживјела је Nakbu, такођер поријеклом из Beit Darasa.

Живјела је у свом дому у Khan Younisu са својом кћерком Najat. Обоје сада налазе своје почивалиште испод рушевина. Људи су покушали извући њихова тијела, али нису могли. Бомбардиране су и сусједне куће њена два сина, Marwana i Asada, те њене кћерке Mune.

Marwan је преживио, али су његова супруга Suhaila и четверо дјеце – Mohammed, Mahmoud, Aya и Shahd – убијени. Muna је такођер погинула заједно са своја два сина, Amjadom i Mohammedom. Asaad, његове жене Imtiyaz и његовог сина Abdelrahmana, студента четврте године медицине, такођер нема.

Asaadov дом је избрисан заједно с његовом малом трговином. Ово је било омиљено мјесто за мог сина Aziza када бисмо се враћали у посјету нашој домовини. Asaad је био познат у цијелом кампу Khan Younis као њежна душа која је продавала робу за мало новца. Водио је дебелу књигу, али је често заборављао наплатити дугове и једноставно их опраштао. Данас су нам одузети Asaadov прекрасан осмијех, његова љубазност, његова породица и његова трговина.

Кад је дошло до бомбардирања, многи рођаци и сусједи били су у Asaadovoj трговини како би купили потрепштине и користили јединицу за соларну енергију коју је купио како би помогао људима да бесплатно пуне своје телефоне и батерије. Међу убијеним су и Akram, Riman, Beirut, Imad, Niema и други чијих се имена не могу сјетити.

Господине Бајден, вјерујете ли да бол израелске мајке боли више од боли палестинске мајке? Је ли живот израелског дјетета више вриједан од живота палестинског? Ово је једино објашњење које могу пронаћи за ово што сада радите – потицање масовног убијања дјеце у Гази.

Насиље ратног строја који подржавате

Господине Бајден, вјерујете ли да бол израелске мајке боли више од боли палестинске мајке? Је ли живот израелског дјетета више вриједан од живота палестинског? Ово је једино објашњење које могу пронаћи за ово што сада радите – потицање масовног убијања дјеце у Гази.

Када говорим о дјеци, мислим на праву, људску дјецу са својим јединственим лицима, именима, смијехом и сновима. Израел је узео животе више од 4.000 дјеце, укључујући бебе, уз ваше саучесништво, г. Бајден. Одузето нам је 4.000 лијепих душа.

Међу њима је и унука моје сестре, Julia Abu Hussein, која је имала само три године. Мој нећак Amjad и његова жена Rawan одвели су Juliju заједно с породицом моје сестре Samije у Khan Younis у потрази за сигурношћу. Требало им је три дана да пређу пут од свог дома на сјеверу Газе – путовање које би иначе трајало мање од 30 минута. Послушали су позиве израелске војске да се евакуирају. Али нису нашли сигурност.

Кад је почело бомбардирање, Rawan је узео Juliju у наручје и одјурио у кухињу с остатком породице. Сама сила израелских бомби оштетила је наш дом и разбила прозоре. Неколико комада улетјело је у кућу кроз разбијене прозоре, усмртивши Juliju у рукама њезине мајке и тешко ранивши њезу тетку Nagham.

Дакле, господине Бајден, ово је дијете чији је живот одузет насиљем ратног строја који свим срцем подржавате. Можете ли то замислити? Можете ли доиста схватити величину ове и других трагедија? Или још увијек намјеравате преиспитивати је ли Израел крив за масовно убијање Палестинаца?

Док сваки дан слушам о рођацима и пријатељима који су убијени у Гази, борим се да пронађем нове начине да опишем смрт – нестали, одведени, испод рушевина, њихове душе у рају. У међувремену ми медији говоре или да нису мртви или да јесу мртви, али су терористи.

Прошлог љета када сам посјетила Газу, Um Said ми је љубазно дала своју извезену хаљину. Инсистирала је да је понесем са собом у Канаду. Захвална сам што јесам. Данас је и Um Said остала под рушевинама своје куће. Њена везена хаљина је све по чему сам је памтила.

Господине Бајден, када се буде писала хисторија онога што се данас догађа, увјерена сам да ћете ући у њу као човјек који је потакнуо и омогућио израелски геноцид над палестинским народом. Остат ћете запамћени као човјек чија је власт активно судјеловала у ратним злочинима.

Али што је још важније, господине предсједниче, као човјек који исповиједа своју вјеру у Бога, шта му говорите у својим молитвама да оправда крв на вашим рукама?

Извор:
АЛ ЏАЗИРА