Куда иде рат у Украјини? (КРАЈ)

категорија Мишљења / дана 05/08/2023 у 18:46 часова /

Zastave-Rusije-i-Ukrajine-

Пише: Џон Миршајмер

До сада би требало да је очигледно да је рат у Украјини огромна катастрофа која ће се тешко окончати у скорије време, а и кад се оконча – резултат неће бити трајни, већ привремени мир

Први део текста можете прочитати ОВДЕ.

Други део текста можете прочитати ОВДЕ.

Хор гласова који позивају све стране у украјинском рату да прихвате дипломатију и испреговарају трајни мировни споразум све је гласнији широм света. То се, међутим, неће догодити. Просто је превише великих препрека за било какво скорије окончање рата, а камоли за изналажење договора који би произвео трајни мир. Најбољи могући исход је замрзнути сукоб у којем обе стране настављају да вребају прилике да ослабе ону другу, па је опасност од обнављања борби стално присутна.

Најшире гледано, мир није могућ јер обе стране посматрају ону другу као смртну претњу која се мора поразити на бојишту. Тешко да има било каквог простора за компромис у таквим околностима. Ту су и две специфичне тачке спорења између зараћених страна које су нерешиве. Једна се тиче територије, а друга украјинске неутралности [45]. Скоро сви Украјинци су дубоко посвећени повратку читаве изгубљене територије – укључујући Крим [46]. Ко може да их криви? Али Русија је званично анектирала Крим, Доњецк, Херсон, Луганск и Запорожје и чврсто је посвећена држању тих територија. Заправо, има разлога да се верује да ће Москва анектирати још украјинске територије ако буде могла.

Други Гордијев чвор тиче се украјинских веза са Западом. Из разумљивих разлога, Украјина жели безбедносне гаранције једном када се рат оконча – што једино Запад може да јој пружи. То значи де факто или де јуре чланство у НАТО, пошто нема других држава које могу да заштите Украјину. Међутим, готово сви руски лидери захтевају неутралну Украјину, што значи одсуство војних веза са Западом, па тако и одсуство безбедносног кишобрана за Кијев. Нема начина да се реши ова квадратура круга.

А постоје још две препреке за мир: национализам, који је сада прерастао у хипернационализам, и потпуно одсуство поверења на руској страни.

Трајни мир није могућ

Национализам је моћна снага у Украјини већ дуже од века, а антагонизам према Русији дуго је у његовој сржи. Избијање актуелног конфликта 22. фебруара 2014. (датум државног удара против Виктора Јануковича; прим. НС) распламсало је то непријатељство, приморавајући украјински парламент да наредног дана усвоји закон којим се ограничава употреба руског и других мањинских језика – што је корак који је помогао разбуктавању грађанског рата у Донбасу [47]. Руска анексија Крима недуго потом учинила је лошу ситуацију још гором. Супротно уврженим мишљењима на Западу, Путин разуме да је Украјина засебна нација, и да се сукоб између етничких Руса и рускојезичног становништва у Донбасу са украјинском владом своди на „национално питање” [48].

Руска инвазија на Украјину, која директно поставља две државе једну против друге у пролонгираном крвавом рату, претворила је тај национализам у хипернационализам на обе стране. Презир и мржња према „другом” везује руско и украјинско друштво, што ствара моћне подстицаје за елиминацију те претње – и то насиљем ако је неопходно. Много је примера. Истакнути кијевски недељник тврди да су чувени руски писци попут Михаила Љермонтова, Фјодора Достојевског, Лава Толстоја и Бориса Пастернака „убице, лопови и незналице” [49]. Руска култура, каже један истакнути украјински писац, представља „варварство, убиства и деструкцију… Таква је судбина културе непријатеља” [50].

Очекивано, украјинска влада упустила се у „дерусификацију” или „деколонизацију”, што укључује избацивање књига руских аутора из библиотека, преименовање улица које носе називе везане за Русију, рушење споменика личности попут Катарине Велике, забрану руске музике настале након 1991. године, цепање веза између Украјинске православне цркве и Руске православне цркве, те минимализовање употребе руског језика. Можда односе Украјине према Русији најбоље описује сажет коментар Зеленског: „Нећемо опростити. Нећемо заборавити” [51].

Ако погледамо са руске тачке гледишта, Анатол Лијевен извештава да се „сваки дан на руској телевизији могу видети етничке увреде пуне мржње према Украјинцима” [52]. Не чуди ни да Руси раде на русификацији и брисању украјинске културе у областима које је Москва анектирала. Ове мере укључују издавање руских пасоша, промену наставног програма у школама и преименовање градова и насеља [53]. Бахмут, на пример, сада је Артјомовск, а украјински језик се више не учи у доњецким школама [54]. По свему судећи, ни Руси неће опростити нити заборавити.

