Владислав Шинкар: Донбас је панцир Русије

Како изгледају борбе на угљедарском правцу, какав је реалан учинак украјинске контраофанзиве и зашто је Донбас најпоузданији бранилац Русије, говори припадник батаљона Восток

Владислав Шинкар одговара на позив у паузама између тешких борби које се воде на угљедарском правцу. Не брза разговор, озбиљно промишља, тренутна дешавања врло спретно ситуира у ширу слику о рату на Донбасу. На тренутак помишљам да ме нису повезали са неким другим (позивни) Шибом, можда ово није борац већ аналитичар, шеф катедре за историју, мислилац… Шиба је и једно и друго. То објашњава његове изборе. Не само чињеницу да је 2014. ставио кључ у браву успешне приватне компаније са седиштем у Москви и кренуо и у рат, већ да јединицу није оставио ни када је у тешкој борби остао без ногу. Припадник је батаљона Восток, активни борац и представник Русије на параолимпијским играма.

Одлука, да упркос тешким повредама остане на фронту, када је он образлаже, делује једноставно подразумевајућа, питање готово излишно…

„Па посао није био готов. Да је било победе, могао бих да кажем: Дао сам све од себе. Знате како је генерал Маркелов, оснивач десантних трупа говорио: „Оборио те – бори се на коленима. Не можеш да ходаш – бори се лежећи“. Сматрао сам својом дужношћу да наставим борбу и својим примером мотивишем друге момке.“ 

На ком делу фронта се налазите, колико удаљени од украјинских положаја?

Наша бригада је на угљедарском правцу, једном од горућих.

Под руководством Скифа (Ходаковског)?

Скиф је сада заменик начелника Росгвардије за ДНР, оснивач бригаде Восток, наш војно-политички руководилац. Непосредно, командант Востока сада је мој блиски пријатељ, позивни Асколд. Он је такође 2014. почео као добровољац, обичан војник. Заједно смо служили у 11. пуку који је готово у потпуности био попуњен борцима Востока. Тада је био заменик команданта батаљона. Има две тешке ране.

Активне борбе су у току? Постоји ли координација са руским трупама које покривају овај правац?

Тренутно се воде веома тешке борбе. Вероватно су чули за насеља Новодоњецкое, у близини је Урожајноје. Лево и десно од нас стациониране су „суседи“, руске јединице. Нема свака од ових јединица добро борбено искуство, па је веома тешко када се мобилисани војници повлаче, разоткривају бок, комуникација се не успоставља увек…

Дакле, сада у нашем батаљону, чим дође до неке врсте ротације са леве или десне стране, наши официри одлазе код њих, у потпуности обезбеђују комуникацију, и ако је потребно помоћ око дронова.

Селимо све што имамо, јер су бокови веома важни. Ако бок попусти, страдаћемо. Стога постоји веома високи ниво сарадње. Последњих дана ситуација се мало смирила, јер је уништено много опреме.

Како војници процењују реалан учинак дуго најављиване контраофанзиве – колику цену су Украјинци спремни да плате за сваки метар освојене земље?

Непријатељ је лукав, покварен и не показује јасне циљеве. Ако на неком месту изађе на отворено, односно крене до линије противника, то чини са стотинак људи и неколико комада опреме. Када почне њихово уништавање, стиче се утисак да морају стати, размислити. Али не – креће други талас, трећи. Односно, губици су веома велики. Истовремено, постигли су неки локални успех, заузели неке сиве зоне, мала села.

За потребе информационог рата, за њихово становништво, за западног човека који доноси одлуке о даљем финансирању Украјине, они од тога креирају слику о победничким биткама.

Наравно с тим у вези је и самит НАТО-а који би требало да буде одлучујући моменат за Украјину… Будући да овај рат има и своју корупциону компоненту, Украјина је у обавези да оствари мале успехе по цену много крви. Осећамо сву снагу ових притисака. Какве год игре политичари да играју, обични људи на бојном пољу су направљени од меса и костију, а свака акција доводи до озбиљних губитака.

Шта одређује исход борбе – морал, наоружање, стратегија?

