Како спречити Трећи светски рат? (1)

У Великом отаџбинском рату победили смо уз енормну цену, али нисмо били у стању да капитализујемо ту победу, па смо углавном изгубили у миру. Сада морамо победити и у рату и у миру

Средином јуна објавио сам у магазину Профил чланак под називом „Употреба нуклеарног оружја може да спаси човечанство од глобалне катастрофе”. Готово истовремено, објављен је на руском и енглеском језику и на вебсајту журнала Русија у глобалним питањима. Широм света је дељен, распламсавајући цунами одговора, примедби и дебата, заиста десетине хиљада реакција. Није мањкало ни речи подршке.

Критике појединих сународника прихватио сам мирно и уз здраву дозу хумора. Са радошћу и интересовањем, прихватио сам повратне информације својих противника. Као руски патриота и одговорни грађанин човечанства, те академик међународног кова, искусио сам дозу задовољства увидевши да успешно вршим своју моралну и професионалну дужност. Међутим, посао је тек почео.

Започињање дискусије

Један од директних циљева овог чланка – да се оживи дискусија о улози нуклеарног одвраћања у спречавању великог термонуклеарног рата и великог рата уопште – делимично је остварен. Професионална стратешка заједница и мислећа јавност уопште почели су да одступају од летаргичног дремежа „стратешког паразитизма”. Ову летаргију створило је неких три четвртине века без озбиљног рата, што је – углавном на Западу, али чак и овде у Русији – довело до навикнутости на мир, уверења да ће све остати како јесте, те отупљења инстинкта самоочувања у значајним деловима светских елита. Активно супротстављање претњи великог рата, који би готово неизбежно ескалирао у нуклеарни Армагедон, почело је да делује чудно и старомодно.

Касније ћу размотрити још један разлог зашто је потреба акцентовања нуклеарног одвраћања ургентна, а то је отварање нове фазе трке у наоружању која је потенцијално далеко скупља и опасније од оне коју смо видели у годинама претходног Хладног рата.

Стојим при свакој речи коју сам написао у чланку из јуна. Појачаћу поједине аргументе и представити нове које прошлог пута нисам користио поводом потребе интензивирања нуклеарног одвраћања и застрашивања, те отрежњења противника. Али, прво да се позабавим критикама.

Одговарати свима, а нарочито појединим руским гласовима, било би неумесно. Они нису вредни пажње, а нарочито цика о томе да се ја и сви они који се слажу са мном залажемо за употребу нуклеарног оружја. Активно нуклеарно одвраћање/застрашивање/отрежњење које предлажем усмерено је управо на спречавање глобалног термонуклеарног рата, а по могућству и било каквој употреби нуклеарног оружја.

У дубини душе делимично и могу да разумем критику оних који говоре да се то не може десити јер је превише ужасно како би се и узело у разматрање. Али мој ум то одбија. Пацифисти, укључујући нуклеарне пацифисте, могу да живе удобно, седе и ћаскају по кафићима само зато што постоје ратници који се боре за њих и гину. Баш онако како то наши војници и официри сада чине по пољима Украјине.

Добро ми је позната теорија према којој би нуклеарно оружје, уколико буде употребљено, неизбежно довело до глобалне ескалације и пропасти људске цивилизације. Таква могућност постоји, и никако је не треба потцењивати. Међутим, без јачања нуклеарног одвраћања и обнове страха од нуклеарног рата, укључујући и кредибилну претњу ограничене употребе нуклеарног оружја, глобални рат је практично неизбежан, посебно када се има и виду трајекторија развоја догађаја у свету.

Међутим, аутоматска ескалација од ограничене примене нуклеарног оружја до светског термонуклеарног сукоба је мит. Он је свакако у супротности са реалним плановима употребе нуклеарног оружја, као и са званичним доктринама. У прошлости, овај мит био је веома користан. Као и други експерти, свесно сам учествовао у његовом стварању током Хладног рата. Надувавање ових идеја имало је за циљ спречавање било каквог великог рата између нуклеарних земаља, иако се види да су оне у супротности са логиком правих доктрина за употребу нуклеарног оружја. Али ова круцијална функција нуклеарног одвраћања – спречавање великог рата, нарочито међу водећим нуклеарним силама, није постигла успех. Запад је практично покренуо такав рат.

