Од првих дана специјалне војне операције свештенослужитељи из свих епархија Татарстанске митрополије су створили јединствени фронт како би помогли онима који у зони СВО данас бране интересе наше домовине.
Једни организују прикупљање прилога и хуманитарне помоћи у својим парохијама, други организују производњу свећа за ровове, маскирних мрежа и других ствари које су потребне на фронту, а трећи се спремају и све ово одвозе у зону СВО. И затим тамо обављају свој главни задатак – разговарају са борцима, исповедају, причешћују, па чак и крштавају.
О својим одласцима „на линију“ за „Татар-информ“ су говорили сами свештнослужитељи.
„Оче Андреје, умро бих да није било твоје кутије за прву помоћ“
Намесник Алкејевског и Спаског рејона у Татарстану протојереј Андреј Зињков се сећа да је нови живот за свештенослужитеље почео у првим данима СВО – по благослову митрополита казанског и татарстанског Кирила, који је тада био привремени управник Чистопољске епархије основан је војни клир.
„Од тада смо Чистопољску епархију пребацили на колосек фронта. Почели смо да правимо пећи-бубњаре, да плетемо маскирне мреже при храмовима и да шијемо топли доњи веш. Ја сам проучио тактичку медицину и почео сам да сакупљам материјал за тактичке кутије прве помоћи,“ – каже протојереј Андреј Зињков.
Чим се испоставило да се живот променио сви свештеници Татарске митрополије који одлазе у зону СВО похађали су курс тактичке медицине. Безбедност је на првом месту. Отац Андреј и његови саборци хуманитарни терет сакупљају захваљујући парохијанима из епархије, сами га сортирају и одвозе у зону СВО.
Отац Андреј: „Наизменично одвозимо помоћ – путовања су сама по себи веома тешка.“ Фотографија: лична архива протојереја Андреја Зињкова
„Наизменично одвозимо помоћ – путовања су сама по себи веома тешка. Одвозимо пећи, свеће за ровове и лекове, правимо одличне тактичке кутије за прву помоћ – једна кошта око 20.000 рубаља. У њој има све што треба: хемостатички завоји, аналгетици, гумене траке за заустављање крварења. Сад је почела сезона прехлада, зато у кутију за прву помоћ додајемо препарате за лечење акутних респираторних болести. Сваком борцу их предајемо лично у руке,“ – каже протојереј.
Свештенослужитељи прикупљају наруџбине од војних болница у зони у близини фронта. Припремају све што је неопходно и допремају тамо: инвалидска колица, ходалице, штаке и материјале за превијање.
„Одлазимо код наших мобилисаних војника. За време последњег путовања био сам у батаљону под називом ‘Алга’. Много сам се обрадовао кад сам срео свог црквењака. Годину дана нисам могао да га пронађем – жив је и здрав и бори се. Колико пута смо долазили пре тога и никако нисмо успевали да га затекнемо. А овога пута смо дошли, а он баш спава после ноћног рада. Питао сам га: ‘Је ли ти читава моја кутија за прву помоћ?’ – ‘Јуче сам је, – одговара, – дао.’ ‘Баш сам ти данас, – кажем, – донео нову, унапређену верзију,’“ – смеје се отац Андреј.
Кад је формиран батаљон „Алга“, како истиче свештенослужитељ, у његове редове су ступили становници рејона које он представља. Сам отац Андреј је био врло близак друг јереја Анатолија Григорјева који је отишао на фронт с батаљоном и херојски погинуо прошлог септембра. Отац Андреј је рекао за „Татар-информ“ да га је заједно с другима испратио на прву борбену линију.
„Одвозимо пећи, свеће за ровове и лекове, правимо тактичке кутије за прву помоћ.“ Фотографија: лична архива протојереја Андреја Зињкова
„Кад је ишао на фронт ноћу је пролазио кроз Базарне Матаке и предао сам му десет тактичких кутија за прву помоћ и молио сам га да их да Алкејевцима. Десило се да је један борац задобио ране од гелера у обе ноге, пресечене су му артерије и ова кутија за прву помоћ му је спасила живот. У њој су били гумени завоји и гуме за заустављање крварења, настрадалом су превијене ноге, крварење је заустављено и превијен је хемостатичким завојима. Срећно је довежен до болнице и преживео је. Борац се сад опоравља, храмље, рехабилитација дуго траје, али је жив. Захвалио се рекавши: ‘Оче Андреје, да није било твоје кутије за прву помоћ умро бих’,“ – каже протојереј Андреј Зињков.
