Куликовска битка

History of Russia

Бој између руске војске предвођене Великим кнезом Владимирским и Московским Димитријем Ивановичем и монголско-татарске војске који се одиграо 8. септембра 1380. године на Куликовом пољу (сада Куркинска општина Тулске области) представља једну од највећих битака средњовековља и прекретницу у борби руског народа против монголско-татарског ига.

Монголско-татарска војска, у коју су улазили и одреди Черкеза, Осетина, Јермена, појединих народа Поволжја, као и најамнички одреди кримских Ђеновљана (укупно 100-150 хиљада људи), на челу с фактичким владаром Златне Хорде темником (војковођом-командантом 10.000 војника) Мамајем, кренула је у лето 1380. године на Русију да скрши нарастајућу моћ руских кнежева (поготово Московског) и њихову тежњу за независношћу. Велики кнез литвански Јагаило (Јагело) и рјазански кнез Олег били су Мамајеви савезници.

Добивши вест о Мамајевом поласку, Димитрије Иванович је у све руске кнежевине отпослао гласоноше с позивом да се све могуће снаге окупе ради заштите руске земље. Руски одреди су се окупљали на путевима према Москви – у Коломни и Серпухову – за случај да Мамај покуша да предухитри њихов напад. Пред полазак у битку, Димитрије Иванович је отишао код преподобног Сергија Радоњешког, у манастир који је овај основао у име Пресветог Тројства, да добије благослов за битку с непријатељима Православља. “Игуман читаве Русије” благослови великог кнеза Димитрија речима: “Бог Правде дарује ти победу и сачуваће те за вечну славу”. Сергије Радоњешки је у окупљену руску народну милицију послао монахе манастира св. Тројства Александра Пересвета и Андреја Ослабљу. Монаси Пересвет и Ослабља се латише оружја. Ко узме мач за одбрану рођене земље и рођене вере, нема на њему греха. Тај завет преподобног Сергија који је православну веронауку спојио с идејом руског родољубља, утицао је на умове Руса и током свих потоњих векова.

У Коломни су уређени пукови, извршена смотра војске. Летописи истичу да такву огромну силу Руска земља одавно не виде. Пут обједињене војске водио је из Коломне преко Оке до Лопасне, па ван граница рјазанске кнежевине. У томе је и била Димитријева стратешка замисао која је омогућила ометање Мамајевог плана да се састане с литванским кнезом Јагаилом и рјазанским кнезом Олегом. Московска војска кретала се у потпуној тишини. Прелазак преко реке Оке завршен је 30. септембра, и војска је 6. септембра стигла до Дона, где је Димитрије и намеравао да сретне Мамаја. За место сусрета је, нимало случајно, одабрано Куликово поље. Читава географија Куликовог поља ишла је наруку руској војсци: реке, шуме и мочваре на крилима, узвишица на месту табора руске војске. Мамај се пак кретао према Куликовом пољу од Красне Мече. Руска војска се у ноћи између 7. и 8. септембра пребацила преко Дона, одсекавши себи одступницу, и заузела борбени поредак на развођу између Смолке и Доњег Дубњака.

Језгро руске војске чинили су Московљани, као и ратници земаља које су признале власт московског кнеза. У походу нису учествовали ратници Новгородске, Њижегородске, Рјазанске и Смоленске земље. Московски кнез је рачунао на то да активним, офанзивним дејствима, као прво, спречи обједињавање противника, а као друго – да Мамајеву војску до ногу потуче пре његовог упада у руске кнежевине.

Руска војска (100-150 хиљада) је 6. септембра стигла до Дона код ушћа реке Непрјадве. Истог дана одржан је ратни савет. На предлог Димитрија Ивановича одлучено је да се пређе преко Дона на Куликово поље. Прелазак преко Дона искључио је могућност напада Литванаца који су се приближавали граду Одојев, и обезбеђивао Русима повољне услове битке: величина Куликовог поља и шуме дуж обала река око њега ограничавали су могућност обилазних маневара монголско-татарске коњице.

Руси су се 8. септембра ујутру пребацили преко Дона и под окриљем заштитног пука развили се у борбени поредак на Куликовом пољу. Истом месту приближавала се и Мамајева војска.

