Израел Шамир: Дослух и издаја на Суецком каналу или Шта се заиста десило у Јомкипурском рату? (2012)

У свјетлу текуће прерасподјеле снага усљед рата у Украјини, доносимо текст Израела Шамира из 2012. о Октобарском рату из 1973. и посљедицама Споразума из Кемп Дејвида

Овде у Москви недавно сам добио тамноплаву фасциклу из 1975. У њој је једна од најчуванијих тајни о Средњем Истоку и америчкој спољној политици. Тајни документи, које је сачинио совјетски амбасадор у Каиру Владимир Виноградов, по свој прилици нацрт за меморандум Политбироу, описују Октобарски рат из 1973. као тајни подухват у дослуху руководстава САД, Египта и Израела, под диригентском палицом Хенрија Кисинџера. Ако сте Египћанин, ово откриће ће вас вјероватно узнемирити. Као Израелца који је ратовао с Египћанима 1973. ово откриће ме подједнако узнемирило, али и узбудило. За Американца оно ће вјероватно представљати шок.

Према биљешкама Виноградова, Анвар ел Садат, носилац звања Предсједника, Премијера, Врховног команданта и других, ступио је у завјеру с Израелцима, издао свог савезника Сирију, осудио сиријску војску на уништење а Дамаск на бомбардовање, допустио тенковима генерала Шарона да без икаквих препрека пређу на западну обалу Суецког канала, планирајући заправо пораз египатске војске у Октобарском рату. Египатски војници и официри храбро и успјешно су се борили против непријатеља из Израела – превише успјешно за Садатов укус, пошто је он рат започео да би омогућио САД-у повратак на Средњи Исток.

Он није био једини завјереник: према Виноградову, Голда Меир свјесно је жртвовала двије хиљаде најбољих израелских бораца – можда је мислила да ће број убијених бити мањи – да би Садату пружила тренутак славе и омогућила САД-у да се утврди на Средњем Истоку. Документ Виноградова омогућава тумачење Споразума из Кемп Дејвида у потпуно новом свјетлу – као споразума постигнутог преваром и издајом.

Владимир Виноградов био је истакнути совјетски дипломата – амбасадор у Токију 1960-их, у Каиру од 1970. до 1974, копредсједавајући Женевске мировне конференције, амбасадор у Техерану током Исламске револуције, замјеник Министра спољних послова СССР и министар спољних послова Руске Федерације. Био је даровит сликар и водио је опширне биљешке – његова архива садржи на стотине страна јединствених увида и цртица о међународним темама, али почасно мјесто припада његовим дневницима из Каира и, поред осталог, описима небројених састанака са Садатом и свих посљедица рата док је у Садатовом генералштабу свједочио доношењу крупних одлука. Њихово објављивање омогућиће нам да поновно процијенимо раздобље египатске историје послије Насера.

Виноградов је у Каиро дошао на Насерову сахрану и остао у њему као амбасадор. Биљежио је пузећи државни удар Садата, најмање бистрог од свих Насерових људи, који је случајно постао предсједник Египта, будући потпредсједник у тренутку Насерове смрти. Ускоро је распустио, збрисао и послао у затвор практично све важне египатске политичаре, ратне другове Гамала Абдела Насера, и демонтирао Насеров социјализам. Виноградов је био оштроуман посматрач. Ни мало својеглав или доктринаран, био је пријатељ Арапа, непрекидно се залажући и подржавајући трајан и праведан мир између Арапа и Израела, који би задовољио потребе Палестинаца и обезбиједио благостање Јеврејима.

Драгуљ његовог архива је свеска под именом Игре на Средњем Истоку (Виноградовљеви мемоари на 400 страна објављени су 2016. под насловом Наш Блиски Исток, нап. СтСт). Садржи двадесетак машински куцаних страна ручно редигованих плавим мастилом, по свој прилици као нацрт за меморандум Политбироу и влади, из јануара 1975, убрзо по повратку из Каира. Свеска садржи смртоносну тајну дослуха који је посматрао и писана је живим и веома читљивим језиком, не бирократски, како би се очекивало. Маја 1975. додате су двије странице које описују његову посјету Аману и незваничне разговоре с премијером Јордана Абу Заидом Рифаијем, као и размјену мишљења са совјетским амбасадором у Дамаску. Виноградов није износио своје мишљење до 1998, а ни тад није говорио тако отворено као у својим биљешкама. Кад му је јордански премијер поменуо могућност да се ради о дослуху, дипломатски је одбио да коментарише.

