РАШОМОН (ДАНИЈЕЛА ЈОВАНОВИЋ)

Амерички председник Ф. Д. Рузвелт је 19. фебруара 1942. године потписао Извршну одлуку 9066 којом је америчкој војсци било дозвољено насилно одвођење са западне обале у „кампове за евакуацију“ свих оних особа које представљају могућу претњу по државну безбедност. Иако се у Извршној одлуци не помињу изричито Јапанци нити било која друга етничка група, генерал-потпуковник Џон Девит, командујући Западног војног округа, уводи мере које су биле усмерене једино против Јапанца, односно Американаца јапанског порекла. Одмах по увођењу првих мера припадници кинеске као и других азијских заједница почињу да праве и носе дугмад/беџеве на којима је писало: „Нисам из Нипона“, „Кинез“, „Филипинац“ и сл. У марту 1942. након што је Девит донео Јавно обавештење бр. 4 којем су се Јапанци/Американци јапанског порекла морали одазвати у року од 48 сати, започето је са њиховим одвођењем, заправо евакуацијом, како су то тада називали. У наредних неколико месеци око 120.000 мушкараца, жена и деце је било одведено прво у сабирне центре одакле су потом били распоређивани и затварани по „камповима за евакуацију“. Сви су били затворени без права на жалбу, изгубивши личну слободну и сва грађанска права, као и своје домове. Последњи логор је био распуштен крајем 1945. године, а већина затвореника је по повратку кући остала без ичега. Током мандата америчког председника Џимија Картера, установљена је посебна државна комисија која је утрдила да је затварање Јапанца у логоре током Другог светског рата било неправедно и предложила је да Конгрес упути јавно извињење уз исплату по 20.000 долара сваком преживелом као вид одштете, што је и урађено током мандата Роналда Регана. Први чек је био исплаћен 1990. године.

Током трајања рата америчке власти су организовале „сликање“ живота „евакуисаних“ Јапанаца по логорима – заправо се радило о „намештању“ сцена за фотографисање на којима су приказивани насмејани заточеници како обављају своје уобичајене послове, а све како би се умрила савест јавности.

Лосон Фусао Инада, амерички песник, је рођен у Фрезну 1938. године, у држави Калифорнија. Припада трећој генерацији Јапанаца у Америци, отац му је био зубар, а мајка наставница. Током Другог светског рата је заједно са целом породицом био одведен у „камп за евакуацију“ прво у Фрезну, а потом у Арканзасу и Колораду. Његова поема „Из нашег породичног албума“ пружа сасвим другачију слику о „камповима“ од оних које је у јавност пуштала америчка влада током Другог светског рада.

I

„Пре рата“

„Пре рата“
то је Фрезно, кућа окружена шибљем,
два пса.

Блеки, мањи, мој,
склупчан на поду аута,
на путу према лекару.

Џими, вучјак мог оца,
није хтео да једе после евакуације.
Није хтео да живи са другим господаром
угасио се, претворивши се у кост и кожу.

Више него поносни,
звали смо га пас једног господара.

II

Блато

Блато у баракама –
блатњава соба, ноћна посуда.

Блато у рововима
око барака.

Блато на ципелама
док марширамо ка мензи.

Блато у мочвари
где мушкарци секу дрва.

Блато испод натовареног вагона –

утиснутог у блато тешким точковима.
III

Пустињска песма

1. Оно што смо сакупили

Пошто је мало тога имало да се ради
одвели су нас на стрелиште
да сакупљамо чауре

када су завршили
пустили су нас да копамо између дина
да тражимо метке.

Пошто је мало тога имало да се ради
један од њих је јурио штене
са спуштеним репом
у упуцао га право у главу.

2. Оклопи

Пустињска корњача –
нешто немо и чврсто –

нешто да украси
пустињску јапанску башту:

дрво пуно кврга, глатке
чауре артиљеријских граната као оградица.

Кад чувар
смрска једну, оклоп пуца

и слуз из њега исцури.

3. Сасвим природно

Фазан је источњачко створење
и сасвим је природно
да један долети у наш логор

изнурени глађу
натерали смо га да
заигра древни плес изнад ватре,
на црној плотни шпорета на угаљ.

4. Песма 442. пука

Заточена бића
могу бити чудновата.

Нека изаберу
да групно

буду пуштена
да се окушају

на отвореном.

5. Телад

Зато што зубар,
логично, вози месарски комби,

ја се возим са својим оцем
у кланицу поподне.

Ни чекићи, ни меци,
нису могли да их натерају да затворе очи.

6. Он подучава

Он пипка очи
птицама, вуче ножице
гуштерима

и кажњава мраве
погледом кроз лупу.

И својим лукавим погледом
а дечјим лицем
он подучава
о свачијем месту у друштву.
IV
Песма о Чикагу

Када је претња ослабила
поставши поново питоми
мој отац и његови пријатељи
пошли су возом у Чикаго

због посла у фабрици
за паковање опруга.
Један је тамо пустио бркове
и тражио да га зову Карлос.

И сви су тамо створили дом
са осталима њима сличнима –

пацовима, стеницама, црнцима.

Извор:
STELLA POLARE