Сумрак идола. Долазак NPC-јева

Теби, што си ме срела на мору и збрисала ми са чела
жиг мајке блуднице и роба оца,
скинула ми са врата змије, жудне, жалосне,
женске руке, слава, Слободо!
(Поздрав, Милош Црњански)

За оне који не знају, NPC (Non-player character) је скраћеница која означава ликове у видео игрицама који нису контролисани од стране играча, већ су део игре као симулирани ентитети.

Од недавно, на ТикТоку-у, појавио се тренд симулације управо таквих карактера од стране живих особа и власника профила, који функционише по принципу, да њихови гледаоци испред телефона пошаљу тзв. поклон (Gift) у живом укључењу, тзв. Лајву, који у стварности представља материјалну добит власнику профила.

Најпознатији, планетарни случај је извесна Пинк лутка (Pinkydoll) која заиста изгледа у складу са својим алтер-егом. Наиме, сваки од одређених поклона је вредносно различит, и како који поклон гледалац пошаље, особа која глуми NPC-a изводи неку аутоматску радњу. Па тако, Пинк лутка, без имена и презимена (читај: без индентитета) говори неповезане ствари попут „go crazy, go crazy“; ,,yes, yes, yes“, „that’s a great vibe“, замишља да лиже сладолед, мирише цвеће, итд.  Такви програми, трају сатима, и изгледају идентично као на почетку. Другим речима, та наизглед нормална девојка, у стању је полуаутоматизованог идиота, и говори сатима исту ствар.

Све то – људи плаћају да гледају.

Забрињавајући фактор, јесте тај да је током поменутог тренда, на хиљаде корисника исти испробало, уз симулацију роботизованих покрета, и било у истом стању, а све са великим бројем гледалаца. Како су друштвене мреже „мека моћ“ на глобалном плану, и не заобилазе готово ни једну нацију и културу, и у Србији је било неколико таквих укључења, а који су у најмању руку забрињавајући.

Извесни, дечак, од петнаестак година, од својих гледалаца проси, у буквалном смислу, и моли да му пошаљу  одређене поклоне, а заузврат, он ће набити главу у WC шкољку, или појести искоришћен тоалет папир из исте, у зависности који поклон добије.

Друга девојка, истих година али са истакнутим деколтеом и сексуалним конотацијама, такође моли за донације, и сатима говори, готово мантрички „заиграјмо ногомет; џи џи – џи џи, волимо тикток; мммм… сладолед“. Извесни Чода, који је међу најмлађом популацијом један од најпопуларнијих и најгледанијих Јутјубера, такође је био део NPC тренда, и сатима говорио „ципелице, руже, мала веверица“.

Негативни утицај мрежа на овим просторима, доживео је свој врхунац пре неколико дана, када је у живом преносу на Инстаграму, у Градачцу, супружник убио супругу и дете, пред једанест хиљада својих пратилаца. Неколико недеља пре тога, трансродна особа је убијена због сексуалног општења у живом програму на Тик-току од стране љубоморног партнера.

Пребијања наставника у неколико школа, такође су била део изазова са ТикТок-а.

У Кини, одакле је и популарна платформа Тик-Ток, садржај изгледа потпуно другачије у односу на Европски или Амерички континент. За разлику од потпуно рушилачког фактора, он има и онај едукативни. Аутор текста не износи да је сама платформа по аутоматизму раније изреченог – лоша, и да је немогуће пронаћи едукативни садржај (један од свакако добрих примера је профил Blue Cow List, који се бави занимљивим историјско-културним догађајима из прошлости), напротив, има га заиста доста, али искрено сумња да генерације Алфа (особе рођене после 2010. године) и генерације Зед (миленијалци) уопште теже ка тражењу алтернативних знања у односу на она из претраге тзв. Трендинга на Тиктоку (недавна студија је показала да генерација Алфа користи више Тиктоков претраживач од Гугловог).

До сада, само неки од популарних и запрепашћујућих трендова, иако се они мењају готово на дневном нивоу, били су: Blackout Challenge (не дишеш док се не онесвестиш), Ghosting (лећи на пешачки док иде аутомобил ка теби), Bugs Bunny (где малолетне девојчице опонашају сцене из еротских филмова), Devious lick (хваљење украденим стварима), Flame (запалити самог себе), Borax (пијеш детерџент), а у Србији је постао популаран и тренд под изнаком #bahata_omladina  где малолетници возе скупоцене аутомобиле при великој брзини на начин да угрожавају друге и сопствене животе, проливају скупоцене шампањце по сатовима, и млате одређеним свотама новца  у кадру; симулирају узимање наркотика, налик персонификованом геслу из деведесетих ,,живи брзо, умри млад, буди леп леш“ као (јединим) мерилом вредности.

Проблем је што им алтернативу нико није понудио, а свако иступање из масе, додатно се осуђује.  Друштвене мреже, монополом неколицине (аутор подсећа да су некомпетенти људи у Твитеру, за време корона вируса, цензурисали компетенте лекаре уколико нису били део већинског наратива), тако постају главни васпитачи и креатори мисли и осећања света у коме живимо, а уколико нам буде потребан неки додатни мисаони ангажман, ту је Chat GPT (виртуелни асистент чији меморијски капацитети увелико превазилазе човекове),да то уради за нас, док нас у потпуности не замени (уколико неко верује да је могуће водити и добити ту неравноправну битку – сетимо се само да је највећи шахиста свога времена, Гари Каспаров, изгубио меч против робота још 1997. године).