У току последње посете отац Андреј је заједно са сапутницима практично био на првој борбеној линији. Док су истоваривали воду за батаљон „Алга“, а допремили су пет тона воде за пиће и намирнице, свештеник је исповедао војнике.
„Чим смо стигли притрчао ми је борац и замолио је: ‘Оче Андреје, исповеди ме.’ Управо сам понео одежде које су потребне за исповест. Нисмо имали времена за служење молебана по чину,“ – каже протојереј.
Отац Андреј: „За време последњег путовања био сам управо у батаљону ‘Алга’.“ Фотографија: лична архива протојереја Андреја Зињкова
Поред намирница и воде отац Андреј је борцима донео појасеве с молитвом „Живиј в помошчи“, иконице и молитвенике.
„Свештеник је тамо веома потребан борцима – он им је морална подршка. У рату нема неверујућих. У то сам се уверио за време путовања, посебно последњег. Чули су се пројектили и грмљавина канонаде. Сви су прилазили – и православци, и муслимани, молили су да се помолимо за њих.
„У зони СВО сам крстио 140 људи, тамо многи стичу веру“
Кад сам телефоном назвала свештника из парохије храма Покрова Мајке Божије у селу Афанасову код Нижњекамска, јереја Ростислава Икрамова, испоставило се да је управо у Донбасу. То је његов шеснаести одлазак у зону СВО. Први је био пре тачно годину дана – прошлог септембра. Од тада редовно путује.
Последње путовање је био шеснаести по реду службени пут оца Ростислава у зону СВО. Фотографија: лична архива јереја Ростислава Икрамова
У прво време су отац Ростислав и његови сапутници у Луганск допремали хуманитарну помоћ коју су прикупљали парохијани митрополије – Чистопољске и Нижњекамске епархије. Довозили су терет у пријемни пункт за волонтерску и хуманитарну помоћ. Касније су је развозили по војним јединицама и делили и мобилисанима и професионалним војницима.
„Прво смо је одвозили само борцима, а после смо почели да одвозимо и цивилима. Два пута само допремили помоћ у Горловку – тамо је било много избеглица из Бахмута. Владика Митрофан је замолио помоћ за цивиле: средства за хигијену, намирнице и одећу,“ – сећа се јереј Ростислав Икрамов.
Не прикупља се било који терет, већ све што је потребно на основу наруџбина бораца.
„Сад смо допремили велику партију – двоје кола. Ту су мреже против дронова, тактичка носила, алат, намирнице и медицина. Партију ћемо развозити и делити нашим земљацима-борцима. Они су на херсонском и запорошком правцу, у Сватову и Кременој. Две недеље ћу овде развозити све на одређена места,“ – каже отац Ростислав.
Као што истиче јереј Ростислав Икрамов, постоји програм Московске патријаршије по којем свештеник кад заврши са одређеном обуком – медицинском и тактичком, подноси захтев за духовно руковођење војницима. После тога Синодско одељење у сарадњи са Оружаним снагама и безбедносним органима свештенослужитеље који су похађали обуку шаље на дуже службене путеве у зону СВО. Отац Ростислав је био на два таква пута од којих је сваки трајао по месец дана.
Отац Ростислав: „Служба је као у парохији – служимо литургије, крштавамо и причешћујемо.“ Фотографија: лична архива јереја Ростислава Икрамова
„Служба је као у парохији – служимо литургије, крштавамо и причешћујемо. А иначе – то су наши људи, наши мобилисани парохијани. Увек се радујем да их видим и да сазнам како излазе на крај с потешкоћама, како живе и шта им треба,“ – каже свештенослужитељ.
Линија фронта је најбоље место за проповед, уверен је отац Ростислав. Управо тамо се, као нигде другде, осећа како живот брзо пролази, и како са душе спада све сувишно и пролазно.
Отац Ростислав: „Тамо војници не чекају само хуманитарну помоћ, већ и посте и припремају се за причешће.“ Фотографија: лична архива јереја Ростислава Икрамова
„У току својих одлазака у зону СВО крстио сам укупно 140 људи. Много људи се окреће вери. Кад човек не пати и кад га невоље обилазе он мање размишља о духовној компоненти. Овде, кад човек стално ризикује и налази се на граници, више размишља о вечности и о вери. Надам се да ће то касније бити наши врли парохијани који ће долазити на службе,“ – каже јереј Ростислав.
