Србија у НАТО или зашто верујем Душану Јањићу

Многи у Србији одмахнули су на изјаву Душана Јањића да ће Србија догодине затражити пријем у НАТО пакт. Чињеница да је управо Јањић, крајем фебруара прошле године, прецизно најавио да ће укидање српских институција на северу Косова бити нови услов ЕУ, даје ми повода да му поново честитам на обавештености

Ако ме питате допада ли ми се деловање човека, који је предложио паралелно уклањање споменика терористима у Прешеву и српским полицајцима у Дивосину, одговор је одречан. Ипак, Душана Јањића поштујем као сурово реалистичну претходницу евроатлантске коби Србије.

Подсетимо, Јањић је 12. јула, у интервјуу подгоричком порталу „Аналитика“ рекао да ће Србија наредне године затражити пријем у НАТО пакт и да очекује да ће њена влада током наредних годину дана озваничити промену политике. Додао је да је јасно да се однос Србије према НАТО пакту мења, одласком Бориса Тадића са функције председника и усвајањем нове стратегије Северноатлантске војне алијансе.

Изјава није одјекнула у медијима пуним политичким набојем, јер је пригушена страначком какофонијом на тему реконструкције Владе. Али, неко ко луцидно примети да српска страна није желела да потпише споразум са Приштином без НАТО парафа, заслужује да буде схваћен озбиљно.

По лошем обичају, више од пола људи у Србији одмахнуло је на Јањићеву изјаву и потонуло назад, у питања од есенцијалне важности, као што је трудноћа ћерке бивше учеснице једног од „ријалити“ програма. Мало њих може да се сети да је управо он, крајем фебруара прошле године, прецизно најавио да ће укидање српских институција на северу Косова бити нови услов ЕУ за добијање стауса кандидата.

Та чињеница и чињеница да га претходни режим у Београду није послушао, када је 2011. године предлагао да се тема севера Косова отвори кроз питање децентрализације, које је Савет безбедности покренуо још 2002. године, дакле кроз УНМИК и ОЕБС, а не Европску комисију, опредељује ме да поверујем да се иза опште помаме заклињања у ЕУ, призивања инвеститора „датумским“ додолама и другим облицима политичког лудила и идолопоклонства нешто крупније ваља.

Ма колико данас то неком изгледало ненормално и немогуће, НАТО је реална станица на европском путу оваквог Београда. Колико сам склон да у невреме поверујем Душану Јањићу, сведочи и анегдота у којој сам учествовао и коју сам, на неки начин, сам произвео.

Пре око три године, организовао сам трибину о Организацији Уговора о колективној безбедности у Суботици. Гостовао је Милован Дрецун, па је сала у Улици Димитрија Туцовића, иначе простор ДСС-а чији се одбор љубазно понудио за домаћина догађаја, била тесна да прими све посетиоце. Било их је више од 150. Дрецун је по обичају каснио, али је испраћен дугим аплаузом.

Данас, три године након трибине, цео локални одбор ДСС-а са стадом је преклепетао у Српску напредну странку и слике Војислава Коштунице и Владимира Путина на зиду, закономерно, заменио сликама Ангеле Меркел и Аце Вучића, а мој колега, који је говорио на тој трибини уз благо подилажење ЕУ, чије узроке тада нисам разумео, данас са позиције власти промовише Бриселски споразум.

То мало, у наивности безначајно малограђанско политичко чудо из Суботице, данас ме уверава да је Јањићева изјава не само могућа, него да у Србији у политичком смислу има добро нађубрено тло и да је, са аспекта српског политикантског бића, та врста перверзије у ствари логичан пазар. Иза толике српске галаме и поменуте страначке какофоније, крије се нечија еуфонија. Али, тако то бива у Србији у којој су Јањићеве најаве једина извесност.

Бранко Жујовић / Глас Русије