МЕГАЛОПОЛИС – Вукашин Мандрапа, сведок

Пише: Слободан Владушић

ЉУДИ У СВОМ ВРЕМЕНУ

Кратка и на први поглед једноставна реченица „Ради свој посао, дете“, коју је Мандрапа казао усташи, надилази читаве опусе књига писаца и филозофа. Осећамо око те реченице ауру јединствености и дистанце која нас од ње дели. Осећамо да простор из кога она допире до нас није простор који се може спознати, описати, протумачити; то је простор који се једва да наслутити

Сви се сећамо добро познатог сусрета логораша Вукашина Мандрапе и усташе Фригановића. Ево како тај сусрет описује овај последњи: „Фрањевац Перо Брзица, Анте Зринушић, Шипка и ја смо се кладили ко ће те ноћи поклати више заробљеника. Почело је убијање и већ после сат времена ја сам заклао много више од њих. Чинило ми се да сам на седмом небу. Никада у животу нисам осетио такво блаженство. И већ после неколико сати заклао сам 1.100 људи, док су остали успели да убију само по 300 до 400. А онда, када сам доживљавао највећи занос, приметио сам једног старијег сељака како стоји и мирно и спокојно гледа како кољем своје жртве и оне умиру у највећој муци. Тај његов поглед ме је потресао: усред највећег заноса одједном сам се укочио и неко време нисам могао да направим ниједан покрет. И онда сам пришао њему и сазнао да је то неки Вукашин [Мандрапа] из села Клепци код Чапљине чија је цела породица побијена, а који је послат у Јасеновац након што је радио у шумама. Говорио је то са несхватљивим миром који ме је више погађао него страшни крици око нас. Одједном сам осетио жељу да најбруталнијим мучењем пореметим његов мир и да кроз његову патњу вратим свој занос и наставим да уживам у наношењу бола.

„Издвојио сам га и посео на балван. Наредио сам му да повиче: ’Живео Поглавник (фирер) Павелић!’, или ћу му одсећи уво. Вукашин је ћутао. Откинуо сам му уво. Није рекао ни реч. Још једном сам му рекао да викне ’Живео Павелић!’ или ћу му откинути и друго уво. Откинуо сам друго уво. ’Вичи: Живео Павелић!, или ћу ти откинути нос.’ И када сам му по четврти пут наредио да викне ’Живео Павелић!’ и запретио да ће му ножем извадити срце, погледао је на мене, односно некако кроз мене и преко мене у неизвесност и полако рекао: ’Ради свој посао, дете.’ После тога су ме ове његове речи потпуно збуниле. Укочио сам се, ишчупао му очи, истргао срце, пререзао му гркљан од уха до уха и бацио га у јаму. Али онда се нешто сломило у мени и више нисам могао да убијам те ноћи“ (извор: Милан Булајић, The Role of the Vatican in the Breakup of the Yugoslav State).

Фригановић запажа Мандрапу зато што осећа да се он по нечему разликује од осталих логораша које коље. Усташа ту разлику види као неки несхватљив мир Мандрапе који га погађа и чини га немоћним. То је оно што усташу плаши и чини бесним: неограничена моћ коју има над немоћним логорашима као да пред овим логорашем копни. Да је Фригановић читао Ничеа, могао је да каже као да се пред Мандрапом његов статус натчовека круни у ништа. Усташа зато мора да се суочи са остарелим Србином. Фригановић осећа да није довољно да Мандрапу само убије, јер оно што га чини немоћним није пука физичка егзистенција логораша већ тај ирационални мир којим овај зрачи. Тај мир је Фригановићев противник и он покушава да га савлада.

Најпре, усташа покушава да у Мандрапи пробуди нагон за опстанком и нуди му да бира: или ће прославити Павелића, или ће му одсећи ухо.

Усташа жели да Мандрапа пристане да прослави Павелића: у том случају Мандрапа би постао човек којим је овладао нагон за преживљавањем и који је зато спреман да учини баш све како би преживео. Безусловност нагона тада би укинула несхватљиви мир Мандрапе који угрожава Фригановића.

Мандрапа, међутим, ћути.

Усташа и даље осећа немоћ. Наставља се градација претњи и немоћних усташких дела, да би у климаксу Фригановић запретио Мандрапи смрћу.

И тек тада логораш коначно проговара.

Али не онако како би Фригановић желео.

Кратка и на први поглед једноставна реченица „Ради свој посао, дете“, коју је Мандрапа казао усташи, надилази читаве опусе књига писаца и филозофа. Осећамо око те реченице ауру јединствености и дистанце која нас од ње дели. Осећамо да простор из кога она допире до нас није простор који се може спознати, описати, протумачити; то је простор који се једва да наслутити.

