Данас је 86. годишњица „крваве литије“ против Конкордата: Дан када је Црква ушла у рат са државом

Чувена „Крвава литија“ организована је 19. јула 1937, пре тачно осамдесет шест година, када је црква званично организовала литију за оздрављење патријарха Варнаве, а у ствари је то био протест против уговора Југославије и Ватикана – Конкордата.

У време такозване конкордатске кризе 1937. године када је Краљевина Југославија потписивала споразум са Ватиканом, Српска православна црква прво је организовала литију против Конкордата (такозвану „крваву литију“), а потом је Свети архијерејски синод једногласно из цркве искључио све министре и посланике православне вере који су за тај споразум гласали.

Чувена „Крвава литија“ организована је 19. јула 1937, пре тачно осамдесетшест година, када је црква званично организовала литију за оздрављење патријарха Варнаве, а у ствари је то био протест против уговора Југославије и Ватикана – Конкордата.

Краљ Александар 1929. године због јачања католичког покрета и опасности сецесионизма, а нарочито због утицаја католичке Француске, покренуо је питање Конкордата. Преговори су интензивирани 1933. године и Конкордат је, углавном у тишини, потписан 1935. године. Потписали су га кардинал Паћели и министар Људевит Ауер, али није прошао кроз југословенску Скупштину и Сенат.

Антагонизам између СПЦ и државе је био огроман – иако из данашње перспективе је тешко појаснити разлоге тако жестоког отпора Православне цркве потписивању споразума са Ватиканом. Црква је посегла за најтежим оружјем, односно екскомуникацијом свих који су гласали за Конкордат.

Црквена литија, која није имала одобрење власти, претворила се у крвави сукоб са жандармима. Несрећна околност је била да се у то време разболео и патријарх Варнава и да је умро два дана након изгласавања Конкордата. Пуштена је гласина да је патријарх отрован и до данас провејава та сумња.

Милан Стојадиновић, председник владе, био је убеђен у надмоћ своје скупштинске већине, па је тврдио да ће Конкордат бити ратификован без проблема, да ће „проћи као писмо кроз пошту“. За 19. јул 1937. заказао је гласање у скупштини.

„Економска политика Милана Стојадиновића, која је имала за циљ да ојача економску и финансијску позицију Београда у односу на Загреб, у коме се налазило 70% југословенског финансијског капитала, сувише је кратко трајала да би донела жељене резултате. Пропао је и покушај да се склапањем конкордата са Светом Столицом задовоље интереси римокатоличке цркве у Хрватској и ‘заобиђе’ хрватски политички чинилац. У тим годинама државу су захватили снажни и разарајући дезинтеграциони процеси које је у све већој мери пратила национална нетрпељивост и верски ексклузивизам“, писао је историчар и академик Љубодраг Димић.

Страхујући од нереда, полицијска управа града Београда забранила је литију, уз образложење да „није у складу са црквеним прописима да се литија одржава за било чије оздрављење“.

На позив свештеника, међутим, народ је изашао на улице, а та ће шетња верника бити упамћена као „крвава литија“. Интервенција полиције, чији је министар био Словенац Антон Корошец, иначе римокатолички богослов, била је брутална. Један хроничар бележи: „Преко Улице краља Петра, на горњем углу зграде Народне банке, била је постројена жандармерија у више редова. Жандарми су већ агресивнији и дочекују литију грубим псовкама и закрвављених очију, избезумљена лица туку свештенство у црквеним одеждама и народ, псујући поповску и српску мајку. По нагласку могло се приметити да су жандарми Хрвати и Словенци…“

У службеном извештају Краљевској канцеларији стоји: „Настала је општа туча, летеле су камилавке, цепане одежде, чак је исцепана и изгажена светосавска застава. Да би се бранили од кундачења и батинања, свештеници су употребили рипиде и почели њима ударати по жандармима.“

Маркус Тенер је бивши дописник угледног „Индипендента“ са Балкана писао је да се кнез Павле као регент „у кући“, сударао са српским естаблишментом – три стуба оличена у Цркви, Армији и Радикалној странци, тријумвирату који је владао Србијом од пуча 1903. године и који је покушао да исти систем примени у Југославији после 1918. године.

Док је краљ Александар био жив, све те снаге у руци су држале полуге власти. Александар је био један од њих, и телом и душом. Они нису волели Павла, а антипатија је била обострана. Није им се свиђао његов космополитски начин размишљала. Није им се допадао ни конкордат са Римокатоличком црквом који је он – без успеха – покушао да прогура средином тридесетих.

Извор:
ИН4С