СПЕЦИЈАЛНА ОПЕРАЦИЈА У СВЕТЛОСТИ ХРИШЋАНСКОГ УЧЕЊА О РАТУ И МИРУ

sergijev blagoslov

На бојним пољима у Новорусији решава се судбина света – гради се нова геополитичка конфигурација за предстојеће деценије, уколико их човечанство буде имало у резерви. Не штедећи крв Малоруса и Галичана постхришћански Запад хоће да баци Русију на колена. То се чини како би се обновила светска доминација коју су Сједињене Државе, неочекивано за саме себе, стекле услед тога што се СССР сам распустио, а затим су корак по корак почеле да је губе због различитих разлога, између осталог, због обнављања руске државности на већем делу историјске територије наше земље. Губитак краткотрајне хегемоније над светом је болан и подстиче политичку класу Сједињених Америчких Држава на обнављање хладног рата против Русије који је Запад водио у послератним годинама под изговором борбе против комунизма.

Ова светска историјска драма нема само геополитички, већ и идеолошки аспекат. Највиши циљ нове фазе хладног рата који се води изузетно жестоко, на склиској граници с оружаним ратом, не објављује се директно, али се може запазити из контекста званичних изјава и приватно изговорених речи утицајних политичара које су претходиле догађајима и које прате њихов развој.

На основу излагања „пророка“ Запада као што је З. Бжежински чији је прагматизам натпросечног америчког политичара и политиколога подгреван високим стапеном врења антируске хистерије коју је наследио од својих предака из Пољског царства гради се фикс-идеја: након пораза СССР у хладном рату главни непријатељ „слободног света“ постала је Православна Црква, а заједно с њом и друге традиционалне религије које нису кренуле путем модернистичке либерализације, а уједно и све присталице традиционалних вредности заједно. Политика данашњег постхришћанског Запада је усмерена на гушење земаља, народа, друштвених кругова и самопрегорних лидера јавног мњења који су спремни да се супротставе антрополошкој револуцији која је предузета и која се остварује на Западу под паролама гендерске разноврстности, која би требало да укине поделу човечанства на два пола која постоји од Адама и Еве, подстицање истополних бракова, пропаганда промене пола почевши од најранијих година па све до старости, ако треба и по неколико пута у животу. Да није можда за данашњи Запад речено у Апокалипси: „Паде, паде Вавилон велики, који је жестоким вином блуда својега напојио све народе“ (Откр. 14, 8)?

Иза сатанистичког пројекта који се данас на брзину реализује може се наслутити и намера да се умногоме смањи број становника на Земљи како би убудуће продужење рода постало привилегија изабране мањине. У службу овог суперзадатка владари Украјине су ставили крв Украјинаца: претходни, који нису у потпуности били свесни у какву погубну игру по свој народ су се уплели, и данашњи – сасвим свесно – које је тешко оптужити за истинску украјинођавоиманост. Тренутни владар Украјине са глумачким жаром игра улогу „правог борца за независност“, али он није луд, и зато одлично зна да има такву улогу, а телевизијски новинари и блогери из његове пропагандне послуге са чијих манекенских лица не силазе извештачени осмеси весело се угледају на провинцијског глумца „на трону“ играјући са вештином аматера разуларене бандеровце. Међутим, простодушни Украјинци верују овим кловновима и на бојним пољима се и даље лију потоци људске крви.

Војна кампања која се одиграва у степама Новорусије има верску димензију и ми, православни хришћани, они који су на фронту и они који су у позадини, треба да осмислимо дешавања у светлости хришћанског учења о рату и миру, тим пре што у свести многих од нас постоје предрасуде о томе, до те мере да неки јеванђељско учење повезују с пацифистичким идејама Лава Толстоја које је, као што је познато Црква најодлучније одбацила.

Из свете историје Старог Завета је познато да се богоизабрани народ борио против пагана извршавајући вољу самог Творца и да су овакви ратови представљали подвиг побожности. У Књизи поновљених закона је речено:

„Кад отидеш на војску на непријатеља својега и видиш коње и кола и народ већи од себе, немој се уплашити од њих, јер је с тобом Господ Бог твој, који те је извео из земље Мисирске. И кад пођете да се побијете, нека приступи свештеник и проговори народу, и нека им рече: Слушај Израиљу! Ви полазите данас у бој на непријатеље своје, нека не трне срце ваше, не бојте се и не плашите се, нити се препадајте од њих. Јер Господ Бог ваш иде с вама и биће се за вас с непријатељима вашим да вас сачува“ (5 Мојс. 20, 1-4)

Истовремено, Господ позива да се спорна питања решавају на миран начин кад је то могуће:

„Кад дођеш под који град да га бијеш, прво га понуди миром. Ако ти одговори миром и отвори ти врата, сав народ који се нађе у њему нека ти плаћа данак и буде ти покоран“ (5 Мојс. 10-11).

