Митра Рељић: Један (радни) дан у Метохији

Оно што се сложи у књигу о порушеним гробљима на Косову и Метохији је, теоријски поткрепљена, анализа и систематизација мноштва података, проста статистика и закључци где, осим покоје напомене у фусноти, нема превише места за опис оне прве фазе истраживачког посла – прикупљања жалосне „грађе“. Ко ти је када и како помагао при пробијању и посртању кроз коров и гроболом (права је срећа кад има неко ко брине да макар корова не буде, као Драган у Пећи), како се осећаш кад си сасвим сама, колико си пута у журби запела и добро се разбила, колико детињих гробића одболовала. Све је лакше кад ниси сам(а). Онда се и болови – физички и душевни на равне части деле. Они душевни, пред страшним призорима и у камену исписаним документима (на једном од споменика стоји да је од 1942. до 1944. само у једној породици усмрћено петоро деце, другде троје, па двоје, четворо – таквих је на гробљу у Пећи превише), тихо или тек уз покоју реч. Физички – Живојиновим прекорима (па како паде! па јесам ли ти рекао да пазиш!). Он углавном тако показује да је и њега заболело. Правог живота и нема без бола, па држимо да смо на добитку.

Пећко гробље је међу онима на која се највише јуришало. И после четири одласка и рада од јутра до мрака, остало још посла, барем за пола дана. Идемо да га довршимо – јавља ми Живојин Ракочевић. Без његове помоћи, питање је бих ли и за трипут више времена посао на овој пространој локацији ваљано обавила. Једном га је, на сопствену иницијативу, одменио добри Александар Гуџић – историчар по струци, образложивши то жељом да са мном проведе дан и да се добро наразговарамо. Други пут нам је припомогао и Живојинов млађани син Димитрије. У великој свесци остао ми је његов рукопис – дрáго сећање на тренутке кад ме је одменио не бих ли одморила руку и ноге сморене од клечања. Овог потоњег дана с нама двома је Сташа, Пећанка избегла у Крагујевац. Допутовала да обиђе хумке својих најмилијих, па шире родбине, кумова, пријатеља и познаника. На крају ће нам, уз захвалност на пруженој прилици, саопштити како је баш лепо провела дан. „Конзументи“ доколице, они неспремни да их заболи, упитали би се шта је то лепо пронашла сред гроболома и у грозничавој потрази за именима упокојених. А Сташа је посматрала шта то нас двоје радимо, ту и тамо припомогла, након што је све које је тражила и пронашла, запалила им свеће, хумке окадила тамјаном и своју душу умирила. Куд ћеш више од једног дана?

Живојин се у овом послу извештио. И онде где изгледа да је споменик дубоко у земљи, или да су га вандали однели, он пажљиво заграби лопатом (оне пластичне нам се очас поломе, а с металном ваља бити пажљив, јер може оштетити и натпис и фотографију) и укажу се уклесана слова. Пронашао и „технику“ одгонетања оних плитко утискиваних у камен. До његовог најновијег „изума“, легање преко хумке, па устајање, померање лево или десно не би ли се нашао најбољи угао из кога би око штогод разазнало, па „читање“ прстима – неретко је остајало без резултата. Показало се да је довољно захватити пуну шаку овлаш влажне земље, специјалном рукавицом протрљати натпис и указаће се имена, почесто ретка, а гдекад и она незабележена у Речнику српских имена Милице Грковић, попут Диљка, Марна, Филимена, Драгосије, Пануш, Радошин и др. Неколико пута упозоравам да је оно змијуљче – шаркина „беба“ које је за нашег прошлог боравка овде запалацало испод камена, сад већ припорасло и да је ту негде. Старе откопане споменике мањих димензија и без натписа, где је то могуће и упутно, усправљамо. Оне с добро очуваним натписом након идентификације спуштамо, како смо их и нашли, лицем ка земљи не би ли се сачувала слова (стручњаци кажу да, изложи ли се сушењу, камен у који је већ доспела влага, не само да ће брже пуцати и пропадати него ће се на хоризонтално постављену површину камена, услед атмосферског талога и наноса земље, лишћа и других нечистоћа – убрзано стварати тамне наслаге). Тако, надамо се, одлажемо заборав. Само докад!?

Око три иза подне завршисмо прошле године започети посао на гробљу у Пећи. Ишло се од хумке до хумке. Преузето је „само“ 438, у потпуности или делимично идентификованих натписа са срушених, здробљених или видно оштећених споменика. Пећанци из Београда су још 2006. затекли осам стотина срушених споменика. Од тада нису престајали да руше и скрнаве (примећивали смо то за сваког нашег одласка). Највећи део је дубоко у земљи и могао би се ишчупати још само механизацијом. Док се још колико-толико разазнаје хумка. А шта после? После неће пронаћи ни син оца, ни брат брата којег је лично сахранио (многи то не могу ни данас), камоли унук деду и бабу. Следим се при помисли да би потомци могли понављати ону болну реченицу: „Кажу да је некад овде било српско гробље.“

Седосмо да предахнемо. Сташа прави списак оних којима ће се у Пећаршији молити за здравље или за покој душе. Најпре јој издиктирах имена Драганиних студента из Санкт-Петербурга који су учионицу заменили борбеним положајем на фронту. Молитва за војнике Дионисија, Александра, Фјодора, Владимира. Не изоставих ни Франца с напоменом да није крштен. Просто не могах, иако знам да се за некрштене у цркви не моле. Ту ни архијереји спремни да „мећу на своју душу“ не могу ништа. Друго је причест без претходне припреме. Присећам се како је владика Атанасије од Херцеговине нâс приштинске сужње, страхујући од могућности да нећемо дочекати следеће јутро, у Цркви Светог Николе за сваки случај одреда причешћивао. „Нека приђе ко год је крштен!“ – призивао је с путиром у рукама. Потом молитва за покој душе страдалих – Анатолија, Никите, Александра, па редом за своје – браћу, сестре, пријатеље.

