Љепојевић: Запад не признаје пораз своје политике у БиХ и према Српској, али је Српска ипак у предности

ЕНЕРГИЈА ЊЕНЕ ОДБРАНЕ ДАЛЕКО ЈЕ ЈАЧА ОД ЗАПАДНОГ ПОЛИТИЧКОГ И ЕКОНОМСКОГ ТЕРОРА

• Разни амбасадори и специјални изасланици, сад је и Француска именовала свог изасланика, наставиће да долазе у Бања Луку, да дају изјаве, да пријете и замагљују основни процес – хибридни и агресивни рат Запада не само против Републике Српске него и свих српских земаља
• Политика према Републици Српској је само инструмент тог антисрпског рата. То је, међутим, дио и укупних промјена у свијету и у том контексту би требало томе прилазити. Узроци тих промјена су стари али се у овом времену оне дешавају много брже. Рат у Украјини је драстично убрзао те промјене
• Створен је амбијент у коме више нема назад. Република Српска има своје стратешке циљеве који се граниче и са физичким опстанком, а Запад је отишао сувише далеко и не жели да устукне и промијени досадашњу политику
• Српска економски добро стоји, скоро да нема незапослености и привредне иницијативе суослобођене стега система. И, што је и најважније – има одлучност довољне већине својих грађана да истрају у историјској мисији слободе. И то је њен пут и њена дефинисаност. И то је оно штo Српска треба да настави да брани. А страни амбасадори и изасланици ће наставити по старом чак и онда када постане крајње бесмислено

Пише:  Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ

У ИСТОРИЈИ апсурда Босне и Херцеговине једног дана, када ово вријеме постане само „пепео и прах“ и далеко, заборављено сјећање,

 историчари неће моћи да вјерују да нелегални колонијални управник, који се представља као „високи представник“,  и такође нелегални суд, туже легално изабраног предсједника што је потписао закон који су донијели легално изабрани представници народа.

Али, ситуација, ма како апсурдна, ипак постаје у великој мјери озбиљна. И сада је најважније куда све то води.

Околности у којима је Република Српска су у ствари од почетка биле тешке и озбиљне, али најновији развој је утолико више забриљавајући јер Запад, који је самопроглашени колонијални господар, показује не само нервозу него и потпуно неразумни однос, готово дјетињасти, према реалности.

О том дјетињарењу најбоље свједочи недавна скоро тајна посјета Кристијана Шмита Бања Луци.

У којем то свијету живи њемачки представник Шмит?

Према саопштењу његове канцеларије, Шмит се састао са бањалучким бискупом Фрањом Комарицом. И, Шмит је са Комарицом разговарао о правним и политичким питањима у вези са пројектом ширења капацитета Куће сусрета и Европског центра за мир и сарадњу „Марија Звијезда“ који ускоро слави трећу годишњицу. Они су се сагласили око хитне потребе за бригом о млађој генерацији у БиХ.

„То су Европљани у Европи, посвећени заједничким европским вриједностима толеранције, поштовања и искрене сарадње, не једноумљу,“ рекао је, како је практично сам  Шмит саопштио.

Какве то уопште има везе са Републиком Српском?

Шмит, такође, није објаснио да ли су „европске вриједности“ и непоштовање закона и Устава Босне и Херцеговине и демократски исказане воље грађана а о лажном представљању да се и не говори. Али, изнад свега – то је симбол инфантилне политике савременог Запада чији је он представник.

Власти Републике Српске најавиле су хапшење и депортацију из Републике Српске уколико Кристијан Шмит дође у самопроглашеној званичној посјети. Шмит је онда најавио да ће да дође, али ипак није дошао. А онда је дошао тајно као какав специјални агент.

Али, та дјетињаста политика може да буде и веома опасна јер дјеца умију да свашта ураде.

Предсједник парламента Републике Српске Ненад Стевандић је изјавио да Кристијан Шмит упорно покушава да испровоцира српски народ кршећи Дејтонски споразум својим лажним представљањем.Стевандић је напоменуо да је Република Српска одлучна да спроводи одлуке својих институција које Шмита не признају због недостатка потврде о именовању у Савету безбједности УН и да због тога нема могућност комуникације и посете било којој институцији Српске.

Занимљива је и посјета Бања Луци немачког изасланика Мануела Зарацина одмах послије необичне и тајне Шмитове посјете.

За разлику од других посјета разних специјалних изасланика о овој је јавност детаљније упозната захваљујући објављивању стенограма о разговору са предсједником Републике Српске Милорадом Додиком. Можда је најзанимљивији онај дио о Зарациновом питању валуте, да ли би Република Српска имала своју валуту.

То на извјестан начин открива да се на Западу ипак размишља о могућности да се Република Српска осамостали па се испитује какви су то планови и какву би државну организацију она имала. Па да се онда на вријеме то минира. То је само могућност која се узима у обзир али Запад у ствари нема нових идеја и упорно наставља са досадашњом политиком притисака и уцјена.

