У служби два господара или „Европска“ СПЦ и српско Косово

Један читалац-коментатор, осокољен учешћем војске у политичким превирањима у Египту, на прилике у Цркви о којима ће бити речи у овом тексту, на Интернету написа да би пуч прво требало извести у СПЦ; можда би то било решење да пуч, доиста невојним средствима, већ није изведен – СПЦ је можда европска, али је разједињена, разбијена, аутистички затворена, далеко од свог народа и без гласа кад је време да се вапај чује до неба.

МАЛО ВРАЋАЊА У ПРОШЛОСТ: Најава горих од најгорих времена за Србију јасно се видела на случају рашчињеног владике Артемија: један од чувене четворке јустиноваца (следбеника једног од највећих теолога СПЦ прошлог века – св. Јустина Ћелијског), доживео је прогон управо од остале тројице (митрополит Амфилохије, епископ умировљени Атанасије Јевтић, епископ бачки Иринеј). Склањање Артемија са рашко-призренског трона заправо је била обзнана мекшег курса државе и Цркве према Косову и Метохији, једна рана најава бриселског споразума.

(Ово није уздизање Артемија у звезде или пледирање на његову непогрешивост – ако је по командној одговорности он крив, онда је било макар десет епископа који је требало пре њега да буду позвани на одговорност; колоквијално речено, крадуцка се по свим епархијама, нажалост. Додатно, да код Артемија није био пресудан политички моменат, не би се дигло оволико и монаха и лаика у његову одбрану – као што код најновијих склањања епископа, зворничко-тузланског Василија Качавенде и средњоевропског Константина, скоро нико не диже глас или запрети расколом.)

МАЛО ВРАЋАЊА У ПРОШЛОСТ (2): Када су се решили Артемија, остала тројица јустиноваца (Амфилохије Радовић, Атанасије Јевтић, Иринеј Буловић) намерили су се на тзв. босански лоби, тада предвођен епископом Василијем Качавендом. Још за живота патријарха Павла, они освајају Синод (тада у саставу: Амфилохије, Иринеј нишки, Иринеј бачки, западно-херцеговачки Григорије, далматински Фотије), што се тумачило као заузимање стартних позиција пред избор новог патријарха. То што у Синоду нема умировљеног епископа Атанасија Јевтића не треба да вас забрине – ту је његово „духовно чедо“ епископ Григорије, наследник на, како сам Григорије каже, месту бискупа.

НОВИ ПАТРИЈАРХ ЋЕ СЕ ЗВАТИ ИРИНЕЈ: Иако се бавим анализом објављених информација рекао бих да није тешко закључити да је митрополит Амфилохије, за време болести Павлове председавајући Синода и управитељ СПЦ, видео себе као новог патријарха. Амфилохије је, као и Иринеј бачки, ушао у ужи избор од три кандидата, али побеђује фаворит из сенке – епископ нишки Иринеј (Гавриловић). Изабран је човек близак ученицима Јустина Поповића – човек би рекао да је сада све потаман: Артемије бауља, без снаге да прихвати одлуке Сабора или да се одупре до краја и направи раскол, за патријарха је изабран „њихов“ човек, а за никад бољу сарадњу с државом задужен је, у континуитету, епископ Иринеј Буловић.

Но, колико је Амфилохије био „одушевљен“ што није изабран за патријарха – можда би могао да посведочи податак да се, само месец дана пошто је Иринеј нишки постао 45. патријарх СПЦ, уместо Митрополије црногорско-приморске СПЦ појавила „Православна црква у Црној Гори“. Митрополит, говоре зли језици, не пропушта прилику да позове патријарха на оставку због „недораслости“.

(У тој борби недавно је монета за поткусуривање био и наш највећи песник Петар II Петровић Његош, гурнут у причу канонизације највише да би неко имао „свог свеца“– уосталом Амфилохије је Његоша и прогласио за свеца на територији „Православне митрополије црногорско-приморске“.)

А КАКО СЕ ПРЕЗИВА НОВИ ПАТРИЈАРХ: Нико није спорио да се нови поглавар СПЦ зове Иринеј, али су, највише по Интернет кулоарима, кренуле гласине да је презиме новог патријарха Буловић а не Гавриловић; другим речима, кренуле су оптужбе да је прави патријарх заправо епископ бачки Иринеј, у том тренутку декан Богословског факултета, члан Синода и дугогодишњи портпарол СПЦ. Епископ Иринеј је оптуживан да сам пише саборска и остала саопштења, те да његова моћ не исходи из црквених већ из световних (државних) кругова.

КРАТАК ПРЕГЛЕД САДАШЊИХ ДОГАЂАЊА: До сада је, надам се, јасно да је реч о голој борби за (пре)власт и, евентуално, додворавању држави. Питање Косова и Метохије долази у зону усијања бриселским преговорима нових власти, СПЦ пише писмо Николићу али не жели да га објави, Амфилохије (и вероватно Атанасије) – као идејни творци писма (а епископ. бачки им је, по свом признању, само мало „дотерао правопис“) – дотурају на публиковање „Недељнику“, Иринеји здушно демантују да писма има, а ако га и има онда то не пише у њему, у том настојању СПЦ да се не чује њен став о Косову стиже и митинг „Остајемо у Србији“, тамо Амфилохије и Атанасије изводе неколико перформанса за прост пук а заправо, очито је сад, у инат Иринејима. Косово је ту, нека ми Бог опрости, само предложак, огледно поље на коме ће се показати ко је од преосталих јустиноваца јачи. Патријарх Иринеј се јавно ограђује од наступа поменутих владика на митингу, владика бачки наставља да вуче конце из позадине, резултат наоко нерешен, борба за власт у СПЦ се захуктава а Косово и Метохија одоше!