Хвала Богу, наши момци имају веома висок морал, и ако наш борац остане у рову и не повуче се, непријатељ се разбија о одбрану и бежи. И као што је пракса показала, где момци превазилазе страх, извршавају задатке до последњег и боре се – непријатељ бива уништен а задаци се извршавају са минималним губицима. Недавне битке су показале да су се момци јуначки држали. Команда је послала спискове награђених бораца који су херојски одолевали непријатељу. Неколико људи је остало на положају и није дозволило непријатељу, који је био надмоћнији по броју и опреми, да се пробије. Уништена је опрема, нанет пораз.

Украјина сада покушава да добије авијацију и још неке системе дугог домета, да може на тренутак да промени слику, али генерално, њихова победа је немогућа. Бог је на нашој страни, истина је на нашој страни, а слава руског оружја ускоро ће се чути широм света. Борићемо се и победићемо.

Каква и колика морају бити човекова уверења да би ризик прихватио као начин живота?

Ово је мој родни град, моја родна земља. Моја мајка живи у Доњецку. Стога је слика која нам се појавила пред очима 2. маја у Одеси одлично показала шта следи у Доњецку. У Доњецку би то изгледало далеко горе, јер је Донбас увек био повезан са сепаратистичким убеђењима. Сепаратизам – у добром смислу те речи. Зато што смо увек желели да се одвојимо од лошег, негативног. Од Ростова ме дели 150 километара, од Кијева 600. Наравно, наш народ је увек био ментално ближи Русији. Имамо веома мултинационалну регију и никада нисмо имали међуверске сукобе, јер су правда и разумевање увек били испред свега. Без обзира на то које сте националности, главно је да будете пристојни јер вама ће судити само по вашим делима.

Ви сте чистокрван Рус?

У мојим венама тече јерменска, грузијска, черкеска и јеврејска крв, али себе сматрам руским човеком, носиоцем руске културе. Руски човек је, по мом схватању, особа која не може мирно да спава ако се неко негде осећа лоше, а то је од великог значаја у нашем Донбасу. Иако у мањини, ми смо одолели колективном злу, и преживели.

Каријерни официр?

Нисам редовни официр. Када сам служио у Ваздушно-десантној војсци био сам резервни водник. У лето 2014. прикључио сам се рату – а шест месеци касније добио сам официрски чин, место заменика команданта батаљона. Почео сам као обичан митраљезац, учествовао у разним биткама. Команда ме је приметила и доделила чин потпоручника у новембру 2014. године.

Онда сам 2015. тешко повређен, ампутиране су ми ноге. После четири месеца сам се вратио на дужност и наставио да служим са протезама. Четири и по године служио сам као заменик команданта батаљона, и учествовао у дејствима.

Чиме вођени сте донели одлуку да упркос тешком рањавању останете са својим саборцима на првој линији борбе?

Прво, остао сам жив – и то на Васкрс… Брзо су ме оперисали, ставили на ноге. Цивилно друштво је помогло са протезама, одазвали су се пријатељи, познаници, чак и странци. За мене је ово била нека врста „кредита“ и то поверење морао сам да оправдам.

Сматрао сам да могу бити од користи, научио сам да ходам са протезама.

Поред тога што сам волонтер, бавим се параолимпијским мачевањем, сада сам већ члан параолимпијског тима Русије. Одбрањени сам кандидат за мајстора спорта, сребрни шампион руског првенства, носилац сребрне медаље међународних такмичења. Сада се припремам за Летње параолимпијске игре у Уфи.

Да ли сте се сусретали са коментарима да сте једноставно могли да се не одазовете рату, останете у Москви, избегнете све недаће са којима сте се суочавали, па и рањавање..?

Не бих могао да се закључам у кућу и сакријем главу као ној. Пре рата сам живео у Москви и све што сам стекао за 15 година, продао сам и отишао у рат. Када дођете у Москву, постоји таква когнитивна дисонанца. Вредности су радикално различите од оних које овде имамо. Када су сви догађаји почели, многи су рекли: „Хајде, све се купује, све се продаје“. Али разумем да ми сами често одлучујемо о својој судбини и о судбини наше државе. Само што је одувек било мало пасионара…. Када кажу „да си само знао за своју повреду“… Да сам знао за своју повреду, пао бих другачије, ишао негде, али, видите, за 15 година у Москви видео сам довољно – људи гину у саобраћајним несрећама, у уличним тучама, неко умре од алкохола. Можете умрети на различите начине.

