У Америци, српско племе сном мртвијем спава

Пре неколико седмица, 19. јула ове године, градска скупштина (City Council) Чикага једногласно је усвојила резолуцију којом се 11. јули проглашава „даном сећања на сребренички геноцид.“

Информација о овом догађају се може наћи на сарајевском порталу Vijesti.ba.

У релевантном делу резолуције коју је усвојила градска скупштина каже се:

BUDUĆI DA se u julu 1995. godine u bosanskom gradu Srebrenici dogodio genocid u kome je ubijeno više od 8.000 Bošnjaka; i

BUDUĆI DA je, pored ubistava, više od 20.000 civila protjerano sa tog područja u pokušaju etničkog čišćenja bošnjačkog stanovništva;i

BUDUĆI DA je Srebrenica proglašena “sigurnom zonom” od strane Vijeća sigurnosti Ujedinjenih nacija 1993. godine i trebala je da bude oslobođena oružanih napada – ali nasilje i ubistva su nastavljeni; i

BUDUĆI DA su jedinice bosanskih Srba zauzele grad Srebrenicu 11. jula 1995. godine i za manje od dvije sedmice izvršile najgori čin masovnog ubijanja u Evropi od kraja Drugog svjetskog rata; i

BUDUĆI DA su srpske snage počele da odvajaju sve muškarce od 12 i više godina i zatvaraju ih u skladišta i kamione; i

BUDUĆI DA je ubijanje nenaoružanih bošnjačkih muškaraca i dječaka počelo u julu 1995. godine, pri čemu je najmanje 8.000 civila ubijeno i pokopano u masovnim grobnicama; i

BUDUĆI DA su srpske snage granatirale i napale oko 15.000 Bošnjaka u Srebrenici dok su pokušavale da se spase preko planina, a preživjelo je ne više od 3.000 od prvobitne grupe; i

UZIMAJUĆI U OBZIR, da su se prvi Bošnjaci naselili u Chikagu krajem 19. stoljeća, sa populacijom koja je stalno rasla na čak 70.000 Bošnjaka i njihovih potomaka koji su živjeli na području Čikaga i osnivali zajednice kao što je Bosanski islamski kulturni centar u okrugu 50 u Čikaga; sada, dakle,

ODLUČENO da mi, članovi Gradskog vijeća grada Chikaga, okupljeni ovog devetnaestog dana jula 2023. godine, ovim 11. jula 2023. godine proglašavamo „Danom sjećanja na genocid u Srebrenici“ u gradu Chikagu, i najoštrije osuđujemo genocid u Bosni i Hercegovini zajedno sa svim drugim zločinima protiv čovječnosti i kampanjama etničkog čišćenja širom svijeta.”

Из усвојеног текста се види да се у резолуцији понављају стандардне фразе из сребреничког наратива и да је све то зачињено тврдњом (а то је једина тачка у том тексту која је америчким политичарима интересантна) да у Чикагу наводно живи око 70,000 Бошњака. Са становишта америчких политичара, практичних људи који о Сребреници не знају  ништа, не хају за количину српских или муслиманских жртава нити би знали да нађу Сребреницу или Босну и Херцеговину на мапи, све што је битно своди се на неколико десетина хиљада перспективних бирача. То је био кључни аргуменат који је утицао на изгласавање овог текста. Бошњачки лобисти који су члановима градског већа поднели нацрт резолуције то су врло добро схватали па су сходно томе свој текст овако и формулисали.

Подразумева се да је неозбиљно када се о историјским чињеницама, или о питањима од огромног правног и моралног значаја као што је геноцид, решава лицитирањем цифрама потенцијалних бирача. Али у Америци је таква пракса.

Чињеница на коју желимо да скренемо пажњу јавности и у Србији и у Дијаспори је то да је усвајање ове резолуције о Сребреници прошло без икакве реакције српске заједнице у Чикагу, која је много бројнија од наводних 70,000 Бошњака. На предлог овакве резолуције у градској скупшрини остали су неми Средњеамеричка епархија СПЦ на челу са епископом Лонгином, као и бројне друге српске установе и организације на подручју Чикага. Нико од њих није затражио пријем у Скупштини града да изнесе српско становиште у односу на догађаје у Сребреници, нити да захтева прилику (што им нико не би одбио) да на заседању одборника где је ова резолуција била разматрана посведоче о српским жртвама Сребренице и неутемељености убрајања сребреничких догађаја у јулу 1995. у ред геноцида.

Са неколико кликова на интернет презентацији „Историјског пројекта Сребреница“ могли су лако доћи до свих неопходних доказа и аргумената, и на српском и на енглеском, да оспоре  све главне тачке у изгласаној резолуцији. Поред високих црквених достојанственика, у Чикагу се налази и велики број српских интелектуалаца и правника којима би хватање у коштац са овом темом пред градским одборницима требало да буде изазов, а не повод за кукавичку ћутњу. Неки од српских адвоката који живе и раде у Чикагу у Хагу су заступали српске оптуженике у сребреничким предметима, тако да им чињеничка матрица ове теме уопште није страна. Међутим, они су сви једногласно ћутали (користимо овај очигледни оксиморон да би поента деловала јаче).

