Куда иде рат у Украјини? (1)

категорија Мишљења / дана 03/08/2023 у 15:15 часова /

ukrajinski-rat

Пише: Џон Миршајмер

Сва три кључна актера у украјинском рату (Запад, Украјина и Русија) сматрају да су суочени са егзистенцијалном претњом, што значи да свако од њих верује да ће се у случају пораза суочити са ужасним последицама

У овом раду се разматра вероватна трајекторија којом ће се рат у Украјини кретати у свом наставку [1]. Обрадићу два главна питања.

Прво, да ли је могућ смислен мировни споразум? Мој одговор је не. Сада смо у рату у којем обе стране – Украјина и Запад с једне, а Русија с друге – третирају једна другу као егзистенцијалну претњу која мора бити поражена. Имајући у виду максималистичке циљеве свих, готово је немогуће докопати се функционалног мировног споразума. Штавише, ове две стране имају непомирљива неслагања поводом територије и односа Украјине са Западом. Најбољи могући исход је замрзнути конфликт који би лако могао да се врати у стадијум отвореног рата. Најгори могући исход је нуклеарни рат, који је мало вероватан… али се не може потпуно искључити.

Друго, која страна има веће шансе за победу у рату? Русија ће на крају победити у рату, иако неће одлучујуће поразити Украјину. Другим речима, неће освојити читаву Украјину, што је неопходно за остварење три циља Москве: свргавање режима, демилитаризацију државе и пресецање безбедносних веза Кијева са Западом. Али ће ипак на крају анектирати огромне делове украјинске територије, истовремено претварајући Украјину у дисфункционалну развалину од државе. Другим речима, Русија ће извојевати једну ружну победу.

Пре него што се директно посветим овим питањима, ваља истаћи три прелиминарне напомене. За почетак, ја овде покушавам да предвидим будућност, што није лако имајући у виду да живимо у свету пуном неизвесности. Стога не тврдим да поседујем Истину, штавише неке од мојих тврдњи можда ће се показати као погрешне. Осим тога, не говорим шта бих волео да се догоди. Не навијам за једну или другу страну. Просто вам саопштавам шта мислим да ће се дешавати како се рат буде даље одвијао. Коначно, не оправдавам руско понашање, нити потезе било које од земаља укључених у сукоб. Само их објашњавам.

А сада, да пређемо на ствар.

Претње по Русију

Како би се разумело куда украјински рат иде, неопходно је најпре размотрити садашњу ситуацију. Важно је разумети како три кључна актера – Русија, Украјина и Запад – размишљају о својој угрожености и како смишљају своје циљеве. Међутим, када говоримо о „Западу”, заправо пре свега говоримо о САД, пошто у погледу Украјине европски савезници добијају своја маршевска наређења од Вашингтона. Такође је од есенцијалног значаја разумети тренутну ситуацију на фронту. Да почнем са претњама по Русију и њеним циљевима.

Од априла 2008. године је јасно да су сви руски лидери сагласни у томе да су настојања Запада да се Украјина уведе у НАТО и претвори у испоставу Запада на руским границама једнаки егзистенцијалној претњи. Председник Путин и његов тим изнова су ово понављали у месецима пред руску инвазију када им је постало јасно да је Украјина већ скоро де факто чланица НАТО пакта [2]. Од како је рат почео 24. фебруара 2022. године, Запад је тој егзистенцијалној претњи додао још један слој, усвајајући нови сет циљева које руски лидери не могу а да не посматрају као екстремно угрожавајуће. Више о Западним циљевима рећи ћу у наставку, али довољно је овде споменути да је Запад одлучан у намери да порази Русију и да је избаци из редова великих сила, ако не и да изазове смену режима или чак и распад Русије исто онако како се то десило Совјетском Савезу 1991. године.