Раст хипернационализма је очекиван у рату, не само зато што се владе јако ослањају на мотивациону снагу национализма у подршци држави, него и зато што смрт и разарања који прате сваки рат – а нарочито оне пролонгиране – терају обе стране да дехуманизују и мрзе једна другу. У украјинском случају, сукоб поводом националног идентитета долива уље на ватру.

Хипернационализам природно отежава обема странама да сарађују са оном другом, а Русији даје разлог да заузме територију насељену етничким Русима и рускојезичним становништвом. Претпоставља се да би многи од њих радије живели под руском контролом, с обзиром на анимозитет украјинске владе према свему руском. У процесу анексије ових земаља, Руси ће вероватно прогнати велики број етничких Украјинаца, углавном из страха да ће се побунити против руске владавине ако остану. Овај развој ситуације додатно ће распалити огањ мржње између Руса и Украјинаца, чинећи компромис око територија практично немогућим.

Војници руске ПВК „Вагнер” групe држе своју заставу у близини зграде локалне администрације у Бахмуту (Артјомовску), 9. април 2023. (Фото: Evgeny Biyatov/Sputnik)

Постоји још један коначни разлог зашто трајни мир није могућ. Руски лидери не верују да ће било Украјина, било Запад преговарати искрено и добронамерно, што не значи да украјински и западни лидери верују својим руским панданима. Мањак поверења је очигледан на свим странама, али је нарочито акутан у Москви, услед скорашњег низа открића.

Извор проблема је оно што се догодило у преговорима поводом споразума „Минск 2” из 2015. године, који је требало да буде оквир за гашење сукоба у Донбасу. Француски председник Франсоа Оланд и немачка канцеларка Ангела Меркел имали су централну улогу у дизајнирању тог оквира, иако су били у тесним консултацијама и са Путином и са украјинским председником Петром Порошенком. Те четири особе су такође биле кључни играчи у самим преговорима. Нема сумње да је Путин био посвећен функционалности „Минска”.

Али Оланд, Меркелова и Порошенко – као и Зеленски – су јасно дали до знања да нису заинтересовани за имплементацију Минска, него га само гледају као шансу да се купи време за Украјину да изгради своју војску како би изашла на крај са побуном у Донбасу. Како је Меркелова рекла за Цајт, био је то „покушај да се Украјини да времена да постане јача” [55]. Слично томе, Порошенко је рекао: „Наш циљ је био, под један, да се заустави претња, или да се макар одложи рат – како би се обезбедило осам година за обнову економског раста и формирање моћних оружаних снага” [56].

Недуго након Меркелиног интервјуа за Цајт у децембру 2022. године, Путин је на конференцији за медије изјавио: „Мислио сам да су остали учесници овог споразума макар искрени, али не, испоставља се да су нас лагали и да су једино желели да напумпају Украјину оружјем и припреме је за војни сукоб.”

Потом је рекао да то што га је Запад насамарио значи да је пропустио прилику да реши сукоб у Украјини на повољнији начин за Русију: „Да будем искрен, прекасно смо схватили где се налазимо. Можда је требало да започнемо све ово (војну операцију, прим. аут.) раније, али надали смо се да ћемо моћи да решимо све у оквирима минских споразума.” Потом је разјаснио да ће дволичност Запада закомпликовати будуће преговоре: „Поверење је већ скоро на нули, али након таквих изјава како да уопште преговарамо? О чему? Можемо ли постићи било какве споразуме са било ким и где би биле гаранције?” [57]

Укратко, тешко да има било каквих шанси да се рат у Украјини заврши смисленим мировним поравнањем. Рат ће се уместо тога вероватно развлачити најмање још годину дана, да би се на крају претворио у замрзнути конфликт, који би могао да се врати у статус отвореног рата.

Низ ужасних последица

Одсуство одрживог мировног споразума имаће низ ужасних последица. Односи између Русије и Запада, на пример, вероватно ће остати изразито непријатељски и опасни у догледној будућности. Обе стране ће наставити да демонизују једна другу, док напорно раде да максимализују бол и невоље узроковане ривалу. Ова ситуација ће се засигурно наставити уколико се борбе наставе, али чак и уколико се рат претвори у замрзнути конфликт, ниво непријатељстава између две стране тешко да ће се много променити.