По речима оца Ростислава духовна подршка је за борце на првој линији фронта важна и драгоцена. То је могућност да сазнају нешто о Богу, о томе зашто се нешто у њиховом животу догодило управо онако као што јесте и зашто су се по промислу Божијем обрели у зони војних дејстава.
Отац Ростислав: „У току својих одлазака у зону СВО крстио сам укупно 140 људи.“ Фотографија: лична архива јереја Ростислава Икрамова
„Борци почињу да размишљају о томе и стичу дубоку веру. За сваког верника је чудо – промисао Божији. Кад видиш да се околности стичу тако да саме по себи просто физички нису могле да се стекну, ни у ком случају не верујш да је то случајност. Човек може потпуно случајно да погреши адресу, да оде у погрешну јединицу. Људи виде да је дошао свештеник и хитају код њега. Испоставља се да су ишчекивали свештеника да се крсте, да се причесте. Људи су очекивали и молили су се за то да се крсте ако буду преживели, да се моле. И Господ испуњава њихове молитве – „грешиш“ и не скрећеш тамо где је то требало теби, већ где је требало Њему. Долазиш управо код људи који су те чекали. Слушаш њихове приче и кожа ти се јежи. И мислиш да је вероватно требало негде погрешно да скренеш и да одеш у погрешном правцу како би дошао управо код тог човека који је молио Бога да те сретне. Ето, то је право чудо,“ – прича свештнослужитељ.
Отац Ростислав ће у Донбасу провести још најмање недељу дана. Прво је свратио у Доњецк где је сортирао хуманитарну помоћ. После тога иде у близину Херсона код нурлатских и алкејевских војника. Затим у Запорожје.
„Војници тамо не чекају само хуманитарну помоћ, већ и посте, припремају се за причшће. Два човека чекају крштење. Али где су двојица, ту су и тројица-четворица, као што је већ пракса показала. Затим лугански правац, Сватово и Кремена. Тамо ћемо однети лекове, генераторе, бензинске тестере и опрему за свакодневни живот. Програм за две недеље је обиман, надам се да ћу све стићи и да ћу се вратити кући да обављам своје службене обавезе,“ – осмехује се отац Ростислав.
Отац Ростислав је и сад на службеном путу у Донбасу. Фотографија: лична архива јереја Ростислава Икрамова
Сва ова путовања, истиче отац Ростислав, могућа су само уз помоћ митрополита казанског и татарстанског Кирила.
„Он је специјално ради тога набавио аутомобил форд-транзит. Дозвољавао нам је и дозвољава нам да без икакве сметње одлазимо на сва духовна и хуманитарна службена путовања. Једини услов је био да се сва документа буду како треба – прко синодског одељења Московске патријаршије за сарадњу са Оружаним снагама и безбедносним органима. Да добијемо благослов надлежног архијереја. Да човек који тамо иде буде припремљен и да о трошку епархије похађа обуку из тактичке медицине,“ – каже јереј Ростислав Икрамов.
„18 штићеника из нашег центра су као добровољци отишли у СВО, значи, не радимо узалуд“
Почетком марта 2022. године руководство Казанске епархије је руководиоца центра за лечење зависника од алкохола и дроге „Благовест“, јеромонаха Силуана Цапина упутило да води духовну бригу о људима који су дошли из Маријупоља и Горловке у пункт за приврмени смештај.
„Прошло је три дана откако су дошли из маријупољских подрума. Извучени су и довежени овамо. Били су у потпуном шоку. Сутрадан смо причестили све оне који су то хтели. Помагали смо им заједно са службом ‘Милосрђе Казан’. Делили смо им најнужније ствари и припремали смо децу за школу: куповали смо им униформе и компјутере. После су почели да се враћају. Дружимо се и сарађујемо с онима који су остали овде. Долазе код нас у центар у госте. Један део је отпутовао и остао је тамо. Испоставило се да им је помоћ потребнија тамо него овде,“ – каже јеромонах Силаун Цапин.
Отац Силуан: „Један део је отпутовао и остао је тамо. Испоставило се да им је помоћ потребнија тамо него овде.“ Фотографија: лична архива јеромонаха Силуана Цапина
Од августа 2022. године отац Силуан је почео да одлази у Маријупољ. Он и његови саборци су тамо пронашли своје људе из пункта за привремени смештај и почели су да им помажу.