Према званичној верзији Октобарског рата, 6. октобра 1973. Анвар ел Садат је, у договору с Хафизом ел Асадом из Сирије, извео препад на израелске снаге. Египатске јединице прешле су Суецки канал и напредовале неколико километара према окупираном Синају. Током рата тенкови генерала Аријела Шарона прешли су Суецки канал и окружили египатску Трећу армију. Мировни преговори завршени су руковањем у Бијелој кући.

За мене је Јомкипурски рат (како смо га ми звали) био важан дио аутобиографије. Као млад падобранац учествовао сам у рату у свим његовим видовима, и болно је сазнање да смо моји ратни другови и ја били само потрошни жетони у суровој игри коју смо – ми, обични људи – изгубили.

Виноградов каже да није било никаквих изненађења: по његовом мишљењу, и египатски прелаз Суецког канала и Шаронов контранапад планирани су и договорени унапријед између Кисинџера, Садата и Меирове. План је предвиђао и уништење сиријске војске.

На почетку поставља неколико питања: како је прелаз Суеца могао бити изненађење ако су Руси евакуисали породице неколико дана прије рата? Концентрација снага била је примјетна и Израелци су је морали примијетити. Зашто египатске снаге нису наставиле напредовање по преласку Суеца, него се зауставиле? Зашто нису планирали да напредују? Зашто је између Друге и Треће египатске армије било небрањених четрдесет километара размака, који је позивао Шарона да нападне? Како су се израелски тенкови могли пришуњати до западне обале Суецког канала? Зашто је Садат одбио да их заустави? Зашто није било резервних јединица на западној страни Суеца?

Виноградов поступа по рецепту Шерлока Холмса, који каже: кад одстраниш немогуће, оно што остане, ма како мало вјероватно било, мора да је истина. Пише: на ова питања не може се одговорити сматра ли се Садат истинским египатским родољубом. Али се на њих у потпуности може одговорити размотримо ли могућност дослуха између Садата, америчког и израелског руководства – завјере у којој је сваки учесник ишао за својим циљевима. Завјере у којој ниједан учесник није знао све појединости игре других учесника. Завјере у којој је сваки учесник покушао узети више упркос заједничком договору.

Садатови планови

Садат је прије рата био на најнижој тачки своје владавине: у Египту и иностранству изгубио је престиж. С најмање образовања и најмање харизме од свих Насерових сљедбеника, Садат је био изолован. Био му је потребан рат, ограничен рат с Израелом, који се не би завршио поразом. Такав рат био би издувни вентил за војску и он би повратио ауторитет. САД су пристале да му дају зелено свјетло за рат, што Руси никад нису. Руси су штитили египатско небо, али су били против рата. Зато се Садат морао ослонити на САД и раскинути са СССР-ом. Мрзећи социјализам, био је на то спреман. Није му била потребна побједа, него само да избјегне пораз, намјеравајући да то што није побиједио објасни недостатком совјетског оружја. Зато је војсци дат минималан задатак: да пређе Суец и држи мостобран док Американци не уђу у игру.

Амерички планови

САД су процесом деколонизације претрпјеле стратешки губитак на Средњем Истоку – имајући у виду нафтне изворе, Суецки канал, огроман број становништва. Савезнику из Израела морала се пружати подршка, али су Арапи стално јачали. Израел је требало учинити флексибилнијим, јер се његова бруталност косила с америчким плановима. Требало је, дакле, задржати Израел као савезника, али и скршити његову ароганцију. САД-у је била потребна прилика да „спасе“ Израел пошто претходно допусти Арапима да их мало поразе. Зато су САД допустиле Садату да покрене ограничени рат.