Јован Претеча који је завршавајући низ пророчког служења постао Крститељ самог Господа Исуса Христа, и зато се по учењу отаца Цркве налази на граници Старог и Новог Завета, римским војницима који су долазили код њега и питали: „Шта да радимо?“ – говорио је: „Никога да не злостављате нити кога да опадате, и будите задовољни својом платом“ (Лк. 3, 14) – нипошто их не позивајући на дезертирање или на то да не извршавају ратне задатке које им издају начелници. Не само то, и сам Господ наш Исус Христос је рекао: „Нема веће љубави до ако неко положи живот свој за пријатеље своје“ (Јн. 15, 13). Црква је увек сматрала да се ове речи Спаситеља односе на војнике који жртвују своје животе на добробит сународника.

Оци Цркве су позивали на молитву за војнике. По речима светог Јована Златоустог,

„било би потпуно нелогично да се, док други крећу у поход и опремају се оружјем да бисмо ми били безбедни, сами чак ни не молимо за оне који се излажу опасностима и носе бреме војничке службе“.

По канону Атанасија Великог који је сачињен на основу његове „Посланице монаху Амуну“ убиство у рату није грех:

„Убиство није дозвољено, али је усмрћивање непријатеља у борби и законито и завређује похвалу. Тако се велике почасти удостојавају они који су храбри у борбама и подижу им се стубови који објављују њихова изванредна дела“.

Руски светитељ митрополит Филарет Московски је поучавао паству: „Гнушајте се непријатеља Божијих, наносите пораз непријатељима отаџбине, волите непријатеље своје.“ Други руски светац, Теофан Затворник, сматрао је да је војничка служба изнад других: „Војнички пут је најбољи – чист, частан и самопрегоран.“ Он је полемишући са пацифистичким идејам Л. Толстоја писао:

„Бог је у ратовима често давао очигледан благослов, и у Старом, и у Новом Завету. А колико је кнежева код нас прослављено и имамо њихове мошти, а они су ратовали. У Кијевопечерској лаври се у пећинама налазе мошти војника. Ратују због љубави према својима, да не буду заробљени и да непријатељ не чини насиље над њима. Шта су Французи радили у Русији? И како смо могли да не ратујемо против њих?“

Црква у збору светаца прославља војнике: војсковође, официре и војнике, а међу њима Георгија Победоносца, Димитрија Солунског и Теодора Стратилата. У збору руских светаца има кнежева-војсковођа: равноапостолни Владимир, Андреј Богољубски, Мстислав Храбри, Меркурије Смоленски, Всеволод-Довмонт Псковски, Александар Невски, Димитрије Донски. У Наше време је канонизован војсковођа из царског времена – адмирал Теодор (Фјодор) Ушаков који је победио у свим морским борбама у којима је учестовао као адмирал флоте, а притом је био човек најискреније побожности и истинског хришћанског смирења.

Хришћанско учење о рату и миру је укратко наведено у „Основама концепције Руске Православне Цркве“, где се, између осталог, каже:

„Ратови су пратили целу историју човечанства после пада у грех и по јеванђељским речима, пратиће је и даље: ‘А кад чујете ратове и гласове о ратовима, не плашите се; јер треба то да буде’ (Мк. 13, 7). О томе сведочи и Апокалипса говорећи о последњој борби снага добра и зла код горе Армагедон (уп. Откр. 16, 16). Земаљски ратови су одраз небеске борбе, пошто настају услед гордости и противљења вољи Божијој… Црква… не забрањује својој деци да учествују у борбеним дејствима уколико се ради о заштити ближњих и обнављању погажене правде… Православље се у сва времена с најдубљим поштовањем односило према војницима који су по цену сопственог живота чували живот и безбедност ближњих.“

У новије време су усвојене општепризнате норме међународног ратног права од којих се у великој мери разликују „правила“ која је измислила западна заједница по којима су оправдана сва средства за заштиту интереса такозваног „слободног света“: атомско бомбардовање, примена напалма, убијање милиона цивила, као што је то било у Кореји, Вијетнаму, Ираку и Авганистану, уништавање држава, чему су недавно подвргнуте Југославија и Либија.

Нису такозвана најновија „правила“, већ норме општепризнатог ратног права наведене у актима као што су „Женевска конвенција из 1864. године о побољшању положаја рањеника и болесника у оружаним снагама“, „Санктпетербуршка декларација из 1868. године“ којом се забрањује употреба експлозивних пројектила тешких мање од 400 грама, Хашке конвенције из 1899. и 1907. године, „Женевски протокол из 1925. године о забрани примене у рату гасова за гушење, отровних и других гасова, као и бактериолошких метода за вођење рата“, „Женевска конвенција из 1929. године о опохођењу према ратним заробљеницима“, „Декларација Лиге нација из 1938. године о заштити цивилног становништва од бомбардовања из ваздуха у случају рата“, одлуке Међународног ратног суда у Нирнбергу и такозвани „Нирнберсшки принципи“ који су формулисани у резолуцији Генералне скупштине УН од 21. септембра 1947. године, „Конвенција УН из 1948. године о спречавању злочина геноцида и кажњавању за њега“, „Хашка конвенција из 1954. године о заштити културних добара у случају оружаног сукоба“, „Декларација УН из 1974. године о заштити жена и деце у ванредним ситуацијама и оружаним сукобима“ и из других аката.