Уколико се вратимо само петнаестак година раније, тежња за индивидуалношћу је била још увек на завидном нивоу – како на материјалном, тако и на духовном. Међу млађом популацијом, рецимо било је непојмљиво купити исте патике као што их има другар из разреда, док је данас, додуше врло пажљиво осмишљеном и добром неуро-маркетиншком кампањом, компанији Најк пошло за руком да готово читава једна генерација, носи њихов модел Air Force.

Скупине репера, рокера, панкера, металаца, или свега раније алнтернативног, готово да су избрисане из јавног простора. Уколико и постоје, оне су више декларативног карактера, и део наметнутог корпоративног тренда. Тако данас, у Зариним продавницама, можете купити мајце Doors-a или Nirvane, а да они који их носе немају појма ко је био или о чему је певао Џим Морисон или Курт Кобејн.

Ранији музички правци и стилови, готово да су избрисани, уколико погледамо најслушаније песме према статистици Јутјуба. То су углавном песме које све звуче као да су једна песма, у којима је спојено наизглед неспојиво: етно звукови са репом, регетон са турским мелосом, и по правило, готово свака садржи исте ствари: марку аутомобила, парфема, наркотике, криминал, брзи живот и провод, вечиту младост. Песме готово увек прате ласцивни спотови, са женама представљеним као сексуалним објектима, без икаквог односа према љубави, породици, правом пријатељству, поштеном и корисном раду или, не дај Боже, држави и бризи према друштву чији је сваки појединац саставни део.

Филмови, чије радње и сценарије диктира искључиво тржиште, сваке године су све горег квалитета, јер да би филм што више зарадио, мора у себи садржати само оне теме које садрже заједничког именитеља за сваког гледаоца. Другим речима, филм о Тесли, никада неће имати број продатих карата, као бледе рециклаже Топ гана. Никада нећете више видети престоницу, већ само једну метрополу, која мора изгледати баш као и свака друга, без финих различитости, изван нација. Мегалополис. Слика која је пожељна, не може више бити хомогена слика Душка Радовића: Београде, добро јутро (!), већ мора бити као наслов чувеног дела Брета Истона Елиса: Мање од нуле. У ери неолиберализма, Холивуд и не може имати едукативну функцију, већ мора бити компанија која доноси енормни профит (о Уметности неједнакости и профита аутор је писао у истоименом тексту доступном на:  http://www.novipolis.rs/blog/32058/umetnost-nejednakosti-i-profita.html).

Опште знање, се своди на минимум, образовни систем је руиниран, индивидуалност се нарушава у очајном утапању у масу, све просечно постаје сензација, по сваку цену, а у оном духовном смислу, довољно је рећи да су, рецимо, студије хуманистичких наука, за само десетак година, на појединим смеровима у десетоструко мањем броју, па је тако и будућност потенцијалних васпитача друштва, заиста упитна.

Тако данас, сведочимо униформности света. Пратимо трендове и вечито понављамо исто, на идентичан начин на који је још Ниче упозоравао.

Но, вратимо се роботизацији људи. За елиту Мегалополиса, како их назива проф. Слободан Владушић, реални становници су само дехуманизоване и деиндивидуализоване честице, и такав потенцијални колективни идентитет, у позадини може имати само антихуманистичку позадину, а никако алтруистичку, и то са јединим врхунским божанством – профитом. Макар га правиле корпорације, или то био несрећни младић који проси тзв. гифтове на Тиктоку.

У материјалном смислу, човек данас живи боље него икада.  Медицина, иако се све чешће своди на профит конгломератских фармацеутских компанија, је ипак знатно продужила животну доб – за један век као за један миленијум.  У образовном смислу, сваки појединац, има такве услове и могућности да је то запањујуће. Дете из Европе данас може изабрати да научи апсолутни шта год жели, без напуштања своје собе. Али синдром великог избора, често коначни избор сведе на тривијалност.  Уколико већ не можемо против система, који сам по себи, најбоље функционише и највећи профит доноси себи тако што људе сведе на био-масу, испразне потрошаче и радну снагу, можемо бити макар филтер у њему.

Не може нико да ме убеди да живот Милоша Црњанског није занимљивији од неке необразоване Инстаграмуше, која своје постојање своди на дневно фотографисање задњице и ручка у неком скупом ресторану. Али родитељи морају причати и о томе. Понудити алтернативу. Па, можда сутрадан, њихово дете узме да прочита и Роман о Лондону. Свакако, вреди покушати, јер неко мора показати шта је слобода, и подсетити да човек није направљен да буде само НПЦ.

Она у којој не радиш оно што можеш, већ шта мислиш да треба, и тако бити у савезу са њом и собом, и непрестано се подсећати и имати пред собом оне Пекићеве речи о слободи: У зону грађанског морала спада, разуме се, и питање отпора. Ако за њега нема услова на слободи, онда је та слобода – робија.

Не дајмо да нам деца буду НПЦ-јеви. Научимо их да буду Личности.

Извор:
НОВИПОЛИС