САДАШЊА САДАШЊОСТ: Почетком јула и почетком апостолског поста, умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије пише писмо епископу бачком Иринеју, насловљено „О Косову и Метохији“. Атанасије Јевтић, нимало бираним речима, оптужује државни врх за издају КиМ, а Цркву („коју сте монополисали вас неколицина“) да о тој издаји ћути; мудро збори епископ, као да никакве везе нема са оним администратором епархије рашко-призренске, кад је склоњен Артемије и практично најављен бриселски споразум?!

Да оцена о Косову као предлошку за борбу за власт није прејака, мислим да достојно говори и податак да се (рекао бих) права намера Атанасијевог писања крије у Пост скриптуму: у том делу, Атанасије брани свог наследника Григорија од „злобногорке“ ироније Иринејеве о бизнису владике захумско-херцеговачке, и то речима: „и сам Владика је сироче и зна шта је Херцеговачка сиротиња“. Додатно, Атанасије спочитава брату у Христу Иринеју и необавештеност око доласка председника Николића у Требиње и чињенице да га столујући епископ – Григорије – није дочекао.

Ако се подсетимо да је Атанасије о свемоћи Иринејевој писао у тренутку кад је овај, Иринеј, са три функције (декан, члан Синода, портпарол) спао на једну – гласноговорничку – и на то додамо индикативан пост скриптум о Григорију, не преостаје ништа но да се закључи да је напрасна брига о издаји КиМ само још једна рунда у коначном обрачуну јустиноваца.

САДАШЊОСТ ЛИСТА „ДАНАС“: На одговор епископа бачког Иринеја чекало се неуобичајено дуго: портпарол СПЦ није се либио да укаже на грешке Радио Ватикана, као ни погрешно извештавање новинара за Сабора СПЦ („не може се правити руска салата од извештаја – ред Иринеја, ред верских аналитичара, правих или лажних“). Овога је пут сам еп. Иринеј направио руску салату – сачекао је да се прво појави текст у листу „Данас“ („Косово поделило Цркву“), да следећег дана сам да изјаву истом листу („Иринеј бачки: Одговорићу умировљеном владици Атанасију“) у којој најављује да ће, из одређених разлога, прво одговорити на писаније листа „Данас“ о Косову које је поделило Цркву.

И онда, на Дан св. апостола Павла и Петра – Петровдан, Иринеј бачки одговори листу „Данас“, а узгред, површно и благо и еп. умировљеном Атанасију. У том је одговору, тешком руком каквом му даде Бог, поштено шлепио лист „Данас“ и његову сарадницу К. Ж., колатерално је страдао и несрећни Мирко Ђорђевић; о суштини ствари, писму Атанасија, епископ Иринеј задовољио се само једним појашњењем:

„Владика Атанасије за издају оптужује само државни врх, док ‘црквени врх’ – ма шта тај израз значио – оптужује за колаборантски однос илити за генералну подршку државном тријумвирату, уз апстраховање – по њему, владици Атанасију – издајничке улоге истога.“

Ако ништа друго, наслов одговора на основној је тези овог текста – „Косово није поделило Цркву“, пише владика Иринеј. И није – кажем ја – Цркву је поделила борба за власт, и то борба међу некадашњим следбеницима Авве Јустина.

Да покаже на којој је страни, а можда и ко је прави патријарх, јавио се поглавар СПЦ Иринеј, исто у листу „Данас“, да објасни да епископ Атанасије то јесте написао али није тако стварно мислио: „То личи на владику Атанасија. Он је у стању да олако каже нешто, па се после и покаје“.

ПОЗНАЈТЕ ИСТИНУ: Одсуство јасних ставова, превише ствари које се крију од верног народа, лажна саборност, клановске борбе за власт – то је слика српске Цркве данас. Скандал око позивања Александра Вучића на Сабор обашка: чиме је тај апаратчик и негдашњи Шешељев посилни заслужио да се упише у историју као први политичар који је присуствовао Сабору? Уместо што се СПЦ, највише кроз уста свог портпарола Иринеја Буловића, хвали добрим односима са државним властима (или, на пример, са римокатолицима), требало би да буде у добрим односима – сагласју – са Истином (која је Једна и у Једном), а тада ће, сигуран сам, бити и уз свој народ, као што је кроз целу историју и била.

ПОСЛЕ СВЕГА НАПИСАНОГ: Да горњи редови нису плод „злобногорке ироније“ (Атанасије Јевтић) најбоље сведочи последња бламажа с демантовањем вести о боравку патријарха Иринеја у Москви. Агенција Танјуг, 18. јула у 13:51 доноси текст „Руски и српски патријарх критикују власт у Србији због КиМ“ (сличну вест доноси и агенција Бета), а десетак сати касније стиже из кабинета патријарха прилично оштар деманти с поруком да је цела информација лажна.