Игор Ашманов, гуру руског интернета: Сви смо на „мерама“

Такозване приватне обавештајне компаније (ПОК) „прате“ милионе људи, знају њихова имена, дужности, имовину, биографије, лица и глас, адресе, чланове породице, контакте на мрежи, где се крећу, погледе, доступне уређаје… Ове компаније раде како за државе и њихове обавештајне службе, тако и за приватне клијенте

Игор Ашманов је повереник Владимира Путина и члан Савета за развој грађанског друштва и права човека при кабинету председника РФ.

Такође, саговорник РТ Балкан је и шеф катедре дигиталне социологије на Московском државном универзитету. Један је аутора система правописа ОРФО који је примењен и уграђен у „Мајкрософтов“ офис пакет, бивши извршни директор претраживача „Рамблер“, и коаутор књиге „Дигитална хигијена“ која је у Русији препозната као незаобилазно штиво намењено појединцима али и институцијама.

Тренутно је гост Бања Луке, а његову књигу „Дигитална хигијена“ одлуком председника Милорада Додика добиће све основне школе у Републици Српској.  

Факултет безбедносних наука из Бања Луке, али и државни врх РС, показали су велико интересовање за ваш рад. Чини се да су спремни да прихвате сугестије и идеје које доносите. Да ли сте са њима већ разговарали на ову тему?

Мислим да ће то бити тема разговора током моје посете.

Називају вас гуруом руског интернета, чија упозорења и закључци о опасностима које вребају у дигиталној сфери нису постали само дефиниције, већ су имплементирани у државну стратегију борбе против насиља. Које се све, мало видљиве, сајбер, психолошке, информационе и друштвене опасности скривају у тами дигиталне технологије?

Главна опасност дигиталних технологија која је најмање схваћена и уочљива, поред очигледних и скоро свима познатих сајбер криминала, цурења података, праћења, кршења права грађана у дигиталном простору и тако даље, јесте да дигитални уређаји и садржај форматирају и уништавају свест, чак и без обзира на садржај, самом својом структуром, уграђеним „удицама“ које стварају дигиталну зависност и умногоме снижавају интелект.

Mоже се рећи да је ТикТок штетан у својој суштини, без обзира на садржај видеа. Дете или тинејџер почиње палцем да прелистава видео-снимке, дође себи четири сата касније и не сећа се шта је радио и шта је гледао. Његов ум и социјализација су били оштећени, без обзира на садржај. А апликација је добила новац за рекламу, прегледе, као и зомбиране кориснике који ће се опет вратити.

Дигитално окружење неприметно, невидљиво претвара човека, посебно млађу особу, у неку врсту нове, дигиталне животиње која још увек захтева проучавање, али у којој је дефинитивно мање људског и мање божанског.

У књизи „Дигитална хигијена“ уводите појам дигитални траг или дигитална сигнатура – сенка коју човек оставља на мрежама. Шта то заправо значи? Да ли смо сви ми који користимо интернет заправо на нечијим „мерама“, и чијим?

Да, то значи управо то. Сви смо на „мерама“.

Посматрача је много: то су и дигиталне платформе (произвођачи паметних телефона, оперативних система, друштвених мрежа, претраживача итд.), и специјални сервиси, и предузетници (власници рекламних мрежа, система препорука), и хакер, сајбер преваранти који дистрибуирају апликације за праћење заједно са сумњивим „пиратским“ садржајем.

Сви се они хране такозваним „дигиталним вишком“ – то јест, вишком личних података и података о понашању које прикупљају од нас – легално и илегално – под маском да нам пружају погодне уређаје и услуге.

Препоручујем да о томе прочитате изврсну књигу професорке са Харварда Шошане Зубоф „Доба надзорног капитализма“, која објашњава у шта се трансформисао вишак вредности Маркса у 21. веку, и како га капитализам користи за зло, против интереса људи и друштва.

Поред тога, у свету постоје различите специјализоване структуре које се баве управо дигиталним трагом – такозване приватне обавештајне компаније, ПОК, које „прате“ милионе људи и знају њихова имена, дужности, имовину, биографије, лица и глас, адресе, чланове породице, контакте на мрежи, где се крећу, погледи, доступни уређаји итд.

Ове компаније раде како за државе и њихове обавештајне службе, тако и за приватне клијенте. Ако особа заузима било коју важну позицију (функционер, посланик, општински службеник, полицајац, дипломата) или има утицај (познати бизнисмен, писац, уметник, професор, глумац, новинар, спортиста) у скоро било којој земљи на свету, можете бити сигурни да њега прате 24/7/365 и преносе податке о томе наручиоцима у реалном времену или у облику накнадних извештаја.

Да ли ова врста праћења олакшава селекцију и регрутацију младих за потребе, рецимо, извршавања различитих задатака од стране непознатих наручилаца?

Наравно. Већина „продајних левака“ за увлачење у продају дроге, проституцију, пуцњаву у школама, самоубилачке групе, екстремистичке заједнице заснива се на прикупљању личних података и података о понашању корисника, односно на индивидуалном приступу.

Ко све комуницира са омладином на интернету, а да млади корисници нису тога свесни?

На мрежи постоји много различитих предатора, који се углавном баве младима и пензионерима, неискусним, непромишљеним, ментално рањивим категоријама становништва. Ови предатори су обавештајци, пропагандисти, преваранти, педофили, секташи, регрутери, политички манипулатори, трговци, спамери, трговци посредници.