Зато не би требало имати било каквих илузија.

У недостатку идеја и суштинског разумијевања, Запад је прибјегао потрошеном моделу незваничних али стварних финансијских и економских санкција. Ту политику очигледно предводи Њемачка која покушава да себе наметне као власника Босне и Херцеговине и тако у условима сопственог пораза на глобалном нивоу одржи привид своје моћи.

Берлин предводи блокаду средстава помоћи и кредитирања пројеката у Републици Српској. Али, при том заборавља да Српска више није сама и да има пријатеље. Још једна погрешна процјена.

Како је то, према објављеном стенограму, Мануелу Зарацину рекао предсједник Милорад Додик, није могуће немачким „кредитима купити нашу слободу и укинути Републику Српску“.

Република Српска „није друштво социјалне помоћи“.

Другим ријечима, одлука о обустављању кредита је политичке природе. Јер, изузев политичке не постоји ни један основ за те неформалне санкције и економско-финансијску блокаду Републике Српске. Али, оне су стварне.

На жалост, већина банака у Републици Српској су у западном власништву и преко њих се спроводи та блокада. И ту је још један апсурд. У тим банкама су и депозити Владе Републике Српске и те банке праве велике зараде од тог државног новца и сада оне забрањују Влади да располаже сопственим новцем.

Поред тога, те банке уцјењују и пословне људе и одбијају да прате њихове послове у Републици Српској. И то је давно виђен модел а циљ је да се ти пословни људе окрену против власти Републике Српске и тако остваре не своје него западне политичке циљеве.

И, наравно, наставља се са разним регионалним скуповима на којима се корак по корак Република Српска, заједно са другим регионалним земљама, увлачи у мрежу деструкције и колонијализма.

Такав наредни скуп је заказан за 16. октобар а под називом „Балкан–Берлин“.

Већ су припремљена три нова пакета обмане које би земље Западног Балкана требало да прихвате. Црна Гора их је већ прихватила.  Али, Република Српска не може да прихвати ту још једну обману.

Истовремено се из већ толико пута виђеног арсенала западних уцјена пријети и неком врстом војне интервенције против Републике Српске. Да ли је то, међутим, могуће?

Реално, то је мало вјероватно јер Запад нема више војну силу и било би тешко ангажовати довољан број земаља. За још једну такву кризу Запад једноставно нема капацитета. Али, оно што је вјероватно је тероризам и разне диверзије са људским жртвама. Зато би Република Српска хитно требало да формира мрежу одбране познату као цивилна заштита.

Упркос тој могућој људској цијени то не може промијенити ситуацију на терену него само још више удаљити Републику Српску од било какве сарадње са западним земљама. И у ствари, Запад би на крају стварно могао да „отјера“ Републику Српску из Босне и Херцеговине.

Оно што је у овом времену једино извјесно је да ће се мучење наставити.

Кристијан Шмит, другим ријечима, није проблем сам по себи мада је непријатно гледати на шта је све, као човјек, спреман, он је само симбол деструктивне и у основи јалове западне политике. Разни амбасадори и специјални изасланици, сад је и Француска именовала свог изасланика, наставиће да долазе у Бања Луку, да дају изјаве, да пријете и замагљују основни процес – хибридни и агресивни рат Запада не само против Републике Српске него и свих српских земаља.

Политика према Републици Српској је само инструмент тог антисрпског рата.

То је, међутим, дио и укупних промјена у свијету и у том контексту би требало томе прилазити. Узроци тих промјена су стари али се у овом времену оне дешавају много брже. Рат у Украјини је драстично убрзао те промјене.

Створен је у ствари амбијент у коме више нема назад. Република Српска има своје стратешке циљеве који се граниче и са физичким опстанком а Запад је отишао сувише далеко и не жели да устукне и промијени досадашњу политику.

Запад не признаје пораз своје политике и према Републици Српској и у Босни и Херцеговини.

Али, Република Српска је, ипак, у предности упркос цијени своје борбе за слободу. Поред тога што је њена енергија сопствене одбране далеко јача о западног политичког и економског терора, она је – за разлику од ранијих година – сада у бољој и економској и политичкој ситуацији.

Економски добро стоји, скоро да нема незапослености и привредне иницијативе су ослобођене стега система. И, што је и најважније – има одлучност довољне већине својих грађана да истрају у историјској мисији слободе.

И то је њен пут и њена дефинисаност. И то је оно штo Република Српска треба да настави да брани. А страни амбасадори и изасланици ће наставити по старом чак и онда када постане крајње бесмислено.

Мада, треба имати на уму да се свако понаша онако како му је дозвољено.

Извор:
СВЕ О СРПСКОЈ