Симболика два скупа у једном дану

Пише: Филип Родић

И ове године, као и прошле, у истом дану смо имали промоцију кадета Војне академије и тзв. „Параду поноса”. Разлика у поређењу с прошлом годином ипак постоји

Да ли се вртимо у „години мрмота”, питање је које сам поставио себи размишљајући о тексту који би се тицао прошлонедељних догађаја у Београду и схвативши да смо и лане у истом дану имали два потпуно супротна дешавања одржана на минималној географској и временској удаљености – свечаност поводом промоције кадета Војне академије и оно што се назива „парадом поноса”. Разлика у поређењу с прошлом годином ипак постоји – овај пут није било литија, али је Министарство за бригу о породици и демографији организовало манифестацију „Дани породице у Србији“, којој је, поред других бројних државних функционера и представника СПЦ, присуствовао и председник Српске напредне странке Милош Вучевић.

С друге стране, „парада поноса” је употпуњена сличном, братском, манифестацијом – „Даном Америке у Београду”, који је за круну имао посету команданта Националне гарде Охаја генерал-мајора Џона Хериса. Не. Круна ипак није била његова посета, што се може подвести под нормално, јер је сасвим природно да државе успостављају (и) војну сарадњу, па макар те земље биле и агресор и жртва. У овом случају, то је плод Споразума о статусу снага који су 2006. потписали тадашњи председник Србије Борис Тадић и америчка државна секретарка Кондолиза Рајс.

У том смислу би долазак делегације из Охаја прошао сасвим протоколарно, али је америчка амбасада у Београду одлучила да направи провокацију, тако да је круна била њен твит поводом Херисовог доласка у српску престоницу: „Кад се Национална гарда Охаја у Србију врати – дочек је топао, као и увек!” Питање на које остајемо без одговора је да ли амбасадор Кристофер Хил зна у коју је земљу дошао, пошто овде стране војске, посебно не оне агресорске, никада нису топло дочекиване. Једино ако под „топлим дочеком” не подразумева противваздухопловну ватру на српском небу 1999. Тих „топлих дочека” је било у нашем суседству, а ми суседима нећемо красти историју. Ни то, као ни ови „топли” дочеци, нису у нашој традицији.

Да иронија буде још већа, авион америчког ратног ваздухопловства, транспортни „боинг Ц-135 стратолифтер” који је овом приликом до Београда испоручио америчког генерал-мајора (и да срамота буде још већа нашег амбасадора у САД Марка Ђурића), јесте исти тип који је коришћен у агресији 1999. године за транспорт америчких трупа и потрепштина (укључујући вероватно и муницију), док је његова сестринска верзија „КЦ-135 стратотанкер” НАТО авионе снабдевао горивом у ваздуху.

„Треба служит чести и имену, нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може”, чувени су стихови Његошеви из Горског вијенца. Неко би помислио да нас је тиме проклео да се стално имамо с нечим борити и од нечега бранити. Није владика Раде, међутим, урадио то него нам је још једном пред очи ставио да се борба између две супротстављене силе на овоме свету води од памтивека – борба између онога што је у грчкој митологији дефинисано као супротстављеност Хипербореје и Атлантиде, у геополитици као сукоб сила мора и копна, у религији анђела и ђавола…

У Београду је у суботу, 9. септембра, та непрестана борба била оличена у скупу оних који су за животни позив одабрали службу која ће можда (у нашим крајевима врло извесно) од њих тражити да за народ и државу дају живот, и у скупу оних који одбацују идеју и народа и државе. Они су грађани света, националности су, као уосталом и пол, социјални конструкти које треба превазићи, држава зло које треба уништити, а државна застава крпа с којом се свако, за сада некажњено, може спрдати. А да се то веома допада америчком изасланству у Београду потврђује и чињеница да су на званичном профилу амбасаде САД објавили и фотографију на којој се види младић огрнут заставом дугиних боја с државним грбом Србије, што је употреба државног знамења противна Уставу и кажњива по закону (Закон о изгледу и употреби грба, заставе и химне Србије у члану 41 јасно каже: Новчаном казном од 50.000 до 500.000 динара казниће се за прекршај правно лице: 1) ако употреби заставу, химну или грб Републике Србије у облику или са садржином или мелодијом који нису утврђени Уставом Републике Србије или законом).

Док су у једном строју били потомци и наследници оних који су за нас гинули од Мишара до Кошара, списак оних који су подржали ове друге изгледа као списак оних који су од тог истог Мишара до тих истих Кошара покушавали да нас униште, или макар поробе – амбасадори Аргентине, Аустралије, Аустрије, Белгије, Канаде, Хрватске, Чешке Републике, Данске, Европске уније, Финске, Француске, Немачке, Грчке, Италије, Јапана, Холандије, Норвешке, Португалије, Румуније, Словеније, Шпаније, Шведске, Швајцарске, Украјине, Уједињеног Краљевства и Сједињених Америчких Држава издали су заједничку изјаву поводом „Београд прајда 2023”, у којој подржавају одржавање те манифестације. „Поносно стојимо уз LGBTIQ+ заједницу у Србији и чврсто подржавамо вредности које Прајд представља – прихватање, инклузију и различитост…” И тако даље. Просто да се човек запита.

Не морамо, међутим, много да се питамо, јер у овом случају је одговор сасвим очигледан. Док су се у Београду припремале заставе дугиних боја и пратећа сценографија, а горепобројане амбасаде ситно писмо писале о свом поноситом стајању уз ЛГБТ заједницу, у Скупштину Србије стигао је Предлог закона о легализацији истополних бракова који је поднео „Зелено-леви фронт”, а који подржавају и остале странке из тзв. проевропске опозиције. Када томе додамо и други важан сегмент из политике за коју се они отворено и јасно залажу – увођење санкција Русији, односно „усаглашавање са политиком ЕУ”, уз поруку да је „Србија спремна да се ослободи Вучића и Русије”, постаје јасно да су та два заправо нераздвојиви део целине.

Када томе додамо и да се домаћи људскоправаши диве чињеници да је на овогодишњем „прајду” било и много Руса, „мученика” који су побегли од Путинове диктатуре и који навијају да украјинске демократске неонацистичке снаге уз подршку НАТО-а победе у садашњем сукобу – слика је комплетнија. Важни сегменти ове слике на домаћој политичкој сцени су, поред „Зелено-левог фронта”, и Странка слободе и правде (ССП), Демократска странка, Заједно за Србију, Покрет слободних грађана (ПСГ), Лига социјалдемократа Војводине…

Ако нас је мудри Његош оним стихом о „борби непрестаној” с разлогом упозоравао на нашу судбину на овоме свету, већ у следећем стиху нам је дао и утеху: „На гробљу ће изнићи цвијеће за далеко њеко покољење.”

Извор:
СТАНДАРД