Израел

Руководство Израела морало је помагати САД-у, свом главном снабдјевачу и упоришту. САД-у је било потребно да поправи свој положај на Средњем Истоку, пошто су 1973. имали само једног пријатеља и савезника, Краља Фајсала. (Кисинџер је рекао Виноградову да је Фајсал покушао да му објасни колико су зли Јевреји и комунисти.) Ако и кад би САД повратиле своје позиције на Средњем Истоку, положај Израела драстично би се побољшао. Египат је био слаба карика, пошто се Садату није свиђао СССР и прогресивне снаге у земљи, док би се са Сиријом могло обрачунати војно, и сломити је.

Израелци и Американци су одлучили да Садату пусте да заузме Суецки канал, држећи притом планинске превоје Митлу и Гиди, што је и иначе био бољи одбрамбени потез. То је заправо био Роџерсов план из 1971, прихватљив за Израел. Али то би требало постићи у борби, не предати тек тако.

Што се Сирије тиче, она мора бити поражена војно, и то темељито. Зато је израелски генералштаб послао све расположиве јединице на сиријску границу, огољавајући Суецки канал, иако је египатска армија била знатно већа од сиријске. Израелске јединице на Суецком каналу требало је да буду жртвоване у овој игри – да умру да би се САД вратиле на Средњи Исток.

Планови три стране донекле су, пак, поремећени чиниоцима на терену: то је уобичајен проблем са завјерама – ништа не иде како би требало, пише Виноградов у својим биљешкама.

Прво, поремећена је Садатова преварантска игра – његове претпоставке нису се оствариле. Насупрот очекивањима, СССР је подржао арапску страну, одмах почевши ваздушну операцију широких размјера, с најмодернијом опремом. СССР је прихватио ризик од сукобљавања са САД-ом; Садат није вјеровао да ће се то десити, јер су совјети били непоколебљиво против рата прије него је почео. Његов други проблем, према Виноградову, је надмоћност руског оружја у рукама египатских војника у односу на западно оружје у рукама Израелаца.

Као израелски војник у то вријеме морам потврдити амбасадорове ријечи. Египћани су имали легендарне јуришне пушке калашњиков АК-47, најбоље на свијету, док смо ми имали „фаловке“, којима нису пријали услови пијеска и воде. Бацали смо фаловке и узимали њихове калашњикове првом приликом. Они су користили противоклопне маљутке, лаке, преносиве, прецизне, које може носити један војник. Ми смо имали старе ракете од 105 mm (заправо мале топове), постављене на џипу, с посадом од 4 човјека. Тек је ново америчко оружје повратило равнотежу.

Садат није очекивао да ће египатска војска под обуком совјетских специјалаца надјачати своје непријатеље Израелце – али јесте. Прешли су Суец много брже него је планирано и уз знатно мање губитке. Вијест да Арапи побјеђују Израелце није била добра за Садата. Преиграо се. Зато су египатске јединице стале и нису даље напредовале. Чекале су Израелце, али је израелска војска у то вријеме ратовала са Сиријцима.

Израелци су се осјећали донекле безбједно са Садатове стране и послали сву војску на сјевер. Сиријска војска примила је на себе удар Израелаца и почела се повлачити. Затражили су од Садата да крене напријед да би их растеретио, али је он то одбио. Његова војска је стајала и није мрдала, иако није било Израелаца између Суеца и планинских превоја.

Сиријски вођа Асад у то вријеме био је увјерен да га је Садат издао, и тако отворено је то и рекао совјетском амбасадору Мухитдинову, који је то пренијео Виноградову. Виноградов се свакодневно сусретао са Садатом и непосредно га питао зашто с војском не креће напријед. Није добијао смислен одговор: Садат је мрмљао да неће да тражи Израелце по Синају, и да ће они кад-тад доћи сами.

Израелско руководство било је забринуто: рат није ишао према очекивањима. Било је великих губитака на Сиријском ратишту, Сиријци су се повлачили, али су се за сваки педаљ водиле огорчене борбе. Само је Садатова пасивност спасила Израелце да не крену у повлачење. План о тоталном поразу Сирије је пропао, али Сиријци нису имали снаге за контранапад.

