Павић: Ако се Африка деколонизује, мораће и БиХ

Пише: Александар Павић

НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ ЈЕ БРУТАЛНИ ЕКОНОМСКИ НЕОКОЛОНИЈАЛИЗАМ, АЛИ ЊЕГОВЕ СТЕГЕ – ПУЦАЈУ

• Африка и добар део незападног света реколонизовани су после пада Берлинског зида и успостављања једнополарне хегемоније легитимисане вешто потуреном тезом о ”крају историје”, новом добу које је заправо требало да зацементира ”либералну демократију” – односно пљачкашки систем под контролом наднационалних финансијских и политичких закулисних кругова – као ”безалтернативну”
• Рат у који је Русија мимо своје воље увучена у Украјини је по свој прилици представљао окидач за покретање другог таласа деколонизације. Јер, заборавили су многи, СССР је одиграо врло битну улогу у покретању и реализацији првог таласа, што нови афрички борци за слободу не пропуштају да помену. Сада се поновни успон Русије подудара са растом антиколонијалних тенденција у Африци. Очигледно је да се без јаке Русије не може у антиколонијалним борбама широм света
• Зашто је пуч ”лош” у Нигеру, а ”добар” на Мајдану? У чему је тачно разлика? У извођачима радова, очигледно. Зато што је ”цивилизацијски” принцип једнополарног неоколонијализма против које управо устаје део Африке – кад наше племе украде стоку туђег племена, то је ”добро”, а кад туђе племе краде нашу стоку, то је онда ”лоше”. Тако је отцепљење тзв. Косова ”добро”, док је референдумски повратак Крима Русији ”лош”
• Политички Запад отворено брани неоколонијални поредак у БиХ, све са лажним ”високим представником”, односно (нео)колонијалним управником, и странцима у Уставном суду. Да цинизам буде већи, све то се наводно ради у име одбране ”суверености” БиХ. Уз потпору нелегалних санкција против руководства Српске

Пише: Александар ПАВИЋ

ПРИВРЕМЕНИ председник Буркине Фасо, капетан Ибрахим Траоре је крајем јула у Санкт Петербургу најавио други талас деколонизације Африке.

Позивајући на отпор ”изразито варварском и најнасилнијем облику империјалистичког неоколонијализма”, млади официр је поручио и следеће: ”Роб који није у стању да се сам побуни не заслужује сажаљење”.

Нама је нешто слично у аманет оставио и бесмртни Његош: ”Вук на овцу своје право има, ка тирјанин на слаба човјека. Ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!”

Порив за слободом од људских ланаца је свуда у својој суштини исти.

Ипак, добро је видети да је сада штафету слободе преузео бар део толико дуго обесправљене црне Африке. У исто време када њихови ”напредни” европски колонизатори скоро па панично беже од те исте слободе и добровољно хрле ка орвеловској утопији – коју Давос сада покушава да примени у пракси – тоталног надзора свих сегмената људског живота зарад ”спасавања планете”.

Но, вратимо се за тренутак питању – зашто је Африци потребан други талас деколонизације?

Шта би са оним првим, који је узео маха 1960-их година?

Кратак одговор гласи да су и Африка и добар део незападног света реколонизовани после пада Берлинског зида и успостављања једнополарне хегемоније легитимисане вешто потуреном тезом о ”крају историје”, новом добу које је заправо требало да зацементира ”либералну демократију” – односно пљачкашки систем под контролом наднационалних финансијских и политичких закулисних кругова – као ”безалтернативну”.

Тзв. неолиберализам, систем бруталног економског неоколонијализма заснованог на чувеном Вашингтонском консензусу, заправо је вешто смишљен систем недекларисаног поробљавања света, под маском дерегулације, приватизације и тзв. слободног тржишта.

После 33 године, његове стеге почињу да пуцају. Систем оставља пустош где год се установи, не само у Африци. Производи концентрацију богатства и моћи вероватно без преседана у историји, гура државе у дужничко ропство, изазива ратове, глад, геноцид. Уништава традиције, религије, јавни морал, човека сазданог по лику и подобију Божијем.

Рат у који је Русија мимо своје воље увучена у Украјини је по свој прилици представљао окидач за покретање другог таласа деколонизације. Јер, заборавили су многи, СССР је одиграо врло битну улогу у покретању и реализацији првог таласа, што нови афрички борци за слободу не пропуштају да помену. Сада се поновни успон Русије подудара са растом антиколонијалних тенденција у Африци. Очигледно је да се без јаке Русије не може у антиколонијалним борбама широм света.

Нове-старе колонијалне силе су обесмислиле међународно право и користе га на најциничнији начин, зарад сасвим супротних циљева.

Тренутно се прети војном интервенцијом ради рестаурације западног фаворита на место председника Нигера. Наводно су преврати ”недемократски” и крше међународно право.

Тако је портпаролка Савета за националну безбедност Беле куће изјавила да САД желе да помогну народу Нигера „да сачува своју тешко стечену демократију“.

Но каква је то ”демократија” у којој, како примећује Никола Врзић, ”тек сваки седми житељ има струју кад је уопште има, често је нема – док она својим колонијалним господарима из Европске уније даје четвртину уранијума за производњу оне исте струје као цивилизацијског достигнућа какво поменути житељи Нигера углавном могу само да замишљају”.

А и зашто је пуч ”лош” у Нигеру, а ”добар” на Мајдану? У чему је тачно разлика?

У извођачима радова, очигледно.

Кад наше племе украде стоку туђег племена, то је ”добро”, а кад туђе племе краде нашу стоку, то је онда ”лоше”. То је ”цивилизацијски” принцип једнополарног неоколонијализма против које управо устаје део Африке.

Тако је исто размештање совјетских нуклеарних ракета на Куби 1962. било ”лоше”, а могућност неког будућег размештања западних нуклеарних ракета у Украјини – ”добро”. Отцепљење тзв. Косова је ”добро”, док је референдумски повратак Крима Русији ”лош”.

Конкретно речено, неоколонијални Запад је извргао руглу принцип поштовања територијалног интегритета и немешања у унутрашње ствари држава, кроз ситуациони приступ који се покушава легитимисати коришћењем термина ”поредак заснован на правилима”. Односно неписаним правилима чије значење и примена су под монополском контролом политичког Запада, а која се могу по потреби ”прилагодити”.

Везаност за такав оквир је практично пристанак на добровољно, перманентно ропство. Зато су Буркина Фасо и Мали спремни и оружјем да бране новоуспостављену власт у Нигеру. Борба за слободу од ропства има предност над циљано обесмишљеним правним постулатима.

На европском тлу, политички Запад отворено брани неоколонијални поредак у БиХ, све са лажним ”високим представником”, односно (нео)колонијалним управником, и странцима у Уставном суду. Да цинизам буде већи, све то се наводно ради у име одбране ”суверености” БиХ. Уз потпору нелегалних санкција против руководства Српске.

Док не падне ”изразито варварски и најнасилнији облик империјалистичког неоколонијализма”, не само у Африци већ и у БиХ и свуда у свету, немогуће је вратити се у оквире међународног права или било каквог смисленог универзалног поретка.

Извор:
СВЕ О СРПСКОЈ