За мушкарца, чини ми се, достојна смрт је у борби, у рату. Не бојим се смрти, бринем само за своје најмилије.

Верујем да се сваки мушкарац од детињства, ако је правилно васпитан, припрема за то да ће једног дана морати да брани своју мајку, сестру, жену, ћерку, отаџбину. И мора да схвати да може доћи до борбе, може доћи до рата. Мора се припремити.

Вратимо се на тренутак на 2014-2015. када се на Донбасу воде пресудне битке, оне које су одредиле даљи ток рата. Које кључне тренутке памтите?

Рецимо онај када смо ослободили аеродром у Доњецку (2014). Ова битка је трајала 240 дана. За мене су кључни датуми везани за тешке борбе, рецимо 17. јануара 2015. када су надмоћније украјинске снаге дошле на наш положај, Иверски манастир, на територији доњецког аеродрома. Била је то веома тешка битка, изгубили смо три човека, било је много рањених. Али после неколико дана, 25. јануара, потпуно смо ослободили целу агломерацију аеродрома. Тада је почела акција ослобађања Дебаљцева…

Шта је оно што највише замерате украјинском војнику?

Ви разумете да је Украјина, пре свега, руски народ. Украјинац је држављанство, та националност не постоји. Дакле, главна ствар коју можемо уочити је отпадништво. То су људи који су заборавили свој православни кодекс, изабрали западне вредности супротне нашој вери, нашем културном коду. Променили су то, непромишљено су гранатирали градове… Знате, кад кажу: „Да, ја сам артиљерац, далеко сам, не видим“. То је глупост. Артиљерија је егзактна наука. Знате тачно где пуцате. Сада смо у 21. веку. Отворите интернет, погледајте карту града и схватићете да погађате насеље. Када је реч о војним објектима, нико се неће бунити, али велики град са милион људи претпоставља густу агломерацију…

Јасно је да је толики број жртава међу цивилним становништвом на савести украјинског војника, који је, допавши заробљеништва одмах мењао реторику и представљао се као кувар, возач и правдао да није имао никакве везе с тим.

Ми нисмо злостављали заробљенике, али ако бисмо их препустили цивилима, они би их раскомадали на улици. Зато што су људи патили, изгубили најмилије, децу су им растргли. То је издаја отаџбине, сећања на претке. Све су издали.

Када бисте покушали да преточите суштину Донбаса у неколико речи, како би то изгледало, шта је Донбас за вас?

Донбас је за мене земља натопљена знојем и крвљу, почев од Великог отаџбинског рата. Ово је радничка земља поштених људи. За мене је Донбас со руске земље. Срце Русије, где су људи у најтежем тренутку узели оружје да заштите интересе велике Отаџбине. А ми смо осам година пре почетка СВО били панцир Русије. Примили смо све ударце и упркос покушајима да нас гурну назад у Украјину, преживели смо и сада већ стојимо у редовима заједно са свим грађанима Русије и бранимо њене интересе. Дакле, Донбас је најпоузданији бранилац Русије.

Рат вас је променио?

Ако је човек правилно васпитан, не може да се промени. Може да се надогради, обогати искуством. Гледајући свој пут закључујем да само постајете искуснији у свему. Имаш више разумевања за људе, мање вере у политичаре. Постоји војно братство људи блиских духом, који ће, не штедећи своје животе, дати све како би помогли, спасили, побољшали резултате.

Како је мој деда једном рекао: добри људи у рату постају бољи, а лоши лошији.

Шта кажу борци када се појави нова мировна иницијатива од стране, по правилу, неког европског политичара?

Морамо ослободити своју земљу. Видим како се вага нагиње ка преговарачком процесу, јер капиталисти желе преговоре по сваку цену да би даље зарађивали. Нама је потребна коначна и сигурна победа, без замрзнутих сукоба. Мислим да ће до 2025. доћи до разумевања да смо преокренули ток, ушли у победничку линију.

Извор:
РТ