„Одвозимо оно што траже – ћебад, јастуке и машине за прање веша. Стално смо у контакту током године. За време летњег одмора обавезно идем код њих. У току последњег одласка смо припремали децу за школу. Тамо имамо пункт у који на дежурство стално одлазе добровољци из покрета ‘Милосрђе Казан’,“ – истиче отац Силуан.
Отац Силуан: „Одвозимо оно што траже – ћебад, јастуке и машине за прање веша.“ Фотографија: лична архива јеромонаха Силуана Цапина
Велики рад отац Силуан обавља у центру за зависнике од алкохола и дроге „Благовести“. Овде људи пружају помоћ онима којих су се одрекли чак и најближи. Ништа није узалуд. Љубав, стрпљење и молитва дају своје плодове.
„18 наших штићеника се данас бори у зони СВО. Сматрам да центар не ради узалуд ако из њега излазе такви људи и одлазе да као добровољци бране домовину,“ – казао је јеромонах Силуан Цапин.
Отац Силуан: „18 штићника нашег центра за зависнике од алкохола и дроге ‘Благовести’ данас се бори у зони СВО. Фотографија: лична архива јеромонаха Силуана Цапина
„Оно што се дешава у Луганску је мој лични бол, то је мој завичај“
У активан рад на пружању помоћи борцима из Татарстана који бране домовину учествујући у специјалној војној операцији братија Раифског Богородичиног мушког манастира се укључила од првих дана СВО.
„Онога дана кад је почела СВО ми смо друштвеним мрежама манастира објавили патриотску проповед оца Андреја Ткачова. За то смо добили много гневних коментара. Писали су либерали који су против промена у земљи. А ми смо одмах изразили свој патриотски став, почели смо да прикупљамо хуманитарну помоћ за борце. Постепено су главни правац за слање хуманитарне помоћи постала два батаљона мобилисаних из Татарстана. То су у прво време биле хуманитарне партије са заједничким садржајем. После тога су људи почели да сазнају да с времена на време одлазимо у зону СВО и почели су да доносе индивидуалне пошиљке за борце. И половину терета су заузимале пошиљке за конкретне борце од родбине из Татарстана,“ – каже игуман Гаврило Рожнов.
У зону СВО сам намесник Раифског Богородичиног мушког манастира игуман Гаврило отишао је са старешином храма Светог Николе у селу Руско Никољско у Лаишевском рејону Републике Татарстан, јерејем Јарославом Филиповом почетком маја по благослову митрополита казанског и татарстанског Кирила.
У зону СВО игуман Гаврило Рожнов је отишао са јерејем Јарославом Филиповом почетком маја. Фотографија: лична архива игумана Гаврила Рожнова
Кренули смо са два аутомобила ГАЗ како бисмо предали хуманитарну помоћ, али је, наравно, главни задатак била духовна брига о војницима. Прво смо обишли војно-пољску болницу на бахмутском правцу.
„Предали смо две тоне лекова. Део лекова је отишао на прву борбену линију ради попуњавања кутија за прву помоћ бораца и медицинских чета. Исповедали смо и причешћивали, делили смо крстиће, молитвенике, појасеве и брошуре о исповести. После тога смо предали хуманитарну помоћ батаљону ‘Алга’ и мобилисаним људима из Татарстана. Исповедали смо и причешћивали у бункерима и рововима. Сутрадан смо посетили други пук мобилисаних из Татарстана, такође смо исповедали и причешћивали. За све време путовања Светим Тајнама се причестило 58 људи,“ – сећа се игуман Гаврило.
По речима оца Гаврила све што се дешава у Донбасу дотиче га се лично, пошто је рођен у Луганску.
„Мој деда је радио као спасилац у руднициама у Луганску. То је крај у којем сам рођен, мој завичај. Зато је оно што се сад тамо дешава – мој посебан лични бол. Тамо живи моја родбина која је својим очима видела све што се дешавало од 2014. године: тлачење, паљба, бомбардовање. У бомбардовању је срушен дечји вртић у Луганску у који сам ишао као мали,“ – прича намесник Раифског Борододичиног мушког манастира.
Отац Гаврило: „Оно што се данас тамо дешава је мој посебан и лични бол.“ Фотографија: лична архива игумана Гаврила Рожнова
По речима оца Гаврила нашим борцима у зони СВО је веома потребна духовна подршка. Непроцењиву важност има учествовање свештеника и духовника у животној ситуацији у којој се данас налазе војници.