Москва ће настојати да експлоатише постојеће пукотине између европских земаља, док ће радити на слабљењу трансатлантских односа и кључних европских институција попут ЕУ и НАТО. Имајући у виду штету коју је рат нанео европској економији и коју наставља да наноси, као и растуће разочарање унутар Европе пред перспективом бесконачног рата у Украјини, те неслагање између Европе и САД поводом трговине са Кином, руски лидери би требало да наиђу на плодно тле за изазивање невоља на Западу [58]. Ово мешање ће природно оснажити русофобију у Европи и САД, чинећи лошу ситуацију још гором.

Руски председник Владимир Путин председава састанком са члановима владе путем видео конференције у Кремљу, 19. јул 2023. (Фото: Alexander Kazakov/Sputnik, Kremlin pool photo)

Запад ће, са своје стране, остати при санкцијама против Москве и држању економских односа две стране минималним, а све у циљу слабљења руске економије. Штавише, сигурно ће сарађивати са Украјином у циљу подизања герилских снага на територијама које је Русија одузела Украјини. Истовремено, САД и њихови савезници наставиће да спроводе чврсту политику изолације Русије, што многи верују да ће бити ојачано уласком Финске и Шведске у НАТО, те размештањем значајних НАТО снага у источној Европи [59]. Наравно, Запад ће остати посвећен увлачењу Грузије и Украјине у НАТО, иако је то тешко изводљиво.

Коначно, САД и европске елите ће засигурно одржати ентузијазам за сменом режима у Москви и извођењем Путина пред суд због акција Русије у Украјини. Не само да ће односи између Русије и Запада у будућности остати токсични, него ће бити и опасни, јер ће постојати вечно присутна могућност нуклеарне ескалације или рата великих сила између Русије и САД [60].

Уништење Украјине

Украјина је била у озбиљним економским и демографским проблемима још и пре него што је рат избио прошле године [61]. Али девастација нанета Украјини од почетка руске инвазије је ужасавајућа. Проучавајући догађаје у првих годину дана рата, Светска банка је објавила да је инвазија „нанела незамисливу патњу народу Украјине и економији ове државе, са падом од невероватних 29,2 одсто у 2022. години”.

Не чуди што су Кијеву неопходне масивне инјекције иностране помоћи како би држава и даље функционисала, а камоли борила се у рату. Штавише, Светска банка процењује да штета надмашује 135 милијарде долара, као и да ће за обнову Украјине бити потребно 411 милијарди долара. Сиромаштво је, како се у извештају наводи, „порасло са 5,5 одсто у 2021. на 24,1 одсто у 2022. години, гурнувши још 7,1 милиона људи у сиромаштво и збрисавши 15 година напретка” [62]. Градови су уништени, око 8 милиона Украјинаца је побегло из земље, а око 7 милиона је интерно расељено. Уједињене нације су потврдиле да је 8490 цивила убијено, мада сматрају да је реални број „значајно виши” [63]. А Украјина је засигурно претрпела више од 100.000 жртава на фронту.

Процес ексхумације у наводној масовној гробници у Изјуму, Харковска област, 25. септембар 2022. (Фото: Yasuyoshi Chiba/AFP via Getty Images)

Будућност Украјине изгледа екстремно мрачно. Рат не показује назнаке скорог завршетка, што значи још разарања инфраструктуре и домова, још разарања градова и насеља, још изгинулих цивила и војника и још штете за економију. А не само да ће Украјина вероватно губити још територија пред Русијом, него што ће, према Европској комисији, „рат фиксирати Украјину на стази неповратног демографског пада” [64]. Да све буде још горе, Руси ће дати све од себе да патрљке Украјине држе економски слабим и политички нестабилним. Текући сукоб ће такође подстаћи корупцију, која је одавно акутни проблем, и додатно ће ојачати екстремистичке групе унутар Украјине. Тешко је замислити да Кијев икада успева да испуни критеријуме неопходне за учлањење у ЕУ или НАТО.

Закључак

Рат у Украјини отежава америчке напоре за обуздавање Кине – што је од највећег значаја за америчку безбедност – јер је Кина конкурент приближно једнаке снаге, док Русија то није [65]. Штавише, логика баланса моћи налаже САД да буду у савезу са Русијом против Кине, те да се пуном снагом усмере на источну Азију. Уместо тога, рат у Украјини је зближио Пекинг и Москву, док Кини даје моћан подстицај да се постара да Русија не буде поражена, те да САД остану везане у Европи, кочећи њихове напоре за преоријентацију на источну Азију.

