Хорепископ Наум: Кратко синаксарско житије Светог Преподобномученика Харитона Косовског

Синаксар:

Месеца септембра, 28. дана, празнујемо спомен Преподобномученика Харитона Косовског, који је пострадао од злочинаца у Призрену, јуна 1999. године. Његово намучено и обезглављено тело пронађено је у околини Призрена у месецу августу Лета Господњег 2000.

Стихови:

Крстом Христовим победи смирени  Харитон,

Због Христоприпадности арнаути му главу отсекоше,

Тело његово земљу српску освећује и краси.

Кратко синаксарско житије Светог Преподобномученика Харитона Косовског

Овај предивни изданак рода српскога и велики сведок истине Христове, рођен је у подкопаоничком селу Сеоцу код Луковске Бање, од побожних, вредних и скромних родитеља Будимира и Милке Лукић. Рођен је на Аранђеловдан (21/8. новембра) 1960. године. Од малена се одликовао побожношћу, послушношћу и трудољубљем.

У детињству је остао без оба родитеља, тако да је терет сеоског домаћинства врло рано пао на његова детиња плећа. То је био почетак његовог великог крстоношења.  Од своје 23 године живи и ради у Нишу. Био је марљив, одговоран и вредан радник. Карактерне особине Радославове биле су и неустрашивост, строгост, ватреност духа, одлучност. Свима је пружао потребну помоћ, макар то било и на своју штету.

Његова љубав према Господу се многоструко увећала после смртне опасности у рату у Хрватској, 1990. године. Његов даљи живот после учешћа у рату  био је испуњен тако ватреном ревношћу, као да је свагда пред собом гледао Господа у свој слави Својој. У то време упознаје се са старцем Илијом, игуманом манастира Св. Јована Крститеља у Матејевцу, недалеко од Ниша, који га до одласка у манастир духовно руководи.  Од оца Илије добија благослов за одлазак у манастир Светог Саве Освећеног у Светој Земљи. Манастирска управа је одбила да га прими у братство. Са благословом оца Илије, пар месеци касније, одлази у манастир Црну Реку. Овде почиње његово добровољно страдање за Христа, ново крстоношење.

Од самог доласка у манастир ревновао је у послушању, трпљењу, одсецању своје воље и осталим духовним и телесним трудовима. Био је веома ћутљив и молитвен, никада беспослен. Са благословом игумана, помагао је и околним мештанима и пријатељима манастира. На сва манастирска богослужења долазио је први, непокретно стојећи на целом богослужењу, ма колико оно било дуго. Молитвена сабраност и непрекидно пребивање у Господу уносили су у његову душу непомућени мир, који је из њега зрачио тако јасно као што сунце зрачи својом светлошћу. При таквом душевном  миру, његово је тело цветало христоликом лепотом, тако да је благошћу свога изгледа и целом својом појавом сведочио да је постао станиште Духа Светога и да је далеко од сујете овога света.

Роптање,  малодушност и незадовољство били су далеко од њега. У својој чежњи за Богом он је заборављао
себе и трудом изгарао на послушањима, мало марећи и за сам свој живот. Мучеништво је, може се слободно рећи, и прижељкивао. Према свима је био благ и кротак, предусретљив, састрадалан и пријатан. Речи оговарања, осуђивања или ниподаштавања других нису се могле чути од њега. Неизмерно је волео да чита „Житија Светих“ и поуке Светих Отаца.

Из Црне Реке, по благослову епископа, премештен је у манастир Светих Архангела код Призрена.

Овде је пострижен у монашки образ од стране свог духовног оца и надлежног архијереја – Епископа Артемија, према коме је имао велику љубав, поверење и послушање. На монашењу је добио име по Светом Харитону Исповеднику (спомен његов 11. октобра/28. септембра). Као монах Христов још више је ревновао у послушању, трпљењу, молитви, посту и осталим монашким трудовима.