Норме међународног ратног права које се садрже у овим документима у сажетом облику су наведене у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“ у следећем облику:

„рат треба објавити ради васпостављања правде; рат има право да објави само законита власт; право на употребу силе не треба да припада појединцима или групама лица, већ представницима цивилне власти који су постављени одозго; рат може бити објављен тек након што буду испробана сва мировна средства за вођење преговора са супротном страном и обнављање полазне ситуације; рат треба објавити само у случају да постоје сасвим основане наде у то да ће бити постигнути задати циљеви; планирани војни губици и разарања треба да одговарају ситуацији и циљевима рата (принцип пропорционалности средстава); за време рата треба обезбедити заштиту цивилног становништва од директних војних дејстава; рат се може оправдати само тежњом за васпостављањем мира и реда“.

Генијални војсковођа и носилац истинске хришћнске мудрости А. В. Суворов је много пре настанка корпуса норми међународног ратног права формулисао хришћанске принципе вођења рата у „Науци победе“ коју је написао, изложивши их лаконски и изванредно упечатљиво, језиком који је подједнако приступачан образованом и необразованом човеку:

„Онога ко моли за милост у борби – помилуј, онај ко се свети је разбојник, а Бог не помаже разбојницима! И они су људи: грех је убијати без разлога; обичног човека не вређај; он нас храни и поји; војник није разбојник. Друг друга нека брани!… Треба радити брзо, храбро, руски! У куће не улазити; непријатеља који моли за милост, поштедети; ненаоружане не треба убијати; са женскињама не треба ратовати; малолетне не дирати. Погини за дом Пресвете Богородице… Ко од нас буде убијен – Царство Небеско! Живима – слава, слава, слава!“

Данашња трагична ситуација у односима између Русије и „самосталне Украјине“ настала је услед рецидива обичаја Мазепе који за разликују од времена Петра Великог нису наишли на дужно супротстављање од стране централне власти. Први председник „Неовисне“ је лукавством и подлошћу превазишао самог Мазепу којем је Православна Црква изрекла анатему, а испоставило се да последњи лидер СССР-а у критичном тренутку није био у стању да поступи попут цара Петра Великог, иако се он у своје време налазио у много тежој ситуацији – издајничка Мазепина побуна уследила је у току дугог и исцрпљујућег рата против Шведске чија је војска окупирала запорошку војску и дошла до Полтаве.

Од самог почетка постојања самосталне Украјине, сепаратистичке творевине у простору јединственог руског света у њој је спровођена политика усмерена на гушење свега што је руско, при чему је две трећине ове неостварене државе у свакодневном животу користило руски језик, а не његов малоруски или галички дијалекат, а око трећине је имало руско порекло. Затваране су руске школе, листови и телевизијски програми на руском, у школским уџбеницима је историја Русије, како у периоду пре Петра Великог, тако и из периода империје и совјетског времена приказивана у нацрњем и апсолутно лажном, карикатурном облику. Уз помоћ власти организован је црквени раскол. Украјинска Православна Црква која је сачувала канонско општење с пуноћом Руске Праовславне Цркве била је изложена је снажном притиску који је праћен убиствима свештеника и самопрегорних мирјана.

У таквој ситуацији је 2014. године извршен државни преврат нацистичког типа – такозвана револуција „достојанства“. Главна парола побеснеле гомиле која је скакала на Мајдану био је поклич „Москаљаку на гиљаку (на вешала), Москаљаку на ножи“. Крим чији је огроман део становништва од самог почетка озлоглашене „неовисности“ сачувало непомућену свест о својој припадности руском свету отргнут је из руку „крвавог пастора“ и његових пајташа и срећно „се вратио у матичну луку“. Покушај становника Одесе да одбране своју исконску припадност руском свету завршила се масовним спаљивањем који су бандити припредили 2. маја 2014. године по наговору Кијева – погибијом неколико десетина становника Одесе који су мирно протестовали. Овај злочин је грађане подсетио на терор којои се обрушио на њихове очеве и дедове за време немачко-румунске окупације града. Херојски отпор нацистичким самозванцима који су приграбили власт у Кијеву пружио је Донбас против којег су власти „Неовисне“ ангажовали војску започевши рат против становништва које је за кратко време успело да организује отпор против кољача и убица цивилног становништва, не разликујући пол у године. „Краљ бомбона“ који је преузео кормило власти од „крвавог пастора“ захтевао је од своје војске да утерају децу Донбаса у подруме и да их лише могућности да похађају школу. Тако је почео рат за искорењивање наше браће која су заједно с нама прозвана „Орки“, „Рашисти“, „Москаљи“, представници „ниже угрофинске расе који крекећу у својим мочварама“. Џелати који су упали у Донбас заиста су били попут Каина који је пожелео да убије свог брата Авеља.