Шта та заветна реченица значи, ако уопште можемо да допремо до њеног значења независно од онога што је Фригановић осетио да она значи после чега је одједном онемоћао и укочио се? Та реченица, рецимо то тако, много више зрачи него што значи, и онај ко то зрачење не осећа, он ће заувек остати удаљен и од ње и од простора из кога она допире.

Да бисмо кренули у сусрет овој чудесној реченици, покушајмо да замислимо неке друге хипотетичке одговоре Мандрапе, који сигурно не би деловали на усташу онако како је деловала та наоко обична реченица.

Примера ради, како бисмо, заједно с Фригановићем, разумели (хипотетички) Мандрапин одговор „слободно ме закољи“? То би био одговор човека који је схватио да му спаса нема, па је тако разумом успео да савлада нагон за самоодржањем: нема тога што се може учинити да би се спасио сопствени живот. Основни тон те реченице је туга; туга због будуће смрти, туга због незаслужености те смрти, туга због немоћи која се у тој реченици осећа. Да је Мандрапа изговорио ову реченицу, Фригановић би могао да буде задовољан, јер је то реченица немоћника која се изговара пред вољом за моћ усташе. Тој вољи за моћ немоћник не може ништа да учини осим да је призна као вољу за моћ, чувајући за себе једино право да савлада сопствени нагон за опстанком, будући да схвата да нема наде за опстанак. То је реченица која одражава мир, али је тај мир схватљив, разумљив и он не угрожава вољу за моћ усташе већ ту моћ само мирно потврђује. Фригановић би после те реченице мирно заклао Мандрапу и наставио би да коље и даље.

Замислимо сада да је Мандрапа неки стари комуниста и да у том часу, када зна да неће још дуго живети, викне „Живео Тито!“. На тај начин Мандрапа би такође потврдио своју помиреност са смрћу пред вољом за моћ усташе. Он не покушава да преживи, јер зна да је сваки покушај сада узалудан. То је оно што узвик „Живео Тито!“ приближава реченици „Слободно ме закољи“. Међутим, постоји и једна битна разлика: док из претходно цитиране реченице провејава осећање немоћи, узвиком „Живео Тито!“ Мандрапа би Фригановићевој усташкој вољи за моћ супротставио своју, комунистичку вољу за моћ. Реченица у којој се слави комунистички вођа мора да се каже гласно, мора да се викне, јер је Мандрапи јасно да представника његове комунистичке воље за моћ нема у близини. Међутим, остаје нада да постоји неко њено ухо, које ће чути тај узвик, ухо које ће преживети и које ће посведочити да је Вукашин Мандрапа у самртном часу себе поистоветио са комунистичком вољом за моћ и да је тиме заслужио да се у будућности помиње. Када комунистичка воља за моћ буде победила и када она буде одређивала шта има да се памти и спомиње, а шта не, његова смрт ће се памтити, али не као Мандрапина смрт већ као примерена смрт комунисте, као узор како треба бити веран једној политичкој вољи за моћ. Овај узвик – израз сопствене политичке воље за моћ – био би, према томе, окренут политичкој будућности.

И Фригановићу би тада лакнуло. Чудесан мир логораша би се претворио у обично политичко ривалство, што је Фригановићу разумљиво. Зато би усташа мирно заклао комунисту, чиме би своју усташку вољу за моћ потврдио као супериорну у односу на комунистичку, јер је нож ипак у његовим рукама. А уз ту потврду моћи стајала би и Фригановићева вера да ће та политичка будућност – у коју се клади узвик комунисте – припасти, на крају, ипак њима, усташама, па ће у тој будућности његов рекорд у клању Срба бити обележен као врхунско усташко достигнуће.
Мандрапа, на Фригановићеву жалост, не каже ни „Слободно ме закољи“ ни „Живео Тито!“. Он каже „Ради свој посао, дете“. И то је крај Фригановића и његове воље за моћ.

Зашто?

Прво, Мандрапа усташу који поседује вољу за моћ ословљава дететом. То значи да Фригановић у његовим речима није никакав моћник већ неко ко је недорастао, незрео, неко ко нема сопствену моћ, већ мора да слуша старије који му одређују које ће послове радити. Речи Мандрапе не одражавају да се он мири с тим да је Фригановић моћан, а он логораш, немоћан: речи Мандрапе откривају оно што је Фригановић могао да наслути, док је само посматрао Мандрапу: речи логораша откривају да он, Фригановић, пред тим логорашем није никакав моћник и натчовек него, просто речено, дете. У контексту моћи то значи – немоћник.

Како, међутим, знамо да реченица Вукашина Мандрапе није неко самозаваравање немоћника који самога себе покушава да превари у погледу своје немоћи? То знамо зато што тој реченици претходи управо чудесан мир и спокој, који Фригановић не примећује код других логораша. Само из тог чудесног мира може да се пројави таква реченица, јер нам управо она, таква каква је, без могућих синонима, дозвољава да наслутимо простор из кога извире. Наиме, не можемо да ту реченицу замислимо као узвик, нити као тужно признање сопствене немоћи. У тону ове реченице можемо препознати благи Мандрапин подсмех усташи зато што је овај умислио да је натчовек, а то није, или пак Мандрапино сажаљење над једним несрећним човеком (Фригановићем) који је уместо да буде човек постао ништа. А можда тон реченице, на крају крајева, одражава само нехајну Мандрапину равнодушност која једва да примећује усташу, али уопште не хаје за њега.