Лево крило руске војске, које је требало да прими главни удар Татара, прелазило је у мочварне обале Смолке. Десно крило је исто тако било заштићено мочварним обалама реке Непрјадве, као и тешком коњицом псковске и полоцке дружине. У средишту војске били су окупљени сви градски пукови. Предходнички пук је ипак чинио део великог пука, док је заштитни пук имао задатак да заподене бој и враћа у строј. Било је предвиђено да оба пука ослабе снагу непријатељског удара на главнину снага. Иза великог пука била је смештена делимична резерва (коњица). Сем тога, од пробране коњице сачињен је снажан пук за заседу под командом искусних војсковођа – војводе Димитрија Боброка-Волинског и серпуховског кнеза Владимира Андрејевича. Тај пук је извршавао задатак опште резерве и био сакривен у шуми иза левог крила главнине снага.

Борбени поредак руске војске у целини је обезбеђивао отпорност на чеоне и крилне ударе, омогућавао прикупљање снаге из дубине и садејство између појединих њених делова.

Окршај је започео око 12 сати двобојем јунака Пересвета и Челубеја. Обојица погибоше. Онда је монголско-татарска коњица, потиснувши заштитни и прегазивши предходнички пук током 3 сата покушавала да пробије центар и десно крило руске војске. Руски пукови су претрпели значајне губитке. Рањен је и сам Димитрије Иванович који се борио у оклопу обичног ратника. Када је Мамај главни удар пренео против левог крила и почео да потискује руске пукове, покренута је делимична резерва. Али, противник је успео да пробије лево крило Руса и избије у позадину главнине снага.

У том пресудном тренутку битке избио је из заседе пук војводе Боброка и извео удар на крило и позадину монголско-татарске коњице која се пробила у руске редове. Изненадан и муњевит напад тог пука, подржан ударом других пукова, одлучио је исход битке у корист Руса. Непријатељска војска је уздрхтала и окренула се у бекство. Руски ратници су заробили канов штаб врховне команде и малтене 50 километара (до реке Красна Меча) гонили и уништавали остатке Мамајевих јединица. Губици су били огромни с обеју страна (око 200 хиљада рањених и убијених).

Преподобни Сергије Радоњешки се током битке налазио у молитви, стотинама врста (врста – 1,06 км) удаљен од бојног поља и духовним видом пратио ток битке, говорећи братији имена палих ратника и читајући им молитве за покој душе.
Куликовска битка имала је огроман историјски значај у борби руског народа за ослобођење од монголско-татарског ига. Показала је нараслу тежњу руских земаља за постизање независности и уздигла улогу Москве као средишта њиховог обједињавања. Премда победа у Куликовској бици још увек није довела до ликвидације монголско-татарског ига, ипак је Златној Хорди на Куликовом пољу задат смртни ударац, што је убрзало њен каснији распад.

У Куликовској бици се испољило велико родољубље руског народа, надмоћ руске војне вештине над вештином Монголо-Татара. Ослањајући се на моралну надмоћ руских ратника, устаника ослободилачког рата, Димитрије Иванович је дејствовао активно и одлучно. О великој војној вештини руског војсковође сведоче добро уходана извидница која је омогућавала доношење исправне одлуке; умеће да се тачно процене услови терена, погоди замисао непријатеља и узму у обзир његови тактички поступци; рационално грађење борбеног поретка руске војске и тесно садејство њених саставних делова током битке; најзад, вешто коришћење опште и личне резерве, а после њеног завршетка – организација његовог гоњења. Велики значај у успеху Куликовске битке имали су одважност и самопожртвованост руских ратника и испољена самосталност и иницијативност војсковођа током битке.
Кнез Димитрије Иванович је после те блиставе победе добио надимак “Донски”; 1988. године је проглашен за свеца. Велики кнез се упокојио 1389. године у 39. години живота. Сахрањен је у Архангелској саборној цркви Кремља. Преподобни Сергије је по предању присуствовао сахрани Великог Кнеза.

Мошти монаха Александра Пересвета и Андреја Ослабље леже у храму Рођења Пресвете Богородице што је у Старом Симонову (код станице метроа “Аутозаводи” у Москви). У совјетско доба су оскрнављени и сам храм и мошти, али се у последње време, Божијом милошћу, храм обнавља.

Извор:
СРПСКО-РУСКО ПРИЈАТЕЉСТВО – БРАТСТВО