Омаловажавање нуклеарне претње

Реакција званичника, полу-званичника и стручњака из САД била је готово ужасавајућа. Наставили су да грубо омаловажавају вероватноћу руске употребе нуклеарног оружја. Они настављају да говоре: „Не, неће их они употребити.” „Њихова (наша, прим. аут.) доктрина (sic) не дозвољава употребу нуклеарног оружја, осим као одговор на напад против територије Руске Федерације или њених савезника, или када је сам опстанак државе доведен у питање.” А изгледа да таква ситуација не постоји. Наша лакомислена, ако не и, авај, неодговорна нуклеарна доктрина, која је писана у неко друго време у складу са преовлађујућим стратешким теоријама (које углавном потичу са Запада) и очигледно са старом жудњом да се додворимо другима, користи се као изговор за бесконачни рат против Русије, до последњег Украјинца.

Саопштења председника у којим се наговештава могућност употребе нуклеарног оружја или се игноришу или исмевају, и представљају као шупља. Апсолутно је јасно да су у току напори да се политички и психолошки Русија денуклеаризује, те да се тако практично лиши свог нуклеарног оружја, кад већ то није физички остварено. Западњаци покушавају да из своје латентне економске предности извуку политичке дивиденде, да исцрпе Русију и испровоцирају њен унутрашњи распад. Не покушавам да себе представим као да сам на истом нивоу са председником, али чак је и мој скромни чланак означен као пропаганда. Није, он је позив на размишљање.

Омаловажавање претње нуклеарног рата како би се оправдала безумна политика и наметнуо пораз Русији досегло је апсурдне димензије. Амерички државни секретар Ентони Блинкен налази се на четвртом месту у линији сукцесије уколико председник премине или буде онеспособљен за вршење својих дужности. Тај човек је 30. јула изјавио следеће: „Потенцијална опасност од нуклеарног рата није ништа већа него егзистенцијални проблем климатских промена и ту нема хијерархије претњи.” Био сам шокиран. Али, ни то није све. Обраћајући се из Вијетнама 10. септембра, председник Бајден је изјавио: „Једина егзистенцијална претња са којом се човечанство суочава, а која је још ужаснија од нуклеарног рата је глобално загревање веће од 1,5 степени у наредних 20 или 10 година… Нема назад одатле.”

Као грађанин планете Земље, такође сам забринут због климатских промена. Биће болно да им се човечанство прилагоди. Али када се та промена сматра гором од нуклеарне катастрофе која ће уништити стотине милиона живота и подрити животни простор наше врсте, схватате да имамо посла са опасним… (уздржаћу се од употребе најадекватнијег термина). На крају крајева, ово су лидери водеће нуклеарне силе. Страх од нуклеарног оружја – и од нуклеарног рата уопште – мора се обновити под хитно.

Онакве изјаве снажно поткрепљују моју аргументацију о потреби грубог буђења рапидно пропадајућих западних елита. „Нуклеарни паразитизам” и опадајућа свест о самоочувању јасно се виде из онога што западњаци раде и говоре поводом нуклеарне електране „Запорожје”. Кијевска хунта је бомбардује, а ми одбијамо нападе, али не видим протесте (са Запада; прим. НС), а камоли масовно противљење. Они се надају да ће, уколико неки од ових напада успе, доћи до мањег цурења радиоактивног материјала и нешто жртава и опет ће моћи да окриве Русију. Свет неће пропасти, а они ће моћи да наставе са својом лудачком политиком. Више се не плаше радијације, иако је то била најозлоглашенија последица нуклеарног оружја у свести јавности.

Анкета коју је током марта спровео наводно еминентни Истраживачки центар „Пју рисрџ” (Pew Research Center), показала је да Американци за главне претње сматрају сајбер нападе, лажне вести, Кину и Русију генерално, глобалне економске проблеме, заразне болести, а тек онда нуклеарни рат. Омаловажавајући нуклеарну претњу, америчка дубока држава даје себи бланко чек за вођење агресивне и потпуно безумне спољне политике.

Нескривени циљ Американаца и других западњака да нам приреде „наш Вијетнам” или „Авганистан на квадрат” је разумљив. Украјинци су им безвредни, а жељни су да деградирају, или још боље демонтирају Русију како би касније могли да зауставе, па и пониште победоносни марш Кине. Оно што остаје нејасно јесте бес салонских стратега који инсистирају на томе да је било каква претња употребом нуклеарног оружја неприхватљива. Да ли планирају да се боре „до последњег руског војника”, бескрајно издвајајући најбоље, најхрабрије, најенергичније и најродољубивије мушкарце које имамо?

Разумем да се међу грчевитим критичарима активног одвраћања и било какве претње употребом нуклеарног оружја против земаља које воде непријатељску политику према Русији, можда налазе дефетисти који још увек нису побегли из Русије, али мрзе саму државу и било какву њену власт. Међутим, одбијам да разумем логику – или њен мањак – код других колега код којих не желим да видим сумњу у овај начин размишљања.