Исцепана мапа Совјетског савеза (Фото: Glasshouse Images/Getty Images)

У великом обраћању Путин је прошлог фебруара (2023) истакао је да је Запад смртоносна претња за Русију. „У годинама које су уследиле након распада Совјетског Савеза”, говорио је, „Запад никада није престао да покушава да запали постсовјетске земље и – што је најважније – да докрајчи Русију као највећи преживели комад наших историјских земаља. Подстицали су међународне терористе да нас нападају, провоцирали сукобе дуж наших граница, игнорисали наше интересе и покушавали да нас потисну и сузбију нашу економију”.

Потом је истакао да „Западне елите не крију своје циљеве, који су”, цитирам, „стратешки пораз Русије. Шта то значи за нас? То значи да намеравају да нас докусуре једном за свагда”. Путин је потом изјавио: „Ово представља егзистенцијалну претњу за нашу земљу” [3]. Руски лидери такође виде режим у Кијеву као претњу Русији, не само због његовог тесног савезништва са Западом, већ и зато што он представља изданак фашистичких украјинских снага које су се бориле заједно са нацистичком Немачком против Совјетског Савеза током Другог светског рата [4].

Циљеви Русије

Русија мора да победи у овом рату, пошто сматра да се суочава са претњом по свој опстанак. Али како победа изгледа? Идеални исход пре него што је рат почео фебруара 2022. године био је да се Украјина претвори у неутралну државу и да се реши грађански рат у Донбасу – у којем су се борили украјинска влада и етнички Руси и рускојезични становници који су желели већу аутономију или независност тог региона. Изгледа да су ти циљеви још увек били реалистични током првих месец дана рата, па су представљали основу преговора у Истанбулу између Кијева и Москве марта 2022. године [5]. Да су Руси тада постигли те циљеве, актуелни рат би или био спречен или би се брзо завршио.

Али решење које испуњава руске циљеве више није на столу. Украјина и НАТО биће тесно удружени у догледној будућности и нико од њих није спреман да прихвати украјинску неутралност. Штавише, режим у Кијеву је анатема за руске лидере, који би хтели да он нестане. Они не само да говоре о „денацификацији” Украјине, него и о њеној „демилитаризацији” – што су два циља која претпостављају окупацију читаве Украјине, приморавање њених оружаних снага на предају и инсталацију пријатељског режима у Кијеву [6].

Тако одлучујућа победа се вероватно неће догодити из низа разлога. Руска војска није довољно велика за такав задатак, који би вероватно захтевао два милиона војника [7]. Штавише, постојећа руска војска се мучи да заузме и читав Донбас. Осим тога, Запад би учинио много тога да спречи Русију да прегази читаву Украјину. Коначно, Руси би окупирали огромне територије које су настањене етничким Украјинцима који презиру Русе и који би се жестоко супротстављали окупацији. Покушај да се заузме читава Украјине и натера на послушност Москви засигурно би се завршио катастрофом.

На страну реторика о денацификацији и демилитаризацији Украјине, конкретни руски циљеви подразумевају освајање и анексију огромног дела украјинске територије, уз симултано претварање Украјине у дисфункционалну крхотину од државе. У таквом стању, способност Украјине да ратује против Русије била би драстично умањена, а тешко и да би могла да се квалификује за чланство у ЕУ или НАТО. Поред тога, сломљена Украјина била би нарочито подложна руском мешању у њену унутрашњу политику. Укратко, Украјина не би била западни бастион на руским границама.

Заједничка слика лидера земаља-чланица НАТО-а са украјинским председником Владимиром Зеленским на самиту у Виљнусу, 12. јул 2023. (Фото: Tanjug/AP Photo/Pavel Golovkin)

Како би та дисфункционална крхотина од државе изгледала? Москва је званично анектирала Крим и четири друге украјинске области – Доњецк, Херсон, Луганск и Запорожје – који заједно представљају око 23 одсто укупне украјинске територије пре него што је криза избила у фебруару 2014. године. Руски лидери су истакли да немају намеру да предају ту територију, при чему неке њене делове Русија још увек ни не контролише. У ствари, постоје разлози да се верује да ће Русија анектирати још територије Украјине ако буде имала војних капацитета да то учини по прихватљивој цени. Тешко је, међутим, рећи колико ће још украјинске територије Москва настојати да анектира, што ни сам Путин не крије [8].