Сви они обично раде под виртуелном маском, изгледају као измишљене личности са разним измишљеним биографијама. Интернет, по својој структури, олакшава такав друштвени инжењеринг.

Креирали сте систем „Крибрум“ који држава Русија користи у детектовању и сузбијању деструктивних покрета. Како функционише овај систем?

Скидамо све друштвене мреже, форуме, блогове, медије до којих можемо да дођемо, до 150 милиона порука на интернету на руском језику, до 100.000 порука у секунди, класификујемо садржај – постове, коментаре, слике, издвајамо деструктивни садржај, лажњаке, пропаганду, екстремизам, идентификујемо дистрибутивне центре, примарне тачке убацивања, дистрибутивне мреже итд.

То је велика фарма сервера и прилично сложена лингвистичка и графичка вештачка интелигенција, са базом порука од четири петабајта акумулираном током 12 година.

Да ли етика може зауздати технологију, у првом реду мислим на вештачку интелигенцију?

Ако говоримо о држави и законима, као реализаторима јавне етике у пракси, онда да, могу и морају.

Ако говоримо о имагинарном „друштвено одговорном пословању“, етичким кодексима вештачке интелигенције, аутоцензури друштвених мрежа или система трговања – не, не може.

Тамо нема етике ни на нивоу пословних циљева (где је циљ профит, а етички значи профитабилан и исплатити дивиденде), ни на нивоу извођача, који су највећим делом неуки техно-варвари (који поседују опрему и програме) са већ уништеном етичком структуром, који се осећају супериорно у односу на масе и еуфорију од чињенице да имају приступ личним подацима милиона.

Никаква „етика“ не зауставља пословање, дигитализаторе или њихове програмере; има много примера за то.

Присусутвујемо ли ми онда сатанизовању науке?

Сведоци смо покушаја да се уведе нова религија која би заменила хришћанство – религија Бога технологије. Тај бог је магичан, неспознатљив за људске масе, он ствара чуда технике, обећава људима све што им је хришћанство обећало, али овде и сада: ред, здравље, благостање, мир, вечни живот (свевидеће камере и сензори, социјално бодовање, свезнајући виртуелни асистенти, нанороботи у крви који лече, сајбер органи и имплантати, преношење личности на рачунар итд.). А за ово не морате да умрете и да прођете кроз некакво несхватљиво суђење… Добро је, зар не?

Не треба вам ништа, само треба да обожавате новог бога, платите за уређај и услуге. Да, обећана потпуна срећа треба мало да сачека. У међувремену – паметни телефон са заобљеним угловима, вести и порнографија, дигитална зависност, универзални надзор, вештачка интелигенција која вас присиљава да радите, дронови убице, контрола путовања и потрошње, пад наталитета, пораст менталних поремећаја, регрутовање, сајбер криминал, информациони ратови итд.

Па ништа, треба сачекати, срећа вештачке интелигенције долази ускоро.

Да, наука и технологија у облику новог бога обављају посао ђавола.

Да ли сте се којим случајем упознати са масовним убиством у основној школи „Владислав Рибникар“ у Београду где је дечак од 13 година извршио масакр над својим вршњацима? Да ли његова дигитална сенка крије одговоре о могућим мотивима?

Да, чуо сам. У сарадњи са администрацијом председника Русије и Министарством унутрашњих послова радили смо доста анализа група школских пуцњава и начина укључивања у те групе.

Потребно је да знате следеће. Овај феномен је у целини пренет у Европу и Русију из САД, заједно са садржајем, графиком, симболима, методама ангажовања. Уз помоћ једноставног превода текста.

Већина починилаца школских пуцњава све ради апсолутно по шаблону, понављајући све радње познатих убица Клиболда и Хариса 20. априла 1999. (облаче се на исти начин, имају исто оружје, понашају се на исти начин, на исти начин пишу белешке и на крају изврше самоубиство итд.). То јест, ово је увоз туђег токсичног шаблона, можданог вируса.

У групе школских пуцњава улазе кроз широки и дубоки „левак умешаности“ који се сужава: испрва, наизглед безазлен, не застрашујући „треш“ садржај, шокантан садржај, који је занимљив, прљав, страшан, све изгледа као шала, са смехом и црним хумором. Па шта је ту лоше, дете се само забавља, тинејџери траже нешто оштрије, па зашто да сметамо детету?

Затим – озбиљније групе, о убицама, смрти, распарчавању, са идејом да је кулубијање и бити зао са стилом, затим групе навијача Клиболда и Хариса са дискусијама о томе како је стилски и модерно пуцати на досадне вршњаке и наставнике, и уопште на леп начин напустити овај свет; затим – затворене групе са регрутовањем, први задаци у виртуелној реалности, па у „стварној реалности“ итд.

То значи да је борба против нижег нивоа бесмислена, јер је он затворен, ту се не виде организатори, али све почиње неколико нивоа више, где садржај није затвореног карактера. Међутим, демократија и слобода говора не дозвољавају да се забрањују шокантни садржаји и приче о убиствима. Долазимо у ћорсокак.

Треба такође имати на уму да пуцњава у школи, према скоро свим истраживачима овог феномена, није облик убиства, већ облик самоубиства, са живописном, медијском манифестацијом самог себе. Забрана оружја у земљи и полицијске мере ту не помажу.

Извор:
РТ