Ава Јустин: смисао Крста

Кад решиш да примораш себе да носиш крст свој, ти у исто време примаш силу Божију. Ту силу Господ даје да би ти могао победити сваки грех у себи, да би могао победити свако зло, сваку рђаву навику, да би могао свој језик васпитати да не говори ружне речи, своје око васпитати да не гледа што не треба да гледа. Сав живот твој да буде Христов, да Господа Христа уселиш у себе!

Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и иде за мном. Ја или Христос? Не ја и Христос.

А, крст носећи да би угодили Господу Христу, да би могли ићи за Господом Христом. Идемо ли за собом, ми не можемо ићи за Њим.

Ако будеш ишао за својим умом, а не за Христовим, ако будеш ишао за својом вољом, а не за Христовом вољом, како се каже у Светом Еванђељу, душа је неочишћена, неосвећена, залутала у прашуму самих заблуда, душегубних и ужасних. Зато што је грех, зло, успело да у нама, поред оне боголике душе коју смо добили од Бога при стварању, створи своју душу. Грех ствара у мени и теби своју душу ако се ми навикавамо на њега; ако га чинимо, он се постепено претвара у нашу душу.

Поред оне боголике душе коју ти је Бог дао, ти доводиш туђинца и странца који је овладао тобом. Он живи као да је самосталан, а оно што је Божије у теби као да је заспало, као да је утрнуло. Ти си то одбацио, то не живи у теби, мртвује. Ствара у нама свој свет, ствара у нама своју философију, читав поглед на свет. Он настоји да заузме место Божије у твојој души, место лика Божијег, то хоће грех да учини. Грех у ствари хоће човека да лиши оне боголике духовне лепоте коју има у својој души.

Да, он (ђаво) се труди да помоћу греха и у мени и у теби створи свој лик. Јер грех увек личи на ђавола, увек осликава помало његову мрачну страну у нашој души, када га ми пригрлимо.

И ми, кад хоћемо да излечимо своју вољу од свих слабости, од свих болести њених, и од свих смрти њених, творећи заповести Његове, ми у ствари исцељујемо себе од свакога греха, изгонимо из себе све што је грехољубиво. Да, док човек сав чезне за Богом и док је при правом себи, док се он заиста труди да се одрекне себе, да иде за Господом Христом и носи свој крст, носи крст Христов, он добија од Господа Христа силу Божију.

Кад решиш да примораш себе да носиш крст свој, гле, ти у исто време примаш силу Божију. Ту силу Господ даје да би ти могао победити сваки грех у себи, да би могао победити свако зло, сваку рђаву навику, да би могао свој језик васпитати да не говори ружне речи, своје око васпитати да не гледа што не треба да гледа. Сав живот твој да буде Христов. Ради чега? Ради Господа Христа, да Господа Христа уселиш у себе!

Ето, то је наш циљ, то је наш идеал, то је спокојство и мир и вечни рај наше душе, сваке људске душе. Нема мира људској души, осим Христа. Кроз свете врлине, кроз Свете Тајне, Свето Причешће, дају се Божанске силе кроз заповести. Свака света врлина: молитва – то је отимање себе из смрти, вађење себе из греха, из понора, из пакла, подвиг, крст, распињање себе, крстоношење, али онда даје Господ силе, и молитва даје сав живот у овоме свету…

Авва Јустин Ћелијски

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