Руско размишљање вероватно ће бити под утицајем три калкулације. Москва има јак подстицај да освоји и перманентно анектира украјинску територију која је тежишно насељена етничким Русима и рускојезичним становништвом. Желеће да их заштити од украјинске владе – која је постала непријатељ свега руског – и постара се да нигде унутар Украјине не буде грађанског рата налик на онај који се водио у Донбасу од фебруара 2014. до фебруара 2022. године.

Истовремено, Русија ће желети да избегне задржавање на територијама насељеним непријатељски настројеним етничким Украјинцима, што намеће значајна ограничења даљој руској експанзији. Коначно, претварање Украјине у дисфункционалну крхотину од државе захтеваће да Москва откине огромне делове украјинске територије како би могла да нанесе значајну штету њеној економији. Контрола читаве украјинске црноморске обале, на пример, дала би Москви јаку економску полугу утицаја на Кијев.

Ове три рачунице намећу закључак да ће Русија вероватно покушати да анектира четири области – Дњепропетровск, Харков, Николајев и Одесу – које се са запада наслањају на четири већ анектиране области – Доњецк, Херсон, Луганск и Запорожје. Ако се то деси, Русија ће контролисати отприлике 43 одсто украјинске територије од пре 2014. године [9]. Водећи руски стратег Дмитриј Тренин, процењује да ће руски лидери настојати да преузму још више украјинске територије, газећи на запад и север Украјине до реке Дњепар, заузимајући и део Кијева који је на источној обали реке. Он пише да би „логичан следећи корак” након заузимања читаве Украјине од Харкова до Одесе „било ширење руске контроле на читаву Украјину осточно од Дњепра, укључујући део Кијева који се налази на источној обали те реке. Уколико се то догоди, украјинска држава сузиће се само на централне и западне делове” [10].

Претње по Запад

Сада је можда тешко поверовати у то, али пре него што је у фебруару 2014. године избила украјинска криза, западни лидери нису третирали Русију као безбедносну претњу. Вође НАТО-а, на пример, разговарале су са руским председником о „новој позорници сарадње у циљу истинског стратешког партнерства” на самиту алијансе у Лисабону, 2010. године [11]. Наравно, НАТО експанзија која је претходила 2014. години није правдана обуздавањем опасне Русије.

У ствари је руска слабост омогућила Западу да натера Москву да прогута прве две порције НАТО експанзије 1999. и 2004. године, па је тако администрација Џорџа Буша млађег 2008. мислила да се Русија може натерати да прихвати придруживање Грузије и Украјине НАТО алијанси. Но, та претпоставка се показала погрешном, а када је украјинска криза избила 2014. године, Запад је Русију изненада почео да представља као опасног непријатеља који се мора обуздати, па и ослабити. [12]

Од како је рат избио у фебруару 2022. године, западна перцепција Русије постепено се погоршавала до тачке у којој Москва сада изгледа као егзистенцијална претња. САД и њихови НАТО савезници дубоко су инволвирани у рат Украјине против Русије. Штавише, они чине све осим да повлаче обараче или притискају дугмад [13]. Поред тога, недвосмислено су прогласили своју једногласну посвећеност победи у рату и очувању суверенитета Украјине.

Амерички председник Џо Бајден уписује се у књигу гостију током састанка са украјинским председником Владимиром Зеленским у украјинској председничкој палати (Фото: Ukrainian Presidential Press Service/Handout via Reuters)

Стога би губитак рата имао огромне негативне последице за Вашингтон и НАТО. Репутација Америке, у смислу њених способности и њене поузданости, била би тешко оштећена, што би утицало на то како се савезници и противници, а нарочито Кина, односе према САД. Штавише, готово свака европска држава која је чланица НАТО пакта сматра алијансу незаменљивим безбедносним кишобраном. Зато могућност да ће НАТО бити тешко ослабљен, а можда и уништен, уколико Русија победи у Украјини, јесте разлог за дубоку забринутост чланица.

