Ко је капетан Ибрахим Траоре: Млади вођа Санкарине „Земље честитих људи“

У фебруару 2023, влада Буркине Фасо протерала је француске снаге и тако окончала вишедеценијску (нео)колонијалну зависност. Ми желимо партнерства у којима сви добијају, рекао је председник ове земље

Са свега 34 године, капетан Ибрахим Траоре 30. септембра 2022. постао је најмлађи председник државе на свету. На власт у афричкој држави Буркина Фасо дошао је државним ударом, којим је свргнут Пол-Анри Сандаго Дамиба.

Његови противници, углавном на Западу, оптужили су га да не поштује „демократију“ и „демократске процедуре.“ Како је неко приметио, демократија је чудна реч, којој свако даје другачије значење – оно које му одговара. У ствари, и председник Дамиба је на власт дошао државним ударом, али он је био неупоредиво увиђавнији према захтевима Француске.

Државни удар у Буркини Фасо, некадашњој Горњој Волти, је иначе само један у дугом низу у Африци: током последње три године војска је преузела власт у Малију, Чаду, Судану, Буркини Фасо, док пуч у Гвинеји Бисао (за сада) није успео. Хронолошки последњи је онај у Нигеру. Очигледно је да су нестабилност и хронично сиромаштво горко наслеђе француског, а потом и америчког (нео)колонијализма.

Подсахарска регија, Сахел, једна је од најбогатијих по рудним ресурсима и, у исто време, једна од најсиромашнијих регија у Африци, континенту који је готово цео био плен колонијалних сила, од којих се полако и мукотрпно ослобађа.

И данас су Француска и САД веома моћне у овом региону, у коме поседују мноштво војних база и мреже „пословних“ интереса. Директна последица колонијализма и сиромаштва је и исламистички тероризам, још један проблем са којим је присиљен да се носи сиромашни Сахел.

Касније је Траоре изјавио да су он и остали официри који ду извели пуч покушали да приморају председника Дамибу да се „поново усредсреди на џихадистичку побуну“ и да су донели одлуку да га свргну тек када су увидели да су га „његове амбиције удаљиле од онога што смо ми намеравали да урадимо у земљи.“

Желимо партнерства у којима сви добијају

Траоре је, још у средњој школи, оцењен као „тих“ и „веома талентован“. Био је члан Удружења муслиманских студената. У редове војске Буркина Фасоа ступио је 2009, и отада почиње његово „тихо“ напредовање.

У војсци се уздизао захваљујући неустрашивости коју је показао у борби са џихадистима, на пример у операцијама у Малију. Чин поручника добио је 2014, чин капетана стекао је 2020. године, доказавши се као „изузетно храбар“ војник.

Године 2022, био је део групе официра који су организовали државни удар у земљи, доводећи на власт Патриотски покрет за заштиту и обнову.

Одмах након пуча, Траоре се ставио на чело овог покрета. У октобру 2022, преузео је функцију привременог председника, као „шеф државе и врховни командант оружаних снага Буркине Фасо“, обећавајући да ће демократске изборе одржати у јулу 2024. године.

Траоре се није борио само против џихадиста. У фебруару 2023, влада Буркине Фасо протерала је француске снаге и тако окончала вишедеценијску (нео)колонијалну зависност. „Ми заиста желимо да видимо и друге хоризонте,“ рекао је тада председник Траоре, „јер желимо партнерства у којима сви добијају.“

Био је то заиста револуционарни чин, наставак антиколонијалних промена, које је у Буркини Фасо 1983. године започео харизматични вођа Томас Санкара.

Народ Буркине Фасо подржава Русију

Убрзо након тога, Траореова влада је изнела идеју о федерацији са Малијем, а ове две земље су у савез позвале Гвинеју. Уколико би се ова идеја реализовала, била би то моћна држава у Сахелу и велики корак у правцу панафриканизма.

У априлу исте године, Траоре је прогласио општу мобилизацију, пошто су снаге џихадиста започеле жестоке нападе.

Посебна прича су „везе Траореа са руским плаћеницима“, за шта су га оптуживали западни медији, попут „Њујорк тајмса“ или „Ројтерса“. Она се заснивала на чињеници да међу присталицама Траореовог покрета превладавају антифранцуска и проруска осећања. Присталице државног удара носиле су руске заставе и клицале Русији. Исто се, међутим, поновило и у Нигеру.

Француски лист „Монд“ је у мају признао да „Траореов режим није тражио војну помоћ од Русије“ и да „преферира употребу сопствених снага у борби против џихадиста.“

На самиту Русија-Африка 2023. године, Траоре је без увијања рекао да народ његове земље подржава Русију: „Народ Буркине Фасо подржава Русију у намери да спроведе Специјалну војну операцију. Будите сигурни да вас наш народ подржава. Подржавамо вашу владу“, рекао је Траоре председнику Русије Владимиру Путину, додајући да је његова земља донела одлуку да се поново отвори руска амбасада, која је затворена од 1992. године.

Званична војна сарадња Буркине Фасо и Русије можда ће бити реализована у блиској будућности, јер ће министар одбране Буркине Фасо Касум Кулибали, како је званично саопштено, посетити Русију већ следеће недеље, а учествоваће и на форуму „Армија-2023“.

Траоре, „нови Санкара“

Траореа данас називају „новим Санкаром“. Томас Санкара је био марксиста и, слично Траореу, ватрени поклоник панафриканизма. Санкара је водио Буркину Фасо путем реформи које су демонтирале остатке колонијалног система све до његовог убиства 1987. године.

Постоје основане сумње да су у његово убиство биле умешане француске обавештајне службе.

Неке паралеле између њих двојице заиста постоје: обојица су млади официри, који су на власт дошли државним ударом, у својој 34. години. И обојица су радикално променили своју земљу.

Као председник, Санкара је покренуо дубоке социјалне, економске и еколошке реформе, организујући садњу десет милиона стабала. Променио је и име земље: из француског колонијалног имена Горња Волта у Буркина Фасо (Земља честитих људи), а њен народ је себе прозвао Буркинабе (Честити људи).

Санкара је одбијао да сарађује са Међународним монетарним фондом, покушавајући да увећа приходе земље кроз раст произодње. Слично покрету Патриса Лумумбе у Конгу, крајем 60-их година прошлог века, антиимперијалистичка и антиколонијална политика Санкаре широко је одјекнула не само у Сахелу већ у читавој Африци.

Политика Санкаре укључивала је искорењивање глади, аграрну самодовољност, земљишне реформе и ослобађање од пореза на селу. Водио је кампању описмењавања, увео програме бесплатне вакцинације, градио школе и здравствене центре. Забранио је присилне бракове и полигамију.

Инспирисан примером Кубе, Санкара је основао Комитете за одбрану револуције и Народне револуционарне трибунале, који су судили државним званичницима оптуженим за политичке злочине и корупцију.

Другим речима, Санкара је показао да је могућа и другачија, поносна и усправна Африка, уместо оне гладне, сиромашне, потчињене и понижене. Нема сумње да се капетан Треоре данас инспирише антиколонијалним наслеђем, које је у овој земљи најпотпуније представаљао његов велики претходник – Санкара. Човека је могуће убити, говорио је Санкара, али не идеју.

Да је био у праву, доказао је својим примером капетан Ибрахим Треоре, који верује да је Француска и систем који је она изградила у Буркини Фасо дубоко коруптиван и да манипулише његовим народом.

Извор:
ИСКРА