РУДНО БОГАТСТВО КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Пре неки дан је процурела вест да је једна британска компанија пронашла велико налазиште злата и сребра у месту Сливово, село на путу између Приштине и Гњилана. Село је иначе познато по томе што су током 1999. године у три наврата становници српске националности покушали у њега да се врате али у томе нису успели због албанских сепаратиста и недовољне помоћи КФОР-а и УНМИК-а.

Ово није једино истраживање које припадници западних рударских компанија врше на простору јужне српске покрајине. Током 2004-05. године, опет британска рударка компанија вршила је истраживање у општини Зубин Поток место Црепуља у коме постоје велике наслаге олова и цинка. Ово налазиште је познато још од раније, чак је много богатије него оно у Старом Тргу-Трепчи али технолошки цео процес није могао да се реализује јер он тада није био усавршен. Данашња технологија омогућава да се рудник експлоатише.

Оно што је свима нама познато, нарочито старијим гађанима Републике Србије, јесте да смо још у оквиру познавања природе и друштва имали информацију да се 80% рудног богатства Србије налази управо на Косову и Метохији. Познато је да постоје многобројни рудници олова и цинка. Као што су Трепча – Стари Трг, па онда рудници Црнац, Жута Прла, Бело Брдо у општини Лепосавић, па онда рудници Ајвалија, Кишница код Приштине, а такође рудник олова и цинка са примесама злата у Новом Брду. У Глоговцу се налази рудник и комплетна фабрика за прераду никла које су се 2000. године дочепали Јевреји из Израела са роком експлоатације на 99 година. То им је омогућила ондашња УМНИК-ова власт. На Косову и Метохији су још рудник хрома у месту Дева код Ђаковице, па онда рудник магнезита код Косовске Каменице, па рудник ретких метала волфрама и молибдена у општини Лепосавић.

Наслаге лигнита су свима добро познате постоје три огромна налазишта практично неисцрпљена на следећим местима. Један је тзв. косовски басен где су данас лоциране две термоелектране које су у функцији и које производе струју за јужну српску покрајину. Угља тј. лигнита има за још најмање две термоелектране јачине од по 1000 мегавата, али недостатак воде за хлађење турбина их у томе спречава. Други огроман басен лигнита је тзв. дренички лоциран између општина Србице и Глоговца који се не експлоатише јер нема довољно воде за изградуњу ТЕ. Трећи басен је метохијски у околини Истока, Клине и Пећи али његова експлоатације још није започета.

Оно што вреди истаћи јесте да су током 2005. године Немци покренули иницијативу да се изграде две термоелектране на косовски лигнит у месту Сочаница код Лепосавића које би по 45 посто биле подељене између централне Србије и њене јужне покрајине а остатак од 10 посто био би у власништву Немачке. Угаљ би се железницом довозио из централног Косова и Метохије а локација на подручју општине Лепосвић је била из разлога да се корисит река Ибар за хлађење турбина. Овај пројекат никада није реализован, спречили су га Американци бојећи се утицаја Србије на простор Косова и Метохије.

Ово неизмерно рудно богатство је нарочито актуелно данас после рата у Украјини и увођења санкција Русији када су Европској унији потребне и струја и сировине, нарочито метал који су до јуче биле доступне Европи управо из Руске Федерације. И управо један од разлога да се статус КиМ реши што пре и да се Србија одрекне своје јужне покрајине је и тај да се овог великог рудног богатства дочепају бројне западне компаније.

Треба подсетити да је рудник Трепча до `45. године био у власништву Енглеза да би после тога био национализован. Рудник Трепча је познат по томе да је најбогатији рудник олова и цинка у Европи са добрим примесама злата и идеалном температуром за екслоатацију. Она је и лети и зими око 20 степени. Нема метана и других штетних гасова тако да су искључене рударске несреће. Западни капитал за сада не жели да улаже новац на недефинисано правно подручје, жели сигурну луку и зато је потребно да самопроглашена република Косово буде призната као држава од стране Републике Србије.

У историјском смислу ваља се подсетити да је средњевековна Србија стала у ред ондашњих највећих европских држава управо захваљујући овом рудном богатству. Експлоацација је вршена широм Косова и Метохије где и данас могу да се нађу остаци ондашњих рудника на планинама Рогозне, Копаоника, новобрдске Криве Реке, поморавског басена итд. Свој процват Србија је крнула о краља Уроша I а сам метал је прерађиван и извожен на завидном за оно време технолошком нивоу. Како за овај специфичан рударски посао није било стручне радне снаге у Србију су долазили рудари из Немачке у народу познати као Саси јер је добар део њих био из данашње немачке покрајине Саксоније. Највећи део тих рудара који су долазили као католици касније је прихвато српски језик, прелазио из католичанства у православље а остаци њихових насеобина и данас постоје. Неке породице су познате и дан-данас под именом Германи имајући у виду да су њихове комшије Срби свесне њиховог географског порекла.

Нажалост, овом неизмерном рудном богатству садашња власт и Република Србија мало поклањају пажњу. Оно је за председника Србије и његове властодршце табу тема. Баве се експлоатацијом литијума изузетно токсичног који угрожава здравље грађана Србије уместо да се баве оним што је пре свега власништво државе Србије а то је управо рудно богатство Косова и Метохије. Интересантно је да се овом темом и ниједна друга институција не бави. Ни рударско-геолошки факулетт из Београда а такође ни Српска академија наука и уметности. Нема семинара, симпозијума, предавања на ову тему. Као да је забрањена. Према руским проценама само рудно богатство Косова и Метохје се хреће око 3000 милијарди долара. Изгледа да смо превише богати када се овог богатства тако лако одричемо. А што се пак САНУ тиче њен доскорашњи председник Владимири Костић више се бавио темом како да се Србије одрекне Косова и Метохије, значи целокупоног овог богатства, него питањем повратка јужне српске покрајине у своју матицу. Можда је рано рећи али има се утисак да је и садашњи председник на сличном становиштву. Уосталом, не може другачије да буде када је и он кадар председника Србије.

Оно што још вреди истаћи да су садашње две термоелекатране као и рудна налазишта лоцирана на земљишту које је искључиво у власништву Срба. Сала Прилужја, Племетине, Црквене Водице и других. Треба напоменути да је експлоатација изузетно јефтина. Испод само мало дубље бразде налази се угаљ за разлику од ископавања угља у Обреновцу где се морају користити огромни багери и где се мора ићи у дубину од 40-50 метара што све поскупљује експлоатацију. Током 1999. и 2000-01. године Срби из централног Косова су тражили да, имајући у виду локацију термоелектрана, да једна од њих припадне Србима. Више од 3000 Срба је протерано са својих радних места иако су им она само на стотину метара од њихових кућа. Ни сепаратисти, ни представници УМНИК-ове администрације захтев Срба нису услишили. И до данас ови људи или тумарају широм централне Србије или из дворишта својих кућа гледају како су туђи радници Албанци узурпирали и отели њихова радна места.

Нажалост, и овај захтев као и повратак Срба на просторе јужне српске покрајине за садашњу власт је табу тема.

Све у свему, нама су преци оставили велико материјално, културно и духовно богатство на простору Косова и Метохије. Да ли ћемо ми то успети да сачувамо, показаће време.

Косовска Митровица
19.08.2023. године

                          Др Марко К. Јакшић
Члан председништва
Народног покрета Срба са Косова и Метохије
„Отаџбина“