УМЕТНИК У РАТУ – ИНТЕРВЈУ АНЕ ДОЛГАРЕВЕ СА АНТОНОМ БЕЛИКОВОМ

Песникиња и ратни извештач Ана Долгарева разговарала је да уметником и философом Антоном Беликовом, покретачем пројеката „После иконе“ и „Руски стил“, који је недавно добровољно ступио у војну службу.

Ана Долгарева: Како и када си ступио у војну службу?

Антон Беликов: То се десило релативно недавно, пре пар месеци. Урадио сам то добровољно, без било какве принуде.

Као прво, нимало не волим када неко убија људе које познајем и са којима се дружим. А сва та политичка убиства која су се догодила – све те људе сам на неки начин познавао. А са Дашом Дугином сам био пријатељ.

Друго што ме је мотивисало да то учиним била је што је лако волети своју домовину седећи на топлом дивану, када ти је удобно и добро. Али долази такав моменат када је то просто немогуће.

Постоји једна древна басна, која се, како ми се чини, први пут налази код Езопа: момак који је дошао са Родоса на Олимпијске игре хвалио се како је добро скакао код куће на Родосу. А Спартанци су ово слушали, па рекли: „Види, па ово је сад Родос, овде скачи“. Зато моје кодно име и јесте Родос.

А. Д: Како би ти формулисао циљ специјалне операције, због чега ми ратујемо?

А. Б: Могу да кажем зашто ратујем ја лично. Могли бисмо сада, наравно, да анализирамо политичке узроке операције и свега тога. Али ја бих рекао овако: нисам више тако млад, растао сам у Русији деведесетих и одлично памтим како је било. И јасно ми је да ће нам, ако сада не победимо, деведесете изгледати као бајка. Имам четворо деце. И не желим да они расту на таквом ђубришту какве су биле деведесете, или чак горе. Ето, то ми је циљ.

А. Д: Осећаш ли да операција добија неко значење?

А. Б: Не мислим да има значење. Иако сам баш ове зиме направио догађај „Слике и значења Новог света”, посвећен свему овоме, трагању за смислом специјалне операције. Али пре мислим да оно што се дешава не ствара значења, већ осећања. Осећања „свој – туђи“. Има „својих“, осећају се апсолутно, више се не поставља питање: „Ко су они?“ Наши су људи који су у критичној ситуацији – а ми јесмо у њој – показали да су на страни свог народа. Наши су они који су уз свој народ. Као што је рекла Ахматова: „Тада сам била са својим народом, где је мој народ, нажалост, био“. Сада је дошло време да они који сумњају, мисле, расуђују – буду са својим народом. А они који знају који је то њихов народ – овај овде руски, дакле, они су заузели недвосмислен и јасан став.

А. Д: По чему се војнички живот разликује од цивилног?

А. Б: Много је мање лажи. Овде је просто много мање лажи. То не значи да су сви људи овде неке добрице, то не. Само што је овде све јасније и видљивије.

А. Д: Колико се руско друштво променило током специјалне операције?

А. Б: Чињеница је да је овај рат за Русију први у ком постоје два потпуно различита културна контекста. Један од њих је овде, други је тамо, у великим градовима. Овде се увек разговара о томе да ћемо победити, боримо се за Русију и тако то. А за велике градове се емитује потпуно другачији дискурс. Дискурс који каже „Ништа се не дешава“. Само се скупите у гомилу и мирно седите у ћошку. Или неко мисли да се емитује нешто друго за веће градове? „Устани, земљо огромна“? Јесте ли икада чули тако нешто? Будимо искрени. Да ли се бар неко у неком тренутку обратио људима са некаквим образложењем или са некаквим апелом?

А. Д: А нешто о самоорганизацији људи у великим градовима?

А. Б: Свако види онај део друштва са којим има директан контакт. Зато, неко има своју истину, а ја своју.

А. Д: На крају, шта је за тебе у целој овој ствари најважније?

А. Б: За мене је веома важно да свако ко на овај или онај начин учествује у специјалној операцији, бори се, помаже из позадине или само седи по страни, ко активно комуницира или критикује – да сви ми сачувамо људски лик. За мене је ово најважније. Није важно како се односимо према дешавањима, најважније је да сачувамо људски лик.

Превео Владимир Коларић

Извор:
ИСКРА