Своје последње послушање примио је 15. јуна 1999. године, нешто пре 11 сати, испред епископског двора у Призрену.  Требало је отићи у град, по храну. Рекавши: „Нека је благословено“, кренуо је аутомобилом, без страха. У самом граду био је заустављен од тројице терориста и легитимисан. Одмах по легитимисању, терористи црних униформи и још црњих душа одвели су га његовим аутом у непознатом правцу. Ово се дешавало наочиглед немачких војника у саставу НАТО “мировњака“. Цео догађај видео је и један немачки новинар, фотографисао и истог дана обавестио епископију. Терористи-арнаути су га најпре зверски мучили а затим му и главу отсекли, негде у околини Призрена. Његово намучено тело зликовци су тајно закопали у месту Тусус код Призрена. Заједно са телом закопане су, од стране КФОР-а и убица, све информације о њему.

У периоду неизвесности, мученик се некима од братије и у сну јављао, говорећи да је пострадао. Тело је пронађено у августу 2000. године од стране Комисије за есхумацију тела несталих и киднапованих Срба. Недалеко од оца Харитона пронађена су и тела неколико Срба пострадалих у исто време.

Мошти мученикове нађене су без главе. Утврђено је да је она одсечена оштрим предметом. Кости руке биле су поломљене, као и кичма, којој је недостајало неколико пршљенова. Подрасник и џемпер били су у пределу срца на неколико места избодени ножем. Џемпер је са предње стране био распорен. Били су то најбољи докази неописивих мука које је овај преподобномученик поднео за Христа, попут првих хришћанских мученика из времена зверских римских царева. Мучениково тело убрзо је из Призрена као из корена ишчупани црвени косовски Божур унето у манастир Грачаницу (11. новембра, 2000. године). Ту су му се верни са љубављу поклонили. Сутрадан, је пренесено у његов први манастир – Црну Реку где је прописно и опојан од свог духовног оца – владике Артемија, братије, сродника и многих верника. Мучениково свето тело је након опела предато својој мајци – црноречкој земљи, да је краси и освећује, само на пар метара од његове некадашње келије. То је уједно био и први гроб у црноречком манастиру, од његовог оснивања.

Због свог врлинског живота и преславне победе над ђаволом, извојеване Крстом Христовим и проливањем крви на светом послушању, отац Харитон је од почетка сматран новим мучеником Христовим. Због тога су монаси и мирјани недуго по мученичкој кончини осликали  његов светитељски лик а верни људи почели су усрдно призивати његову молитвену  помоћ и заступништво. Онима који су га са вером призивали уследила је и брза помоћ. Народ је често, на молитвеним саборовањима, појао песме у његову част спеване, молећи му се и величајући његов подвиг.

Сабор игумана Епархије рашко-призренске у егзилу, одржан дана 16. маја 2016. године у манастиру Светог Јована Крститеља у Љуљацима, само је потврдио општеприхваћену истину да је монах Харитон нови мученик Христов, и саборно га унео у Диптихе Светих Православне Цркве. За датум његовог спомена одређен је 28. септембар (по старом календару) тј. 11. октобар (по новом календару). Истога дана је и спомен Преподобног Харитона Исповедника, светитеља по коме је отац Харитон добио своје монашко име.

Свечано саборно прослављање (канонизација) Светог Преподобномученика Харитона Косовског обављено је у манастиру Преподобног Јустина Ћелијског, у недељу 26. септембра/9. октобра, 2016. године.

Молитвама Светог Преподобномученика Харитона Косовског, Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј и спаси нас. Амин.

Хорепископ Наум

Тропар, глас 1:

Радуј се славна Христова Цркво,* ускликните и појте Небеса,* веселите се преподобни и ликујте мученици,* јер стекосте небеског сажитеља,* преподобног монаха и светог мученика* Харитона Косовског, предивног Христовог страдалца,* који се моли за душе наше.

Кондак, глас 8:

Данас Црква слави Христовог војника, светог Харитона новог мученика, што за Христом пође и крст свој понесе и за Христа Бога главу своју даде. Тога ради верни узвеличајмо Христа Бога нашега који у сваком нараштају има сведоке Своје и молитвама њиховим роду хришћанском милост дарује.