Сви, то јест, осим једног јединог Србина, рођеног у Америци, који је упутио елквентно срочено протесно писмо градској одборници Дебри Силверстин, политичкој опортунисткињи која је у градској Скупштини поднела текст бошњачке резолуције:

Alderman Debra Silverstein
121 N La Salle
Suite 300
Chicago, Illinois 60602

Re:  City Council Resolution on Srebrenica

Dear Alderman Silverstein,

I was dismayed to learn that you had sponsored a City Council resolution that recognized the alleged genocide in Srebrenica.  To that end, I enclose a copy of Stefan Karganović’s Rethinking Srebrenica, which I published in 2013 (revised 2021).  Mr. Karganović is an American attorney who represented a number of Serbian defendants at The Hague Tribunal.  He is also President of the Srebrenica Historical Project, which is devoted to researching the alleged Srebrenica “genocide.”  His book is based exclusively on evidence about Srebrenica provided by The Hague Tribunal, which includes autopsy reports and witness statements by Srebrenica survivors.  These autopsy reports were reviewed by Dr. Ljubiša Simić, a physician.  These reports indicate 400 victims had ligatures and blindfolds, which is consistent with extrajudicial executions, and therefore a war crime—but not genocide.  After having eliminated autopsy reports of incomplete remains, 1,500 autopsy reports of complete remains reflected a cause of death consistent with battlefield injuries.  The late DePaul University professor Cherif Bassiouni provided a legal framework for classifying the deaths in Srebrenica as a genocide by reducing the scope of the charge from Bosnia to the county of Srebrenica, whose area is less than a fifth of that of Cook County, Illinois.

I’m also including a second book he edited, The Hague Tribunal, Srebrenica, and the Miscarriage of Justice, which consists of four essays with an introduction by retired Canadian Ambassador James Bissett.  The authors examine the unusual practices of The Hague Tribunal, which is not based on U.S. legal principals.  The Hague Tribunal for the Former Yugoslavia was a kangaroo court that advanced the war aims of the US and EU by prosecuting Serbs and ignoring the crimes of the other warring parties.

Islamists wish to use the alleged Srebrenica massacre as an instrument to disguise their responsibility for starting the Bosnian War; to create a false image of themselves as victims in order to displace the Holocaust and Armenian genocides; and to legislate mandatory belief in a legal fiction.

I hope that, upon reflection, you will consider rescinding the City Council resolution on Srebrenica.

A few words about myself.  I was born and raised in Chicago; however, I lived most of my life in New York City.  I returned to Chicago ten years ago, where I make a living as a legal videographer.  I’m pleased to say that I lived in Rogers Park for seven years in the 1970s.  They were some of the happiest years in my life.  I trust that your ward will prosper under your aldermanship, and I wish you success in all your future undertakings.  Thank you in advance for your consideration.

Аутор овога писма нам је познат, али његово име не можемо без дозволе објављивати. Битно је да је бар неко од политичара у овој тужној афери био принуђен да чује и српску страну сребреничке приче. Ако не од званичних представника српске заједнице, која се, када се узму у обзир разне генерације српског порекла, процењује на око пола милиона потенцијалних бирача, онда бар од појединца коме је до истине врло стало и коме није било тешко да пресавије табак у њену одбрану.

Како ствари сада стоје, осим да резолуција буде опозвана – што је мало вероватно – чикашким Србима остаје само да покушају да убеде своје локалне вође и представнике да се ангажују да српске жртве Сребренице добију заслужено признање у њиховом граду, ако већ нису били мотивисани да изађу на мегдан и супротставе се усвајању тенденциозног и неутемељеног бошњачког текста.

Они свој пропуст ипак могу донекле да изгладе тако што ће се обратити градским одборницима и захтевати да се у Чикагу установи Дан сећања на цивилне српске жртве Сребренице којих је, када се одузму легитимни борбени губици колоне 28. дивизије Насера Орића у пробоју из Сребренице према Тузли, између 1992. и 1995. дакако било више од Бошњачких, као што у Чикагу српских бирача сигурно има неколико пута више од Бошњачких.

Да ли ће се челници чикашких Срба пробудити из хибернације да предузму нешто од овога што им се предлаже, или ће наставити да се фокусирају на забаве и роштиље, тешко је предвидети. То не зависи само од њих, него добрим делом и од приоритета обичних чикашких Срба и њихове спремности да будно прате све што је у вези са репутацијом њиховог народа и да одлучно устану у одбрану његових светиња и интереса.

Извор:
СРЕБРЕНИЦА ПРОЈЕКТ