Уз све то, западни лидери често представљају рат у Украјини као интегрални део шире глобалне борбе између аутократија и демократија, што је суштински манихејско гледиште. Тако се за будућност „пресветог” „на правилима заснованог светског поретка” каже да зависи од победе над Русијом. Како је краљ Чарлс рекао прошлог марта (2023), „Угрожена је безбедност Европе, па и наше демократске вредности” [14].

Слично томе, у априлу се у Конгресу нашла резолуција која прокламује: „Интереси САД, европска безбедност и међународни мир зависе од украјинске победе” [15]. Скорашњи чланак у Вашингтон посту илуструје како Запад схвата Русију као егзистенцијалну претњу: „Лидери преко 50 земаља које подржавају Украјину определили су се за подршку у контексту апокалиптичне битке за будућност демократије и међународне владавине права против аутократије и агресије – што је битка коју Запад не може приуштити да изгуби” [16].

Циљеви Запада

Као што би требало да је јасно, Запад је чврсто посвећен руском поразу. Председник Бајден је стално понављао да су САД у овом рату како би победиле. „Украјина никада неће бити победа за Русију”. Мора се завршити „стратешким неуспехом”. Вашингтон ће, како он истиче, остати у борби „колико год је потребно” [17]. А потребно је да се руска војска порази у Украјини, збришу њени територијални успеси и обогаљи економија Русије смртоносним санкцијама.

Уколико све ово буде успешно, Русија ће бити избачена из редова великих сила, ослабљена до тачке у којој неће бити у стању да прети новом инвазијом на Украјину [18]. Западни лидери имају додатне циљеве, који укључују смену режима у Москви, извођење Путина пред суд за ратне злочине, а можда и разбијање Русије на мање државе [19].

Руски председник Владимир Путин посматра мапу Русије у радној соби председничке резиденције, 11. август 2006. (Фото: Sputnik/Dmitry Astakhov)

Истовремено, Запад остаје посвећен увлачењу Украјине у НАТО – иако постоје неслагања унутар алијансе о томе када и како ће се то десити [20]. Генерални секретар алијансе Јенс Столтенберг рекао је на конференцији за медије у Кијеву априла 2023. године да „став НАТО-а остаје непромењен и Украјина ће постати чланица савеза”. Истовремено, истакао је да је „први корак ка било каквом чланству Украјине у НАТО то да Украјина победи, па зато САД и њихови партнери пружају Украјини подршку без преседана” [21]. Имајући у виду ове циљеве, јасно је зашто Русија третира Запад као егзистенцијалну претњу.

Нема сумње да се Украјина суочава са егзистенцијалном претњом, имајући у виду да је Русија решена да је раскомада, а да преостали део учини не само економски слабим, него и да га држи ван НАТО пакта, и де факто и де јуре.

Такође нема дилеме да Кијев дели амбицију Запада о наношењу пораза Русији и њеном озбиљном слабљењу, како би могао да врати изгубљене територије и задржи их под украјинском контролом заувек. Како је председник Зеленски недавно рекао председнику Сију Ђинпингу: „Не може бити мира заснованог на територијалним компромисима” [22]. Украјинско руководство природно остаје чврсто посвећено учлањењу у ЕУ и НАТО, те претварању Украјине у интегрални део Запада [23].

Укратко, сва три кључна актера у украјинском рату сматрају да се суочавају са егзистенцијалном претњом, што значи да свако од њих верује да мора да победи у рату иначе ће се суочити са ужасним последицама.

Бојиште данас

Што се тиче догађаја на фронту, сукоб је еволуирао у рат исцрпљивања у којем се обе стране баве мрцварењем оне друге, приморавајући је на предају. Наравно, обе стране се такође баве заузимањем територије, али тај циљ је од секундарног значаја у односу на исцрпљивање противника.

Украјинска војска се боље држала у другој половини 2022. године, што јој је омогућило да врати територију коју је Русија заузела у Харковској и Херсонској области. Али Русија је на ове поразе одговорила мобилизацијом 300.000 војника, реорганизацијом војске, скраћивањем линија фронта и учењем из својих грешака [24]. Тежиште борби 2023. налази се у источној Украјини, углавном у Доњецкој и Запорошкој области. Руси се боље држе ове године, углавном зато што имају значајну предност у артиљерији, које је најважније оружје рата исцрпљивања.

