Коме смета Звук слободе?

Као гром из ведра неба, у америчким биоскопима појавио се филм који је по заради надмашио пети део франшизе о Индијани Џонсу, а реч је о драми која говори о болној и непријатној теми трговине децом која није баш уобичајена инспирација за летње блокбастере

Прошле недеље, сасвим неочекивано, добили смо добре и охрабрујуће вести из света филма. Као гром из ведра неба, у биоскопима се појавио филм „Звук слободе“ који је по заради на америчким благајнама надмашио пети део филмске франшизе о Индијани Џонсу. За разлику од најновијег дела из саге о авантурама сада већ геријатријског археолога, који игра на карту рециклиране носталгије и спилберговског инфантилног холивудског ескапизма, „Звук слободе“ је озбиљан филм који говори о болној и непријатној теми трговине децом која није баш уобичајена инспирација за летње блокбастере.

Утолико је изузетан финансијски успех овог пројекта веће изненађење, поготово ако се има у виду да је филм прошао изузетно дугачак и трновит пут пре него што је овог лета стигао у биоскопске сале.

Гибсонова подршка

Филм је иницијално зачет још пре пет година у „Твентијет Сенчури Фокс“ студију, али је, након куповине тог студија од стране „Дизни“ корпорације 2019. године, напуштен као некомерцијалан и политички некоректан, након чега је морао да сачека неколико година пре него што је реализацију преузео „Ејнџел“ студио, мали дистрибутер из мормонске Јуте који се углавном бави религиозним филмовима и чији пројекти се обилато служе краудфандингом преко интернета.

Оно што је нарочито занимљиво у причи о настанку филма јесу гласине да је у проналажењу дистрибутера и финансирању маркетиншке кампање главну улогу одиграо Мел Гибсон, Оскаром награђени аустралијски режисер и славни глумац, који је већ годинама у немилости холивудског естаблишмента због његових наводно антисемитских ставова и изнетих оптужби да у филмској индустрији владају педофили.

Постоје јаке индиције да је Мел Гибсон и надгледао завршну монтажу филма, иако је као режисер потписан релативно непознати Алехандро Монтеверде из Мексика.

Операција подземна железница

Веза са Гибсоном очигледна је и из чињенице да главну улогу у филму игра Џим Кавизел, глумац познат по томе што је маестрално одиграо лик Исуса у Гибсоновом великом религиозном хиту „Страдање Исусово“. Баш као и Гибсон, Кавизел је одавно на црним листама Холивуда због своје посвећности хришћанској вери и неуклапању у декадентне трендове фабрике снова.

„Звук слободе” заснован је на истинитој причи о Тиму Баларду, бившем агенту Унутрашње безбедности који се бавио спречавањем трговине децом и разбијањем педофилских ланаца. Након што је схватио да не може свој посао да обавља до краја успешно и поштено због бирократских препрека и сумњивих наређења „одозго“, Балард је напустио државну службу пре отприлике десет година и започео непрофитну, невладину организацију „Операција подземна железница“ која сакупља податке о несталој деци и сарађује са полицијама широм света у њиховом спасавању из канџи педофила.

Филм прати његове покушаје да из џунгли Колумбије спаси девојчицу из Хондураса, која је, заједно са својим братом, намамљена у бело робље уносном понудом за дечији моделинг. Све оно што у филму видимо засновано је на истинитом догађају из октобра 2014. када је, у склопу синхронизоване акције „Трипл тејк“, у три града у Колумцији у року од сат времена ослобођено 123 жртве трговине људима, од чега је 55 њих било малолетно.

Иако се у филму то експлицитно не наглашава, суптилно се провлачи теза да сиромашна деца која су на овакав начин отета од својих родитеља завршавају у постељама изопачених моћника попут Џефрија Епстина и других угледних чланова глобалне олигархије.

Балард тврди да више од 10.000 малишана из читавог света годишње бива прошверцовано у Америку у циљу сексуалне експлоатације, као и да се ради о разгранатом бизнису у коме се сваке године обрне око 32 милијарде долара. Нека деца се користе и за трговину органима, а сам Кавизел је, из позиције холивудског инсајдера, у више наврата јавно говорио о пракси прикупљања излученог адренохрома. Реч је о супстанци која настаје оксидацијом адреналина неуротрансмитера који стимулативно делује на физиолошке процесе у организму, а који се наводно екстрахује из крви деце која су подвргнута тортури и представља ултимативни еликсир за подмлађивање глобалистичке педофилско-сатанистичке елите.

Осиње гнездо

Ако узмемо у обзир тематику којом се филм бави, али још више неизречене и подразумеване импликације приказаних догађаја и изнесених тврдњи, било је донекле за очекивати да „Звук слободе“ неће наићи на баш одушевљени пријем корпоративних медија главног тока. Људи који примају плату као пропагандисти оних за које се у јавности одавно сумња да вуку конце педофилских ланаца тешко да могу да пригрле овакав филм и наративе које он покреће у јавности.

Ипак, малициозност и жестина са којом су се западна средства (дез)информисања окомила на филм доста говори о томе колико су аутори били успешни у продрмавању осињег гнезда.

Си-Ен-Ен је одмах у госте довео Мајка Ротшилда (да, човек се заиста тако презива), „експерта за раскринкавање теорија завере“, који је оптужио ауторе филма да стварају „моралну панику“ и да изнова распирују сумануте десничарске Кјуанон теорије завере. „Вајс“ је у својој репортажи довео у питање репутацију Тима Баларда, стварајући слику о њему као митоману и лажову, док је „Ролингстоун“ у свом приказу „Звука слободе“ ставио акценат на свој субјективни утисак да се проблем трговине деце у филму преувеличава, као и да је статистички доказано да је много већа шанса да ће неко дете бити сексуално злостављано унутар своје породице него од стране појединаца из кабале глобалистичких моћника.

Божија деца нису на продају

По бизарности пљувачке аргументације, ипак предњачи „Вашингтон Пост“ који криви Баларда и његову организацију због тога што „само“ избављају децу из педофилског ропства, а не воде довољно рачуна о лечењу накнадних психолошких и емотивних траума које прате жртве.

Имајући у виду да се ради о новинарима и медијима који не виде ништа спорно у мејловима Џона Подесте, у којима се наручују „пице и хот-догови“ у вредности од више од 60.000 долара за приватне журке у Белој кући, као ни у чињеници да су обе камере у њујоршком затвору сасвим случајно заказале баш у тренутку када је Џефри Епстин наводно извршио самоубиство, овакви напади на филм могу само послужити као најбоља могућа препорука да се филм погледа и да се на тај начин подрже племенити напори храбрих људи попут Баларда, Кавизела и Гибсона да се покрене прекопотребна дискусија и расветли истина о овој тешкој и мучној теми.

Јер, како у филму инсистира Тим Балард, „божија деца нису на продају“.

Извор:
РТ