Био је то тренутак да се Садат казни: војска му је била сувише дјелотворна, напредовао је сувише брзо, и, још горе, његово ослањање на совјете само се појачавало захваљујући ваздушном мосту. Израелци су прекинули напредовање према Дамаску и окренули јединице на југ, према Синају. Утом тренутку Јорданци су могли прекинути линију сјевер-југ, и краљ Хусеин је то и предложио Садату и Асаду. Асад се одмах сложио, али је Садат одбио понуду. Виноградову је објаснио да није вјеровао у војну способност Јорданаца – уђу ли у рат, Египат ће  их морати спасавати. Другом приликом би говорио да је боље изгубити читав Синај него и педаљ у Јордану, што је било неискрено и блесаво, према Виноградовљевом мишљењу. Израелске јединице су се, стога, вратиле на југ без икаквих препрека.

Током рата ми (Израелци) смо знали и да ако би Садат кренуо напријед освојио би читав Синај за час. У оптицају је било много хипотеза зашто још увијек не мрда с војском, али ниједна није била задовољавајућа. Виноградов је све добро објаснио: Садат је одступио од свог сценарија, чекајући да се укључе САД. Добио је контранапад Шарона по дубини.

Продор израелских јединица на западну обалу Суецког канала био је најмутнији дио рата, пише Виноградов. Питао је Садатове војне команданте на почетку рата због чега је између Друге и Треће армије четрдесет километара размака и добио одговор да је тако наложио Садат. Тај размак није чак био ни обезбијеђен – остављен отвореним попут пропуста за тројанца у компјутерском програму.

Садат није обраћао пажњу на Шаронов напад – био је равнодушан спрам тако драматичног развоја догађаја. Виноградов је тражио да реагује чим је првих пет тенкова прешло Суец према западу – Садат је одбио, рекавши да то нема војног значаја, и да је у питању само „политички потез“, ма шта то значило. То је и касније поновио Виноградову, кад је израелско присуство на Западној обали постало знатно веће. Садат није слушао савјете из Москве, отварајући Израелцима врата у Африку.

Ту су могућа два образложења, каже Виноградов: оно немогуће – да Египћани нису имали појма о ратовању, и оно мало вјероватно – Садатове намјере. Мало вјероватна могућност добија, што би рекао Шерлок Холмс.

Американци нису одмах зауставили израелско напредовање, каже Виноградов, јер су хтјели да имају полугу према Садату, да се не предомисли по питању читаве намјештаљке. Виноградов сматра да је „завјера“ била динамички дослух: постојале су неке водиље и споразуми, али подложни промјенама, зависно од јачине страна.

Закључак

САД су „спасле“ Египат заустављајући напредовање израелских јединица. Уз пасивну подршку Садата, САД су дозволиле Израелу да шестоко удари на Сирију. Потом постигнути споразуми под диригентском палицом САД о постављању јединица Уједињених нација између зараћених страна пружили су безбједност Израелу у наредним годинама.

(У једном другом важном документу, „Биљешкама о Хајкаловој књизи Пут до Рамазана“, Виноградов одбацује тезу о неизбјежности израелско-арапских ратова: каже да док год Египат служи САД-у, такав рат није вјероватан. И заиста, није било великих ратова од 1974, не рачунајући израелске „операције“ у Либану и Гази.)

САД су „спасле“ Израел слањем оружја. Захваљујући Садату, САД су се вратиле на Средњи Исток, поставивши се као једини посредник и „поштен мешетар“ у тој области.

Предсједник Египта Анвар ел Садат, предсједник САД Џими Картер и премијер Израела Менахем Бегин приликом потписивања споразума у Кемп Дејвиду 1978.