„Кад човек дође на прву борбену линију, наравно, има потпуно другачији доживљај сукоба. Није исто као кад гледа снимке на телевизији и чита вести. Овде све сам види. Сваки човек који се тамо налази доживљава ужас смрти и катастрофе. Били смо у рововима, исповедали смо и причешћивали. Многи борци почињу да сагледавају живот на други начин, ако хоћете, доживљавају егзистенцијалну кризу кад човек почиње да тражи вечне основе бивства. Многи по први пут почињу да размишљају о смрти, о вечном животу, о души. Многи се свесно окрећу Богу, по први пут се исповедају. Управо зато им је потребна таква духовна помоћ. А посебно онима који нису свој живот променили слободном вољом – онима који су из мира доспели у рат, у услове теренских борби,“ – истиче игуман Гаврило.
Отац Гаврило: „Колико год да си психички припремљен, са путовања у Донбас се не можеш вратити исти као што си био.“ Фотографија: лична архива игумана Гаврила Рожнова
„Колико год да си психички припремљен, са путовања у Донбас се не можеш вратити исти као што си био, – каже отац Гаврило. – Човек се још више уверава у своје животне принципе, запажа детаље и мења акценте.“
„Запањило ме је то што тамо има много волонтера-Срба. То је словенско јединство које се бори за руски свет. Наравно, најватренија фаза СВО се одвија у ДНР и ЛНР, али главна борба, права специјална операција треба да се одвија у умовима, у свести, у менталитету наших људи који су се за 30 година снажно окренули прма Западу и који су задојени западним, потрошачким менталитетом. Пре свега неколико година наше друштво је гајило потрошаче, а сад су потребне патриоте. Порасла је вредност патриотских ставова који се базирају на духовним вредностима. То је сад главни правац у одгајању омладине. Омладине која не поседује критичко искуство и не може да осмисли ситуацију у коју је данас доспела наша земља,“ – уверен је намесник Раифског манастира.
У сваком случају, посао који обављају братија и парохијани манастира се одвија и трајаће све док буде био потребан.
Отац Гаврило: „За годину и по дана специјалне операци наши патриотски ставови су се још више учврстили“. Фотографија: лична архива игумана Гаврила Рожнова
„За годину и по дана специјалне операције наши патриотски ставови су се још више учврстили, постали смо сигурнији у исправност нашег мишљења, у подршку наших војника и нашег народа у супротстављању Западу. Настављамо да прикупљамо хуманитарну помоћ,“ – рекао је игуман Гаврило.
Данас се у Раифском манастиру редовно служе молебани испред Грузијске иконе Мајке Божије за престанак међусобица и васпостављање мира. Уторком се преносе у режиму онлајн. Игуман Гаврило је објаснио да родбина бораца може да пошаље имена оних који учествују у СВО. Монаси ће се молити за њихово здравље.
У манастиру се налази специјална свеска покрај Грузијске иконе у коју људи уписују имена својих мобилисаних рођака и познаника. Манастирска братија се свакодневно на молебану моли пред иконом.
Отац Гаврило: „Предали смо хуманитарну помоћ батаљону ‘Алга’ и мобилисанима из Татарстана.“ Фотографија: лична архива игумана Гаврила Рожнова
„Сад се не води само рат, већ битка између Светлости и Таме!“
Старешина архијерејског подворја у част московских светитеља протојереј Андреј Лосик је сахранивши оца, који је био војно лице, такође одлучио да оде у зону СВО. Добио је благослов владике Кирила и прошлог пролећа је први пут отпутовао у Донбас.
„Углавном пружамо хуманитарну и духовну помоћ нашим момцима који су регрутовани из Татарстана. Помажемо и борцима из батаљона ‘Алга’ и мобилисанима. Одвозили смо и маскирне мреже и тактичка носила, кутије за прву помоћ, панцире и шлемове. Тамо има довољно намирница,“ – рекао је протојереј Андреј Лосик.
Отац Андреј: „Одвозили смо и маскирне мреже и тактичка носила, панцире и шлемове.“ Фотографија: лична архива протојереја Андреја Лосика
По речима оца Андреја они не одвозе само оно што прикупљају парохијани храмова Татарстанске митрополије, већ и предају борцима пошиљке од родбине. Протојереј је већ био на три таква пута. За то време је успео да разговара са многим војницима из Татарстана.