Разумем жељу наших лидера да се не узрујава јавност превише. Али овај опуштени став не промиче нашем противнику који одбија да поверује у наше изјаве да је рат са Западом у Украјини за нас егзистенцијалан или нашу одлучност да победимо, укључујући и најгори сценарио и прибегавање најрадикалнијим мерама. Понашајући се овако, невољно идемо наруку онима који желе да нанесу стратешки пораз Русији, подривајући кредибилитет нуклеарног одвраћања и на крају увећавајући извесност потонућа у отворени Трећи светски рат.

Неопходно је да нашим партнерима, и наравно противницима, помогнемо да схвате нашу одлучност да „реагујемо у потпуности” на континуитет и ескалацију њихових агресивних потеза. (Ниједан дрон, упркос демонизацији Северне Кореје, никада није погодио Пјонгјанг јер његови противници не сумњају у њихову спремност да насилно одговоре, и то не нужно нуклеарним оружјем).

Специјална војна операција

Једна од најважнијих функција нуклеарног одвраћања јесте да сачува ресурсе далеко скупљег масовног конвенционалног наоружавања. Управо то је оно што су западне земље учиниле током претходног Хладног рата, када им је претња – иако блеф, што је друга прича – употребе нуклеарног оружја у случају победоносног марша совјетских трупа ка Ла Маншу, омогућила да уштеде на конвенционалним снагама. Био је то разумни део војне политике НАТО.

Совјетски лидери и генерали, обликовани синдромом 22. јуна 1941, али и услед одсуства било каквог притиска одоздо да обуздају несвакидашње трошење на оружје, нису прихватали ову логику. Уплели су се у трку у наоружању, како оног нуклеарног, тако и оног конвенционалног, и држали су гигантску армију. Као што знамо, СССР је у оперативној употреби имао више тенкова него читав свет заједно и више нуклеарних бојевих глава од САД. Ова паралелна трка у наоружању, удружена са ерозијом тадашње националне идеје комунистичког интернационализма, те неефикасношћу пољопривреде, разбила је државу. Да ли желимо да се то понови?

Позната ми је чињеница да су се совјетски пешадијски генерали и маршали, као и део лидера војне индустрије, гадили нуклеарног оружја. И то не само из пацифистичких разлога. Оно је одржавање гигантске армије и наруџбине астрономских износа конвенционалног наоружања чинило бесмисленим. Током вежби на којим је симулирана употреба нуклеарног оружја, сви војни планови су се распадали, па је захтевима за ново наоружање и буџетске алокације недостајао кредибилитет.

Јесмо ли заборавили ову лекцију? Поновна изградња конвенционалних снага – које су срамотно занемариване још од 1980-их – неопходна је. Очигледно, док водимо војне операције за потискивање Запада и денацификацију и демилитаризацију Украјине, морамо да наставимо да градимо нашу војну производњу.

Такође је јасно да брз завршетак Специјалне војне операције није могућ, а можда није ни неопходан. Потребно је време да се национализује елита, ослобађајући њу и умове западноцентричних и позападњачених компрадора, њиховог карактеристичког начина размишљања, те реструктуирајући економију и саму државу за успешан развој усред геополитичког и геоекономског земљотреса који ће, по свему судећи, трајати наредну деценију или две.

Наставак Специјалне војне операције је такође неопходан како би се Запад натерао да се уразуми, одступи и повуче подршку кијевској хунти, и коначно да се сагласи са денацификацијом и пуном демилитаризацијом државног ентитета који ће можда остати унутар украјинских граница. Уколико Запад одбије, требаће нам време да убедимо сопствено друштво и наше међународне партнере у недостатак алтернатива активном нуклеарном одвраћању, које укључује примену нуклеарног оружја.

Ово време се, такође, мора искористити како би се сви убедили у истину која је мени очигледна – не постоји ниједна алтернатива све већем ослањању на активно одвраћање како би се спречило исклизнуће у Трећи светски рат и како би се ослободиле државе и народи од остатака западњачког јарма. Чак и делимични пораз или пуки неуспех Русије подстаћи ће Запад да интензивира свој агресивни став. Морамо да се подсетимо како је тај Запад помахнитао и покренуо низ агресија након што је обуздавајућа функција СССР/Русије посустала.

Специјална војна операција иницирала је процес трансформације друштва у нацију, развоја његовог новог/старог идентитета и јачања традиционалних вредности попут колективизма и националног јединства. Такође је оснажила дивне одлике нашег народа попут интернационализма, културне отворености и непостојања расизма. Људи из прве руке могу да виде како се руски држављани различитог етничког порекла – руски Руси, руски Татари, руски Бурјати, руски Дагестанци, руски Чечени, руски Јакути итд. боре као један. Ово удара темеље замене пасивних елита оним новим, које су доказале своју посвећеност отаџбини, односно ратницима и цивилним волонтерима који помажу на фронту.