До сада би требало да је очигледно како је рат у Украјини огромна катастрофа која ће се тешко окончати у скорије време, а и кад се оконча – резултат неће бити трајни мир. Требало би у пар речи осврнути се на то како се Запад нашао у овој ужасној ситуацији.

Конвенционална мудрост о узроцима рата полази од тога да је Путин покренуо неиспровоцирани напад 24. фебруара 2022. године, што је мотивисано његовим мастер-планом стварања велике (или веће) Русије. Говори се да је Украјина прва држава коју је намеравао да освоји и анектира, али не и последња. Како сам у бројним приликама говорио, нема доказа за овај правац аргументације, а заправо постоје бројни докази који директно контрирају томе [66].

Иако нема дилеме да је Русија извршила инвазију на Украјину, ултимативни узрок рата била је одлука Запада – а ту пре свега мислимо на САД – да се Украјина претвори у бастион Запада на руским границама. Кључни елемент те стратегије било је увлачење Украјине у НАТО, што је корак који не само Путин, него и читав руски спољнополитички естаблишмент третирају као егзистенцијалну претњу која се мора елиминисати.

Украјински председник Владимир Зеленски и председник САД Џозеф Бајден се поздрављају у Кијеву уочи годишњице рата, 20. фебруар 2023. (Фото: Dimitar Dilkoff/AFP via Getty Images)

Често се заборавља да су се многи амерички и европски креатори политике и стратези од почетка супротстављали ширењу НАТО пакта пошто су схватали да ће Руси то третирати као претњу, па ће таква политика на крају довести до катастрофе. Листа опонената садржи Џорџа Кенана, Клинтоновог министра одбране Вилијама Перија и његовог начелника генералштаба генерала Џона Сакашвилија, Пола Ницеа, Роберта Гејтса, Роберта Мекнамару, Ричарда Пајпса и Џека Метлока, да наведемо свега неколицину [67].

При НАТО самиту у Букурешту априла 2008. године, и француски председник Никола Саркози и немачка канцеларка Ангела Меркел успротивили су се плану председника Џорџа Буша млађег за чланство Украјине у алијанси. Меркелова је касније рекла да се њено противљење заснивало на уверењу да ће Путин то третирати као „објаву рата” [68].

Наравно, противници ширења НАТО пакта били су у праву, али су изгубили, па је НАТО марширао на исток – што је на крају испровоцирало Русију да покрене превентивни рат. Да се САД и њихови савезници нису од априла 2008. упустили у увлачење Украјине у НАТО, или да су били вољни да удовоље безбедносним стрепњама Москве након што је избила украјинска криза фебруара 2014. године, вероватно данас не би било рата у Украјини, а њене границе изгледале би исто као и када је стекла независност 1991. године. Запад је направио колосалну грешку, због које он сам и многи други настављају да испаштају.

(КРАЈ)

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:

45. https://www.rt.com/russia/576996-russia-conditions-ukraine-peace/

46. „Анкета из фебруара и марта (2023) коју је спровео кијевски Међународни институт социологије, показује да 87 одсто Украјинаца сматра било какве територијалне уступке ради постизања мира неприхватљивим. Свега девет одсто рекло је да би прихватило уступке ако би то значило трајни мир.”

https://www.ft.com/content/d68b4007-4ddf-4320-b29a-f2eee2662d6e

47. https://www.atlanticcouncil.org/blogs/ukrainealert/the-truth-behind-ukraine-s-language-policy/

Овај чланак објашњава колико је језик важан у распламсавању проблема у Украјини.

48. http://en.kremlin.ru/events/president/news/66181

49. https://mondediplo.com/2023/01/04ukraine

50. https://www.nybooks.com/online/2023/04/21/derussification-ukraine-libraries/?utm_medium=email&utm_campaign=NYR%2004-23-23%20Tallman%20Benfey%20Bell%20Rudick%20Debevec-McKenney%20Schaeffer&utm_content=NYR%2004-23-23%20Tallman%20Benfey%20Bell%20Rudick%20Debevec-McKenney%20Schaeffer+CID_b19f74f0617664032481c98beab30139&utm_source=Newsletter&utm_term=A%20Book%20is%20a%20Quiet%20Weapon

https://www.washingtonpost.com/world/interactive/2023/ukraine-russian-influence-destruction/?itid=hp-top-table-main_p001_f004

51. https://goodfaithmedia.org/understanding-zelenskyys-we-will-not-forgive-we-will-not-forget

