О Дари и Дијани из другог угла
Гледали смо филм, добро је да је снимљен јер многи не знају ни где је Јасеновац. Капа доле целој екипи за овај филм.
Мој лични утисак је да филм није приказао ни 3% страхота које су биле у Јасеновцу. Мало ми смета што су измислили неку генеричку Дару а толико хиљада истинитих прича има из тог логора. Могли су узети једну истиниту причу и екранизовати је без превише крви, али добро биће прилике и да други сниме филмове на ову тему.
Дијана блажена
Други утисак ми је то гурање Дијане Будисављевић у филм. То је добар начин да филм на неки начин помирује Србе и Хрвате примером да нису сви били исти. Међутим, постоје сумње у целу ту причу.
Дијана је спасла наводно 12.000 деце, од којих је 5.000 умрло у транспорту, у логору за децу Јастребарском и другим грозним местима. Какво је то спасавање када скоро пола деце умре у покушају спасавања? Какво је то спасавање када те из Јасеновца пребаце у логор за децу Јастребарско где су још гору судбину имала и умирала у мукама? Какво је то спасавање када те на крају обуку у малу усташку униформу, уче усташке песме и на крају поклоне католичкој породици? Неко је живео лепо, а неко је од те деце живео као роб у штали. Уствари након што је ОЗНА узела документацију о 5.000 деце се не зна ништа, они су успешно отети и покатоличени. Можда је неко од њих ’90-тих ратовао на хрватској страни?
Од 12.000 деце, 5.000 умрло, 5.000 нестало? Баш лоша статистика. Да није можда неки други циљ био у питању. Рецимо прво одвојити децу од мајки обећањима да ће бити спашена или ићи у болницу, затим побити слабије и онда покатоличити остале и поклонити их усташким паровима?
Дијана је доносила храну и одећу у Јасеновац. Да ли стварно мислите да је могао свако да доноси храну за децу у Јасеновац а да буде сигуран да неће завршити у казану?
Сви смо чули за усташки план ”трећину убити, трећину отерати, трећину покрстити”. Не могу да се отргнем утиску да је Дијана спадала у део плана о ”трећину покрстити”. Била је згодна за истицање јер је ”аустријанка”, међутим погледајмо ко су јој помагачи? Усташе, часне сестре, католички црвени крст – Каритас… сви су умешани у пројекат. Она је изабрана за промоцију јер није имала званичну функцију и имала је страни пасош.
И онда 2020. синхронизовано у Хрватској урадише играни филм, у Србији документарни филм. Ето људи није све пропало, можда има шансе за братство и јединство. А, ових дана у Београду се продаје роман ”Аустријанка”, срамота браћо ако мене питате.
Мало је познато да је њен муж Јулије за кога се истиче како је ”српског порекла” уствари био лекар и хирург Павелића и усташке врхушке. Да ли знате да је он такође био сведок одбране Степинца на суђењу. После рата наставили да живе у Загребу, сликали се са Титом. Да ли знате да је 80.000 домобрана и усташа прешло у ЈНА? Да ли знате да је Јасеновац радио 5 месеци након ослобођења Београда? Не будите смешни, све је то пројекат.
Дијана је умрла 1978. у Инсбруку али њен дневник је објављен тек 2003. од сведока ње се ретко ко сећао. Доста је година прошло, тачније 25. Да није хрватска служба написала тај дневник накнадно по угледу на Језуите у прошлим вековима? Велики је залог, треба ублажити ивице страшног злочина, треба нам нови Шиндлер да докажемо да нису сви били звери.
Ако погледамо статистику од 12.000 деце, само 2.000 је открило своје порекло и враћено, остали су отети или под земљом. Па какво је то спашавање људи моји? Срамота је помињати Дијану, а прогласити Милана Недића ратним злочинцем а човек је спасао стотине хиљада Срба из НДХ.
Последња сцена
Последња сцена из филма ”Дара из Јасеновца”: Пуцају на Дару, а она малена трчи ка аутобусу у ком је Дијана. Аутобус стане и Дара утрчи. Деус екс махина и анђели спасавају. Да ли стварно мислите да би Дијана доживела сутра да се ово десило? Људи желе да верују, нада мора постојати али драги моји за Србе у Јасеновцу није било наде. Никакве.
Верујте у шта хоћете. Неко верује у Дијану, ја верујем у Христа, а он каже да је истина света. Истина је да ћемо увек бити вашљиви све док не научимо своју историју. Можда починиоц не мора бити кажњен, можда освете не мора бити, можда Јасеновац не мора да буде у границама Србије али да би то тако било мора постојати Музеј српских жртава са поставком о Јасеновцу, мора бити опширно у школским уџбеницима, мора бити у лектири и морамо имати дан жртава Јасеновца и морају се хрватски званичници сваке године поклонити.
Тек када се сећамо онога што је било имамо шансе да грешке не поновимо. Спас мора бити у сећању и опроштају да не би био у освети. Изаберимо сами истину и сећање.
Погледајте филм РТС-а али критички погледајте податке.
Извор:
ЖИВОТНЕ ПРИЧЕ И МОНАСИ ШАОЛИНА