„Знате, нисам видео никога да изражава жаљење или негодовање иако је међу нашим борцима било губитака. Међутим, сви момци су полетни и патриотски настројени. Часно обављају своу дужност. Нисам видео кукавичлук међу борцима,“ – каж отац Андреј.
Долазећи у зону СВО и разговарајући са војницима, отац Андреј се, по сопственом признању, све више уверава у то колико им је важна духовна помоћ.
Отац Андреј: „Нисам видео никога да изражава жаљење или негодовање, сви момци су полетни и патриотски настројени.“ Фотографија: лична архива протојереја Андреја Лосика
„Знате, кад је у човеку болесна душа, болесно му је и тело. Тамо човек свакодневно види духовну патњу људи, свакога дана се суочава са смрћу блиских људи и сам бива рањен, подноси тежину и оскудицу војне службе. Ако притом не буде имао никакву духовну подршку, једноставно неће приморати себе да се бори. Налазиће се у стању апатије, у њему ће нестати жеља да било шта ради. Нема сумње у то да с борцима треба разговарати и да их треба подржавати. Треба их подсећати да сваки рат има крај и да они данас обављају правилан и потребан рад који је неопходан нашој земљи, нашем друштву,“ – истиче протојереј.
Отац Андреј се сећа како су у току једног одласка дошли на положаје бораца код Маријупоља. Чекајући свештенослужитеље војници нису само припремили ручак за њих, већ су се потрудили да то буде празнична трпеза – радовали су им се као најрођенијим и најдражим људима.
„Прилазили су нам припадници других религија, између осталог, муслимани. Питали су: ‘Да ли и ми можемо да будемо присутни за време молитве, да чујемо проповед и поуке?’ Говорио сам: ‘Наравно, сигурно! Будите ту, стојте и молите се, молите Господа Бога. Јер Господ је један Творац сваког од нас’,“ – сећа се отац Андреј.
Отац Андреј: „Борце треба подсећати да сваки рат има крај и да они данас обављају правилан и потребан рад.“ Фотографија: лична архива протојереја Андреја Лосика
По речима свештенослужитеља тамо се Божија помоћ осећа практично на сваком кораку. Оно што с у свету назива чудима у православљу се зове Божији промисао. Један од одлазака оца Андреја на пут је био крајем јуна кад су се десили познати догађаји са ПВК „Вагнер“.
„Успео сам да стигнем на воз и срећно сам отишао отуда. И тек у возу сам сазнао шта се десило. Успео сам да отпутујем, што је за мене било врло значајно,“ – каже протојереј Андреј Лосик.
Десио се још и следећи случај. Отац Андреј се са сапутницима налазио код Доњецка. Нису имали никакву везу и навигацију, па су залутали.
„Чујемо паљбу: није нам јасно да ли пројектили долећу или одлећу. Иду војници и размишљамо – да ли су наши или су непријатељи. Питају нас куда ћемо. Објашњавамо и наводимо ратне надимке војника код којих идемо. Питају нас: ‘Зашто су вам упаљени фарови? Хоћете да вас нешто погоди? Искуљчите светло.’ Довезли су нас, буквално су нас довели до одредишта. Ја оваква чуда, како називамо промисао Божији, видим на сваком кораку,“ – казао је отац Андреј.
Отац Андреј: „Сад се не води само рат, већ битка између Светлости и Таме!“ Фотографија: лична архива протојереја Андреја Лосика
Нико не зна колико ће још бити таквих путовања, али је, по рчима оца Андреја, главно то да оно што ради буде од користи. Пошто је потребан људима, поново и опет ће ићи у зону СВО.
„Нажалост, није тајна да је становницима Украјине деценијама усађивана мржња према Русима. Све је то давно почело, а оно што се сад дешава је логичан наставак. Сад се не води само рат, већ битка између Светлости и Таме!“ – каже протојереј Андреј Лосик.
„Кад бих могао, сам бих отишао тамо да се борим као војник, али по канонима имам своју службу.“
Старешина Никољског храма у селу Руско Никољско у Лаишевском рејону РТ, јереј Јарослав Филипов је по благослову владике Кирила почео да се бави хуманитарном помоћи у име Казанске епархије.
Прво су прикупљане информације у епархији ко се и чиме бави, какав терет и куда се предаје, а затим се и сам укључио у прикупљање и испоруку хуманитарне помоћи у зону СВО. Отац Јарослав је ове године већ пет пута био у Донбасу.
