Захарова: САД имају три колоније, Француска две, Британија – 10, а трећа је деценија 21. века
У СВЕТУ ИХ ЈЕ УКУПНО 17, А ПОВЕЉА УН ИХ КАТЕГОРИШЕ КАО «НЕСАМОУПРАВНЕ ТЕРИТОРИЈЕ»
* Када се британски монарх „извињава” за колонијалне злочине својих предака у Африци и другим деловима света, добро зна да је он – чак и по проценама УН, где Британија још увек има право вета у Савету безбедности – још увек шеф колонијалне државе чије колоније су: Ангвила, Бермуда, Британска Девичанска острва, Кајманска острва, Малвини, Монсерат, Света Хелена, Острва Туркс и Кајкос, Гибралтар, Питкерн
* У САД постоје снаге које се боре да се за народе који немају своју управу признају, на пример, племена Аљаске. Тако је организација Међуплеменског савета Аљаске 1994. године постигла признање 227 племена Аљаске на федералном нивоу. То је веома спор процес, али се он одвија. Племена су 2001. добила право да комуницирају са властима САД по принципу „држава са државом“. То није лоша одлука за државу која је своје постојање започела крвавим геноцидом над домородачким становништвом
_____________________________________________________________________
Пише: Марија ЗАХАРОВА, званични представник Министарства иностраних послова Руске Федерације
У ДВА члана Повеље УН, 73. и 74, постоји термин који се данас ретко среће – „несамоуправне територије“. Њихова званична дефиниција из Повеље је да су то територије „чији народи још нису постигли пуну самоуправу“.
Фактички, ради се о колонијама.
Да је то тако, потврђује утврђен од стране Специјалног комитета УН за питања спровођења Декларације о давању независности колонијалним земљама и народима (“Специјални комитет 24”) прелиминарни списак територија на које се ова декларација односи.
УН су овлашћене да редовно ажурирају и објављују списак „несамоуправних територија“ чији се народи још увек налазе у колонијалној зависности од метропола.
Последњи пут је тај списак ажуриран пре само три месеца, 10. маја. „Специјални комитет 24” је избројао 17 колонија. Размислите о томе: 17 колонија у 21. веку, године 2023:
– Три колоније САД (Девичанска острва САД, Америчка Самоа, Гуам);
– Две колоније Француске (Француска Полинезија, Нова Каледонија);
– Десет колонија Велике Британије (Ангвила, Бермуда, Британска Девичанска острва, Кајманска острва, Малвини, Монсерат, Света Хелена, Острва Туркс и Кајкос, Гибралтар, Питкерн).
Када се британски монарх „извињава” за колонијалне злочине својих предака у Африци и другим деловима света, он добро зна да је чак и по проценама УН, где Британија још увек има право вета у Савету безбедности, он још увек шеф колонијалне државе. Штавише, за те колоније, његова влада је спремна на убијање и умирање (сетимо се релативно недавног Фокландског рата).
Али, то није све.
У САД постоје снаге које се боре да се за народе који немају своју управу признају, на пример, племена Аљаске. Тако је организација Међуплеменског савета Аљаске 1994. године постигла признање 227 племена Аљаске на федералном нивоу. То је веома спор процес, али се он одвија.
Племена су 2001. добила право да комуницирају са властима САД по принципу „држава са државом“. То није лоша одлука за државу која је своје постојање започела крвавим геноцидом над домородачким становништвом.
Колонијалне силе не могу бесконачно да гуше независност и суверенитет народа. Иако је њихова тежња да стекну нове колоније сасвим логична – погледајте само како Париз бесни када нешто у Африци не иде по његовом сценарију.
Али, слободни свет ће сигурно победити, а процес деколонизације, једном започет, неће бити завршен све док последња од несамоуправних територија не стекне независност, као што се већ десило са Новим Хебридима (Вануату), Фернандо По (Екваторијална Гвинеја), Британским Хондурасом (Белиз), Басутолендом (Лесото), Бечуаналендом (Боцвана), Гамбијом, Фиџијем и многим другим земљама.
Оне су некада такође имале статус несамоуправних територија, а сада слободно одређују своју судбину.
Извор:
ФАКТИ