Садат је почео насилну антисовјетску и антисоцијалистичку пропаганду, настојећи дискредитовати СССР, пише Виноградов. У својим биљешкама Виноградов оптужује Садата за ширење бројних лажи с циљем дискредитације СССР-а у арапским очима, чија је суштина била да СССР није могао и не би ослободио арапско тле, док су САД то могле, хтјеле и учиниле. Виноградов је на другом мјесту објаснио да је Совјетски Савез био и јесте против нападачких ратова, између осталог јер исход никад није извјестан. СССР је, међутим, био спреман да се заложи за ослобођење арапских држава. Што се ослобођења тиче, године послије 1973. доказале су да ни САД то не могу или неће – док је повратак Синаја Египту у замјену за одвојен мировни споразум увијек био могућ, и без рата.

Послије рата Садатов положај драстично се побољшао. Слављен је као херој, а Египат је заузео почасно мјесто међу арапским државама. Али за свега годину дана, Садатов углед поново је опао, а углед Египта пао на најниже гране, пише Виноградов.

Сиријци су рано прозрели Садатову игру: 12. октобра 1973, кад су египатске јединице прекинуле ватру и чекале, предсједник Хафиз ел Асад рекао је совјетском амбасадору да је сигуран да Садат намјерно чини издају Сирије. Садат је намјерно дозволио израелски продор на Западну обалу Суецког канала да би Кисинџеру дао прилику да интервенише и схвати његов план, рекао је Асад јорданском премијеру Абу Заиду Рифаију, који је то пренијео Виноградову приликом приватног доручка у његовој кући у Аману. И Јорданци су сумњали да Садат игра подлу игру, пише Виноградов, разборито одбивши да га увуку у ту расправу, иако је осјећао да му Јорданци „читају мисли“.

Кад је Виноградов именован за копредсједавајућег Женевске мировне конференције, суочио се с уједињеним египатско-америчким ставом усмјереним на њен прекид, док је Асад одбио чак и учешће. Виноградов му је послао документ о ставу који би био заузет на конференцији, упитавши га је ли прихватљив за Сирију. Асад је одговорио да јесте, изузев једног реда. На питање Виноградова који је то ред, Асад је узвратио: ред у ком се каже да „Сирија прихвата учешће на Конференцији“. И конференција и јесте пропала, као и све друге конференције и договори.

Иако су сумње које је Виноградов изразио у свом повјерљивом документу изнесене и од стране разних војних стручњака и историчара, никад досад није их исказао учесник у самим догађајима, особа тако узвишеног положаја, знања и присуства у кључним тренуцима. Биљешке Виноградова омогућавају нам да дешифрујемо и испратимо историју Египта – деиндустријализацију, сиромаштво, унутрашње сукобе, војну управу уско спрегнуту с договореним ратом из 1973.

Неколико година послије рата Садат је убијен, и његов брижљиво пробрани насљедник Хосни Мубарак започео је своју дугу владавину, да би га наслиједио још један учесник Октобарског рата, генерал Тантави. Постигнут лажима и издајом, мировни споразум из Кемп Дејвида још увијек чува израелске и америчке интересе. Тек сад (текст писан 2012, нап. СтСт), кад је послијекемпдејвидовски режим у Египту на ивици слома, можемо се надати промјени. Садатово име у пантеону египатских јунака досад је било безбједно. На крају, све што је скривено откриће се.

Post scriptum: Виноградов 1975. није могао предвидјети да ће рат из 1973. и потоњи споразуми промијенити свијет. Они су запечатили судбину совјетског присуства и угледа у арапском свијету, иако је посљедње трагове уништила америчка сила знатно касније: у Ираку 2003, а у Сирији се то дешава сада. Они су подрили социјализам у свијету, који је почео свој дуги пад. СССР, најуспјешнија земља 1972, скоро побједник Хладног рата, касније га је изгубила. Захваљујући америчком преузимању Египта, створене су шеме петродолара, и долар, који је 1971. почео свој пад губљењем златне подлоге, се опоравио и поново постао једина свјетска резервна валута. Продаја саудијске и нафте шеика за доларе пружила је ново уже спаса америчкој империји. Осврћући се на то сада, наоружани Виноградовљевим биљешкама, године 1973-74. поуздано можемо означити као кључну превојну тачку у нашој историји.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