52. https://www.thenation.com/article/world/ukraine-russia-nationalism-war/

53. https://www.nytimes.com/2023/04/22/world/europe/zelensky-russian-ban-ukraine.html

https://www.wsj.com/articles/schools-in-occupied-ukraine-seek-to-turn-children-into-loyal-russians-d26cf4e?mod=hp_lead_pos6

54. https://www.rt.com/russia/577407-donetsk-ukrainian-language-pushilin/

55. https://consortiumnews.com/2022/12/13/patrick-lawrence-germany-the-lies-of-empire/

https://www.rt.com/russia/567873-zakharova-merkel-minsk-agreements/

56. https://consortiumnews.com/2022/12/05/scott-ritter-merkel-reveals-wests-duplicity/

https://www.rt.com/russia/577553-poroshenko-minsk-accords-nato/

On Zelensky, https://www.rt.com/russia/571243-zelensky-minsk-agreements-failure/

57. https://www.rt.com/russia/567967-putin-thinks-shouldve-started-sooner/

http://www.en.kremlin.ru/events/president/transcripts/70565

http://en.kremlin.ru/events/president/news/71445

http://en.kremlin.ru/events/president/news/71391

https://www.rt.com/russia/578175-lavrov-ukraine-world-order/

58. Светска банка извештава: „Инвазија Руске Федерације на Украјину, последично обогаљење енергетике, прехране, металургије и других грана снабдевања, као и затезање монетарне политике и финансијских услова, драматично су успорили раст у Европи и Централној Азији (EЦA) током 2022. године. Раст регионалних активности опао је на свега 1,2 одсто у 2022. години, са 7,1 одсто у 2021.”

https://openknowledge.worldbank.org/server/api/core/bitstreams/004535c2-fbcd-4e96-9439-bc4bc502c2b3/content

https://www.wsj.com/articles/world-bank-warns-of-lost-decade-for-global-economy-aba506a4

https://www.politico.eu/article/74-percent-of-europeans-agree-with-french-president-emmanuel-macron-on-china-us-defense-report-shows/

59. https://www.nytimes.com/2023/04/17/world/europe/nato-russia-ukraine-war.html

https://armedservices.house.gov/sites/republicans.armedservices.house.gov/files/04.26.23%20Cavoli%20Statement%20v2.pdf

60. https://www.foreignaffairs.com/ukraine/playing-fire-ukraine

Размотримо, на пример, како ће улазак Финске и Шведске у НАТО да подигне руску перцепцију опасности. Не само да ће се Москва суочавати са још јачом западном алијансом, него Финска са Русијом дели и 1335km дугу границу, а САД очигледно планирају да успоставе војно присуство у Финској. Штавише, Балтичко море, које је од виталног стратешког значаја за Русију – нарочито због Калињинграда – сада ће бити опкољено НАТО чланицама. Да све буде још горе, постоји озбиљан потенцијал за проблеме на Арктику, где је Русија једна од осам ободних земаља и где су спорови извесни док лед наставља да се топи. Међутим, осталих седам ободних земаља су сада све НАТО чланице – Британија, Канада, Данска, Финска, Исланд, Норвешка и САД. У потенцијалној арктичкој кризи, бројчано надјачана и уплашена Русија – којој су, уз све то, конвенционалне снаге углавном заглављене у Украјини – могла би да се определи за високо ризичну војну стратегију како би се заштитила.

https://www.indianpunchline.com/us-sees-in-finlands-nato-accession-encirclement-of-russia/

https://www.zerohedge.com/geopolitical/us-talks-establishing-military-bases-finland

https://www.thearcticinstitute.org/china-russia-arctic-cooperation-context-divided-arctic/#

https://warontherocks.com/2023/03/russia-wont-sit-idly-by-after-finland-and-sweden-join-nato/

https://www.nytimes.com/2023/05/31/world/europe/blinken-arctic-nato-russia.html

61. https://carnegieendowment.org/2012/03/09/underachiever-ukraine-s-economy-since-1991-pub-47451

https://www.britannica.com/place/Ukraine/Economic-difficulties

https://consortiumnews.com/2023/05/08/ukraines-big-mistake/

Поводом украјинске популације, погледати референцу бр. 28.

62. https://reliefweb.int/report/ukraine/ukraine-rapid-damage-and-needs-assessment-february-2022-2023-enuk

https://openknowledge.worldbank.org/server/api/core/bitstreams/004535c2-fbcd-4e96-9439-bc4bc502c2b3/content

https://www.19fortyfive.com/2023/06/the-shocking-economic-damage-to-ukraine-from-russias-invasion/