Предност Москве била је евидентна у бици за Бахмут, која се завршила када су Руси заузели тај град крајем маја 2023. године. Иако је руским снагама требало 10 месеци да ставе Бахмут под контролу, својом артиљеријом су нанели огромне губитке украјинским снагама [25]. Недуго потом, четвртог јуна, Украјина је покренула дуго очекивану контраофанзиву на различитим локацијама доњецког и запорошког фронта. Циљ је пробијање руских линија одбране, наношење пресудног ударца руској војсци и враћање великих делова украјинске територије која је сада под руском контролом. У суштини, циљ је копирати украјинске успехе око Харкова и Херсона из 2022. године.

Украјинска војска је до сада постигла мало напретка у остварењу ових циљева, а уместо тога се заглавила у смртоносним биткама исцрпљивања са руским снагама. Током 2022. године Украјина је имала успеха у кампањама око Харкова и Херсона јер се њена војска борила против малобројних и развучених руских снага. То више није случај. Украјина сада напада добро припремљене руске линије одбране. Али све и да се украјинска војска пробије кроз ове одбрамбене линије, руске трупе ће брзо стабилизовати фронт, а битке исцрпљивања ће се наставити [26]. Украјинци су у овим окршајима хендикепирани јер Руси имају значајну предност у погледу ватрене моћи.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:

https://nationalinterest.org/feature/course-correcting-toward-diplomacy-ukraine-crisis-204171 https://tass.com/politics/1634479

http://en.kremlin.ru/events/president/news/71391
Путин је кратко споменуо ова два циља у свом говору од 24. фебруара 2023. године када је прогласио инвазију на Украјину. Али то нису реалистични циљеви, имајући у виду да је Русија покренула „специјалну војну операцију” која нема за циљ заузимање читаве Украјине. http://en.kremlin.ru/events/president/news/67843 Стога не чуди што је Путин дигао руке од ова два циља током преговора у Истанбулу марта 2022. https://www.ft.com/content/7f14efe8-2f4c-47a2-aa6b-9a755a39b626

Немачка је напала Пољску 1. септембра 1939. године са приближно 1,5 милиона војника. Освојена пољска територија, заузета са циљем анексије и управљања њоме, износила је око 188.000 квадраних киломтера, а насељавало је око 22 милиона Пољака. Украјина без Крима има око 603.601 квадратних километара, а имала је популацију од 41 милиона Украјинаца када је Русија напала 24. фебруара 2022. године. Другим речима, Украјина је географски троструко већа од дела Пољске који су Немци освојили 1939. године, а Украјина има и скоро дупло већу популацију. За украјинске бројке погледајте референце бр. 9 и 28. За пољске бројеве погледајте: Robert M. Kennedy, The German Campaign in Poland (1939), (Washington, DC: Department of the Army, 1956), p. 77; Richard C. Lukas, Forgotten Holocaust: The Poles under German Occupation, 1939-1944 (Lexington, KY: University of Kentucky Press, 1986), p. 2; and http://rcin.org.pl/Content/15652/WA51_13607_r2011-nr12_Monografie.pdf
http://en.kremlin.ru/events/president/news/71391
Украјина је пре 2014. године имала 603.628 квадратних километара. Крим (27,000), Доњецк (26,517), Херсон (28,461), Луганск (26,684), и Запорожје (27,180) представљају око 23 одсто украјинске територије. Уколико Руси такође анектирају Дњепропетровск (31,914), Харков (31,415), Миколајев (24,598), и Одесу (33,310), контролисаће око 43 одсто предратне Украјине (пре 2014).
https://russiancouncil.ru/en/analytics-and-comments/comments/six-months-into-the-conflict-what-exactly-does-russia-hope-to-achieve-in-ukraine/
https://www.newstatesman.com/world/europe/ukraine/2023/02/russia-cannot-afford-lose-need-victory-sergey-karaganov-what-putin-wants