У Патријаршији крепимо душу њеном Божијом лепотом, љубављу, вером и надом. И осмехом сестре Мардарије, док одмарамо у хладу надомак Савиног дуда који својом широком крошњом заклања манастирски комплекс. Више је од седам и по векова како је гранчицу овог чудесног стабла Свети Сава Други – трећи по реду српски архиепископ, донео из Сирије и засадио испред Цркве Светих апостола. Иако погрбљен, пустио изданке на све стране, обезбедио потомство и, као сваки љубављу обасипан старац, спокојно загледан у будуће векове. Помолисмо се у све три цркве. Пред иконама, па редом, од једног до другог саркофага од каменог веза, пред моштима наших светих архиепископа.

Поглéдамо ка небу. Још је конопац сунца. Сасвим довољно да задана обиђемо Рудник. Село Рудник налази се у општини Србица, на тридесетак километара југоисточно од Пећи. У том, до 1999. године, српско-албанском селу било је четрдесет српских староседелачких домаћинстава и сва су прогнана. Од средњовековног манастира у којем су – како пише Милан Ивановић – тиховале монахиње Ана и Анастасија, остао је само микротопоним Ћелије. О старини села сведоче подаци у Светостефанској повељи, Дечанском, Девичком и Пећком поменику. И пострадала Црква Светог Ђорђа, обновљена  у време патријарха Макарија (Соколовића) на темељима оне из четрнаестог века. Цркву Светог Ђорђа Албанци су 1999. године најпре запалили, потом минирали и Светог Ђорђа, као и толике друге свеце широм Косова и Метохије, „обескућили“. Страдалница је с пута заклоњена високим и густим растињем, што нам, уз сву невољу, омогућава да се скријемо од очију непријатељски расположених мештана. Да је ту, казује табла с податком на албанском и енглеском језику, не и на српском. Друга, углављена изнад рушевног улаза у цркву треба да посведочи о бризи за „албанско сакрално наслеђе“. Овде, као и у другим случајевима, оно што нису сасвим затрли, накнадно су се досетили, би да присвоје. На овој другој табли, такође на албанском, стоји: „Рушевине средњовековне Цркве Светог Ђорђа“. Само што не пише чија је и ко ју је срушио. При дну, у левом углу, потписало се тзв. Министарство пољопривреде, шумарства и руралног развоја, а десно некаква локална акциона група под именом „Перспектива“.

Испред остатака цркве је прастари дуд; по сачуваном предању развио се из, коју деценију касније, пресађене младице оног истог Савиног дуда који од 1269. или 1270. векује у порти Пећке патријаршије. Само што овом нико да припомогне нит полегло стабло да подупре, па је право чудо да је још колико-толико жив. Све је у густом трњу и шибљу те се остаци цркве једва назиру чак из непосредне близине. Кроз урушени улаз у светињу спуштамо се у припрату придржавајући једни друге. У мрачну припрату чији је – како је пре пет-шест година забележио Живојин Ракочевић – свод зидан и није урушен, пробија се млаз светлости из раскровљеног дела храма који не „оскудева“ у светлости, али ни у киши, снегу и ветру. При дну западног – оног највише урушеног зида још претрајавају остаци давног фрескописа. По њему се виде трагови патолошке мржње – погрдне речи утискиване оштрим предметом. Између камења никло, густо сплетено шибље заклонило ионако једва видљиве остатке фрескописа на олтарском зиду. Журимо да у грозничавој жељи и муклини макар штогод забележимо, јер су, на непочинства вазда спремни, узурпатори српске земље и светиња у близини, прогоне стоку, довикују се.

Уз цркву је, како је од давнина и бивало, старо гробље. Упокојени Срби су вазда најлепше спавали уз своју цркву. А црква никад није била сама. Измештање гробља изван насеља Мишел Фуко је повезивао с осеком вере, и биће да је био у праву. Пробијајући се кроз шибље, у журби успесмо да избројимо петнаестак камених белега – што усправних или полеглих масивних крстача, што оних нешто мањих димензија. И неколико затрављених хумки. Да је било времена, и да је простор раскоровљен, засигурно би их се, и на овом „заробљеном“ почивалишту наших уснулих предака, нашло више. Зера утехе црпила се из уверења да су сви, макар накратко, осетили присуство неког из свог рода. Уз све то, немогуће је било потиснути сазнање да су препуштени на милост и немилост гроболомника и крстоубилаца. Само да им не прекопају кости!

Извор:
ПОКРЕТ ЗА ОДБРАНУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