Један српски сан

Половином деветнаестог века један српски војник певао је српски сан о Косову. Од тада до данас учинили смо многа велика дела: ослобађали смо неку лажну браћу, поклонили им крвљу стечену државу, одбранили неке Истре, Корушке и Штајерске, градили хотеле и одмаралишта на мору које смо такође одбранили, стајали смо на бранику неке светске интернационале и окупили пола света у неки несврстани блок. И све је било узалуд, зато што ниједан од тих снова није био српски. Овај заборављени војник и његове песме опомињу нас да се вратимо нашем сну и да никад више не учествујемо ни у једном сну који није српски.

ЕЈ КОСОВО

Еј Косово, аох тужно,
Што си тако помрчало,
Као да те нигда није
Јарко сунце огрејало?

Што ли ти је земља црна
Тако сува и усала.
Као да је нигда није
Роса капљом покапала?

Што ти цвеће на грудима
Црвенијем цватом цвати,
Кʾо да му је вити стручак,
Стручак крвљу покапати?

Што си пусто, што си пустош,
Што сʾ у црну моташ слику,
Као да у срцу кријеш
Клетву грешном одпаднику.

Ој давори равно поље,
Што си тако невесело,
Неси ли се љута боја
Душман-крвце зажелело?..

Алʾ ти ћутиш… ћути гробе
Српске славе и слободе,
ћути докле српске мајке
Обилиће не породе.

Док соколи не порасту
Све пиштати донде све ћеш,
За слободу кад мач звекне,
Онда више пиштат не ћеш!

Владимир Васић, У Лозници, 1861.

НЕК ВИДИ ДУШМАН

Што ћутиш, ћутиш Србине тужни,
Протрљај очи слава те зове.
Слава те зове на црно гробље,
На оно тужно Косово поље.

Та да ли живиш, та да ли чујеш
Ту црну клетву, тај уздах тешки,
Да ли још памтиш, да ли још знадеш
За онај бојак, бојак витешки.

Грешниче тешки, тргни се, тресни
Ланцем о земљу, нек мине мрак,
Нек душман види, нек душман чује
Да Србʾ још живи, да је јунак.

Владимир Васић, 1863.

Владимир Васић родио се у Шабцу 1842. године 8. августа и преминуо је у Лозници 22. августа 1864. Учио се у мањим школама најпре у Лозници а после у Шабцу и свршио је у Београду шест разреда гимназије, па је после стао у војску 1861. године у јесен. Одатле га је влада послала у пруску војску и био је тамо две године у краљевским стрелцима у Берлину. Треће године је премештен у војничку школу у Ерфурту, где га је и снашла сува болест рад које се морао повраћати кући и која му најпосле сврши млађани век.

Он је почео штампати своје песме још 1860. године у „Световиду“ а од 1862. године што је „излазило његових песама излазило је у „Даници“ у Новом Саду и то треба узети за прави почетак његовог књижевног рада. У „Даници“ су му излазили прилози, које је слао из Берлина. Што је давао у „Световид“ давао је ђаком у Београду, онда кад је почињао писати песме и кад најпре огледаше хоће ли моћи пристати међу млађане радине у нашој књижевности…

Владимир није никад ни имао довољно времена да се могао прихватити пажљивије неговања свог дара. Ђаком док је био, истом се бејаше отргао почетничке бојажљивости и стао на праву стазу смеле мисли и праве вредности песничке, мораде из неких незгодних узрока оставити и школу, и своје друштво и пријатеље, те ићи у војску, откуда се отиште још даље и од друштва и од пријатеља својих у Немачку.

Војничке дужности и тамо му као и у Србији сметоше и мисао и рад око песништва, не дадоше му неговати лепе слике, које гајаше пуна нежног и лепог осећања душа његова. За две године у Берлину он је врло мало урадио, а увек се у писмима тужио својим пријатељима, који га опомињаху и позиваху на рад да му ништа није могућно писати…

У Ерфурту види се да је поред школе опет прихватио запуштени али не занемарени рад свој. Ту је прикупио и прередио своје пређашње песме. Али се овде уплете болест, која му и рад прекиде и живот пре времена узе.

Извор:
РАСЕН