Отац Јарослав: „Главна ствар због које идемо тамо јесте пружање духовне помоћи борцима.“ Фотографија: лична архива јереја Јарослава Филипова
„Идемо и у батаљон ‘Алга’, и код мобилисаних, и код добровољаца. По наруџбинама прикупљамо све што им је потребно, а затим сами одвозимо. Сваког месеца одвеземо лекове у вредности од око пола милиона. По благослову митрополита Кирила свим намесништвима се шаљу дописи и у свима се прикупљају лекови. То чине парохијани. Одвозимо лекове у војну болницу и у медицинске чете. Допремили смо много пушака за обарање дронова и шлемове. У првој партији смо послали четири тоне месног нареска и других намирница. Сада се спремамо, одвозимо два бурета машинског уља, дизел-агрегат, алат и пумпе за аутомобил. Међутим, главна ствар због које тамо идемо јесте да пружимо духовну помоћ борцима. Свако може да одвезе партију, а свештеник је потребан ради разговора, исповести и причешћивања,“ – истиче јереј Јарослав Филипов.
По речима оца Јарослава међу борцима има много оних који желе да разговарају са свештеником.
„Борци узимају молитвеник, свакоме у руке дајемо појасеве с молитвом „Живиј в помошчи“, крстиће и амблеме са ликом Спаситеља и Богородице, заставе с ликом Спаситеља,“ – каже свештеник Никољске цркве села Руско Никољско.
Отац Јарослав: „Човек може имати и храну, и лекове, и опрему, али ако је пао духом, ништа добро не види.“ Фотографија: лична архива јереја Јарослава Филипова
Отац Јарослав се сећа како је у зони СВО крстио двојицу бораца. Један од њих је имао 26 година, а други око 50. Млађи је рекао је свештенику да је већ друга година како ратује и да је још прошле године желео да се крсти – потребу за овим је осетио управо у рату, али никако није имао прилике, свештеници нису долазили код њих.
„И раније сам, каже, размишљао о томе, али је живот некако текао, све је наизглед било нормално, мислио сам да ћу се једног дана крстити. А кад сам доспео у рат схватио сам да желим да се крстим. Схватио сам да се у мом животу може десити да ‘једном’ не наступи,“ – поделио је своју причу с нама јереј Јарослав.
Борци говоре свештенослужитељима да Божију помоћ у зони борбених дејстава осећају буквално на сваком кораку.
„Човек може имати и храну, и лекове, и опрему, али ако је пао духом, ништа нећ бити добро. Има тешких ситуација – човек види како му гину другови, како њихова тела леже на бојном пољу, како пацови трче по телима. Све то деморалише. Једино што спасава у таквим тренуцима јесте вера у Бога и духовна помоћ од свештеника. Дешавало се да дођем на положаје и да се потпуно одрасли људи исповеде и причесте по први пут у животу. А следећи пут бих дошао и сазнао да су погинули. Односно, успели су да се исповеде и причесте пре него што оду на други свет, а то је за православног хришћанина веома важно. У таквим ситуацијама схватам да све радим исправно и да ми – свештници – обавезно треба тамо да одлазимо,“ – истиче отац Јарослав.
Отац Јарослав: „Кад бих могао и ја бих отишао тамо као војник, али по канонима имам своју службу.“ Фотографија: лична архива јереја Јарослава Филипова
Отац Јарослав каже да исповедајући борце на првој борбеној линији види велику разлику. Узгред речено, многи се тамо исповедају по први пут у целом свом животу.
„Они који се исповедају тамо, на фронту, по правилу то чине врло искрено. Јасно им је да могу погинути у сваком тренутку и њихово кајање је истинско. Стално се бринем. Информације о томе шта се тамо дешава не добијам из интернета или са телевизије, већ од самих момака. Понекад ми чак сузе навиру. Само нас Божија помоћ снажи. Овде се молим за све момке. Кад бих могао, и ја бих отишао тамо као војник, али по канонима имам своју службу и вршим је у складу са својим могућностима.“
* * *
Помоћ коју клир пружа борцима у зони СВО је непроцењива. Што се тиче православних свештеника, није случајно то што се њихова професија назива истом речју – служење. Они служе – и сваки у свом храму, и тамо на првој борбеној линији. Даноноћно стоје на стражи људских душа. Желимо вам стаменост и Божију помоћ, војници Христови!