И то је оно што изазива чуђење: како је могуће бити толико немаран за сопствени живот?

То је могуће само онда ако је Мандрапа завршио свој живот пре него што га је усташа заклао. Изгледа нам као да Мандрапа своју обичну реченицу не говори пред лицем смрти, дакле у једној радикалној егзистенцијалној ситуацији, већ у ситуацији која је изгубила ту радикалност, па је тако и сама обична. То значи да Мандрапа не види пред собом усташу и његову вољу за моћ; он више не види ништа на овом свету. Живот је завршен, али Мандрапа је још увек жив, само више није ту, пред усташом. Усташа зато може да га убије, али та смрт не значи ништа – ни Мандрапи, а ни усташи. Тамо где се Мандрапа већ налази, одакле изговара ту реченицу, тамо смрт не допире.

И заиста, ако у тренутку док изговара реченицу „Ради свој посао, дете“, Мандрапа није пред усташом, коме то говори, где је он тада? Одговор на то питање не знамо, јер не можемо да опишемо нашим језиком тај бескрајни, неземаљски простор у коме Мандрапа већ тада борави. За сваку реч, сваку формулацију или метафору, коју бисмо употребили, осећамо да не означава, нити описује тај простор. Али исто тако осећамо и то да је тај простор један постојећи простор у који је Мандрапа имао приступ, а усташа није. Једино је извесно да то није простор лудила, јер лудило бунца, онако како је бунцао Ниче након што је доживео слом, а Мандрапа говори с неком божанском прецизноћу и језгровитошћу, изговарајући реченицу која натчовека претвара у немоћно дете. Мандрапина реченица је, дакле, реч-дело, које допире из највиших простора до којих нас води само подвиг, након што одолимо нагону за преживљавањем по сваку цену и вољи за политичку моћ.

То потврђује и судбина реченице Вукашина Мандрапе: рекли бисмо његове последње реченице, а заправо прве, јер ниједну реченицу пре те коју је изговорио данас не памтимо. Међутим, та прва и последња реченица Мандрапина је незаборавна, управо зато што није историјска. Да јесте, можда бисмо је памтили, али као фарсу којом се људска историја обраћа свему што претендује да буде историјско: рецимо, колико је данас тих партизанских последњих и првих речи „Живео Тито!“ остало на тавану историје или на путу за први контејнер. То је зато што се та реченица „Живео Тито!“ обраћала људској историји и вољи за моћ – а историјска моћ је увек привремена моћ. Тако, када комунистичка воља за моћ остане без моћи, онда и сви ти узвици који су се кладили на њену моћ у будућности нестају заједно с њом, будући да нико други нити може, нити жели да гарантује њихово трајање.

Слично је и с пажљиво одмереним последњим речима великих људи који желе да њихова смрт буде запамћена и обележена том реченицом. Рецимо, Гете и његова концизна порука пред смрт: „Више светлости“. После свих могућих филозофских акробација и деконструкција метафоре светлости и онога што је она кроз историју значила, та Гетеова реченица нам данас делује смешно и надобудно. Зашто више светлости? И које светлости? И шта уопште светлост данас значи?

Реченица Вукашина Мандрапе, као одјек Косовског завета, остаје у нама, чини нам се, вечно. И можда нам зато изгледа да се та реченица подсмева историји и људској вољи за моћ, не само својом обичношћу већ и чињеницом да њеном трајању није потребна политичка моћ: довољно је само сећање на Завет или, јасније речено, довољан је човек који сам по себи не може да буде равнодушан према Завету, било да га се држи, било да га из све снаге мрзи. До нас је ова реченица, наиме, стигла зато што ју је запамтио човек коме је била казана, а који ту реченицу није могао да заборави, никада, иако је она била симбол свега што је мрзео. Тај човек је поменути усташа Фригановић. Желећи да порази своје колеге усташе у броју покланих Срба, он је смислио да прослави себе и своју вољу за моћ. Мора да је та воља за моћ била заиста велика када је Фригановић постао сведок једног посвећења. Оно што је требало да буде похвала вољи за моћ тако се претворило у симбол његове немоћи.

А Фригановић је од Übermenscha постао психијатријски случај.

И зато је Мандрапа светац, а Фригановића се неће сећати ни његове усташе, чак ни сада, када је то у најмању руку политички и правно безопасно: Фригановић би могао да их подсети управо на оно што би усташе највише желеле да забораве: сопствену немоћ над онима које су клали.

Извор:
ПЕЧАТ