Повратак меритократији

Ми завршавамо наше више од 300 година дуго путовање на Запад, које нам је донело много користи, али је одавно исцрпело своју корисност, па је чак постало и штетно, имајући у виду тренд моралног труљења и економске стагнације Запада. Убрзани развој војне индустрије иницирао је нову фазу технолошке обнове. Ово је једини пут напред за нашу земљу, која је историјски грађена око питања одбране. западно искуство, у којем значајан удео иновација потиче из цивилног сектора, не може се репродуковати у Русији.

Дуго очекивани повратак ка правој меритократији као националном приоритету је почео. Овај концепт био је скрајнут, па чак и уништен пропалим политикама и филозофијама које су прожимале реформе започете крајем 1980-их, када је отворено саопштавано да „новац побеђује зло”. Ова меритократија укључује инжињере, војску, научнике (нарочито природњаке), едукаторе, занатлије, медицинске докторе и пословне филантропе који бизнис не виде само као стазу за лично богаћење, него и као службу друштву и држави.

Процес едуковања новог типа владиних функционера је отпочео, и ту су проактивна служба идеји, држави и врховној власти примарни, док је индивидуално богатство секундарно. Ово је појачано интензивном борбом против корупције, која је нарочито неприхватљива у временима рата. Надајмо се да ће ово такође довести до битке против филозофије конзумеризма, нарочито против истакнуте хиперконзумпције. Захтев да владини званичници користе аутомобиле направљене у Русији је закаснео, али боље икад него никад.

Западњаци и стручњаци који су усвојили њихово гледиште, као и свако ко и даље живи у прошлом веку, склони су да се искључиво фокусирају на нуклеарну компоненту у контексту трке у наоружању. Међутим, са социјеталне тачке гледишта, у контексту очувања људи, стабилности и друштвеног развоја, трка у ненуклеарном наоружању могла би да се покаже далеко опаснијом. Таква трка се одвија широм света. Средњорочно гледано, пролонгирани оружани сукоби и трка у конвенционалном наоружању доноси мање предности земљама са релативно ограниченим економским и демографским потенцијалима.

Иако време тренутно ради за нас, САД и њихови савезници имају значајне резерве за проширење војне производње. Уколико уследи бескрајни сукоб, време ће почети да ради против нас. Штавише, од есенцијалног је значаја да очувамо своје најбоље људе, оне који се боре и гину за отаџбину. У супротном, неће имати ко да допуни владајућу класу, а генетска снага нације ће бити ослабљена. Ово је нарочито важно с обзиром на патње које је Русија поднела током 20. века.

Претпоставка да ће Запад, с обзиром на своју вишеслојну кризу и релативно рањивији политички систем, бити први који ће да посустане у овој трци у наоружању није мудра стратегија. Штавише, дугорочно посматрано, трка у конвенционалном наоружању можда више погодује земљама са већим економским и демографским потенцијалом од нашег. Ово даје додатну снагу аргументацији јачања улоге нуклеарног одвраћања у националној стратегији и међународним односима уопште. Осим тога, таква трка би не само нашу земљу, него и цело човечанство одвратила од бављења глобалним питањима попут климатских промена, несташица хране, енергената и неизбежних нових епидемија.

Да подсетимо да су најважније функције нуклеарног одвраћања биле да победу конвенционалним ратоводством учини немогућом, па тако и да блокира трку у ненуклеарном наоружању.

У случају да се војне активности развуку, чак и уколико остваримо победу у Украјини и вратимо традиционалне руске територије, потпуно денацификујемо и демилитаризацијемо преостале украјинске територије и натерамо Запад да се повуче и прекине са подстицањем рата, ова победа – како сам споменуо у претходном чланку – могла би да се покаже као Пирова. Били бисмо исцрпљени, ослабљени и обогљени за успешну одбрану својих позиција и интереса у будућности, у једном свету високе конкуренције. Штавише, носили бисмо бреме обнове не само традиционално руских територија, него макар и делимично оних територија које су демилитаризоване и денацификоване. То би наставило да нас одвлачи од делова наше земље који више обећавају – попут Урала и Сибира – а фокус би нам окренуло ка ћорсокаку западних области.

У прошлом Великом отаџбинском рату победили смо уз енормну цену и напор, али нисмо били у стању да у потпуности капитализујемо ту победу, па смо углавном изгубили у миру. Сада је есенцијално победити и у рату и у миру.

Наставиће се…

Извор:
СТАНДАРД