Али „ко се мача лати, од мача ће погинути“ (Мт. 26, 52) – идеја праведног рата утемељена је на овим речима Спаситеља. На крају крајева је нестало стрпљење Русије која је гледала нечувену патњу цивила у Донбасу над којима се почетком 2022. године надвила опасност новог удара ОСУ који су темљено припемили иструктори из НАТО-а и који је требало да буде изведен на територији ДНР и ЛНР. Ослободилачка специјална операција коју ове године спроводе Оружане снаге Русије треба да пресече рецидив нацистичке репресивне политике.

Шта је противник у верском смислу? Његово језгро чине нацисти који исповедају расистички сатанизам. Хушкачи у рату против Русије су ратоборни унијати из Галиције – издајници православља – и расколници из ПЦУ, као и „це-еуропејци“ – идолопоклоници западних ведности дугиних боја.

У „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“ наводи се одредба:

„Један од првих очигледних знакова на основу којег се може судити о праведности или неправедности бораца предстаљају методе вођења рата, као и однос према заробљеницима и према цивилима противника, посебно деци, женама и старцима.“

Дакле, сурово злостављање заробљеника, њихово убијање и крвави обрачуни са становницима територије коју су ОСУ заузеле након повлачења руског војног контингента, хапшење учитеља у Харковској области због тога што су наставили да врше службену дужност док се тамо налазила руска војска, употреба сопственог цивилног становништва у виду живог штита – организовање ватрених положаја у вишеспратницама, пропагандна лаж преко сваке мере коју не избацује само поткупљива новинарска дружина, већ која се шири и из званичних гласноговорника попут кукања да Запорошку нуклеарку која се налази под контролом руских јединица гранатирају и бомбардују руске Оружане снаге, вероватно да би смртоносној радијацији изложиле сопствене војнике и официре, и напослетку, дивљачке псовке упућене војсковођама и војницима који спроводе ослободилачку мисију бранилаца православља и традиционалних вредности које деле присталице разних религија, као и апологетима идеја јединства руског света – чине физиономију противника који масовно чини злочине дефинисане „Нирнбершким принципима“ који су формулисани резолуцијом Генералне скупштине УН од 21. новембра 1947. године…

У марту 1918. године свети патријарх Тихон је издао посланицу поводом закључивања Брест-литовског мировног споразума – својеврсног акта капитулације Совјетске владе који је, истина, ускоро престао да важи и који је дезавуисан због пораза Немачке, Аустро-Угарске, Турске и Бугарске које су диктирале услове ове капитулације. У њој је на аутентичан начин изречено како руски православни народ гледа на проблеме који су данас актуелни:

„Мир који је данас склопљен, – писао је светитељ, – по којем нам се одузимају читаве области насељене православцима и препуштају на вољу непријатељу туђе вере, а десетине милиона православних људи доспева у услове велике духовне саблазни по њихову веру, мир по којем се чак исконски православне Украјина одваја од братске Русије и престони град Кијев, мајка руских градова, колевка нашег Крштења, чуварка светиња, престаје да буде град руске државе, мир који наш народ и руску земљу одводи у тешко ропство – такав мир неће дати народу жељени одмор и спокојство, а Православној Цркви ће донети велики губитак и несрећу… Света Православна Црква која је од искона помагала руском народу да сабира и велича руску државу, не може остати равнодушна гледајући његову погибељ и распад… Наша савест нас позива да подигнемо свој глас у овим страшним данима и да гласно објавимо пред целим светом да Црква не може благословити срамни мир који је данас закључен у име руског народа. Овај мир, који је принудно склопљен у име руског народа неће довести до братског суживота народа. У њему нема залога умирења и примирења, у њему су посејана семена злобе и мржње према човеку. У њему је зачетак нових ратова и зла за цело човечанство. Да ли се руски народ може помирити са својим понижењем? Да ли може да заборави браћу по крви и вери од које је раздвојен?“

У овој посланици светитеља Тихона садржи се пророчанско упозорење које су превидели творци распада наше земље, који су хотимице или нехотимице крајем 1980-их и почетком 1990-их година прокрчили пут братоубилачкој борби и масовном крвопролићу.

Протојереј Владислав Ципин
Са руског Марина Тодић

Извор:
ПРАВОСЛАВИЕ РУ