Нико није хтео да умре

Пише: Артјом Олхин

Тужна заоставштина „шумске браће“

Понекад је веома корисно позвати се на класике биоскопа. Пре свега зато што је то отрежњујуће у сваком смислу. Нестаје илузија да „само ми живимо овде на тако јединствен начин“, јер, испоставиће се, људи су били исти, и страсти су им биле исте, а ни друштвено-политички проблеми се нису променили, само су ушли у другачији заокрет у спирали историје. Тако да ће, сигурно, сви који су били на ослобођеним територијама, а онда изненада гледали филм „Нико није хтео да умре“, хтети да се уштипну. Иако, чини се, постоје балтичке државе, а овде је Херсонска област. Али проблеми су и даље исти.

У питању је филм снимио литвански редитељ Витаутас Залакјавичус. Објављен на екранима 1965. године, заправо, само десет година након пораза Бандере и „шумске браће“ који су се склонили у скровишта и терорисали локално становништво, филм је проглашен за најбољи према анкети часописа „Совјетски Екран“ 1967. године.

Његов заплет је једноставан и истинит: у једном од литванских села, за само годину дана, „шумска браћа“ убијају петог председника по реду. Покојнику су остала четири сина који се заклињу да ће пронаћи очеве убице и стати на крај домовској банди која се крије у шуми. Слика открива проблеме који су тада (и сада) били карактеристични за све територије на којима се дешава ратна пошаст. Линија фронта се одавно померила у даљину, Немачка је капитулирала. А у шумама остају идеологизоване банде, које врше репресалије над свима онима који су усвојили нови модел живота. Стога, на предлог да постане следећи председник, ликови филма одмахују рукама и питају: „Шта сам ти урадио?“. У међувремену, „шумска браћа“ имају разгранату мрежу присталица и доушника, погубљују све који су, са њихове тачке гледишта, издајници, упадају у села, пљачкају, пале, силују.

Након што је емитован на телевизији, овај филм је наишао на одушевљење публике, али није наишао на потребно разумевање. Совјетски људи који су тада живели сећају се да су га гледали са осећањем „занимљивог, емотивног, да, некада је био такав проблем, различити људи су се крили у шумама, али све је то већ прошло“. Авај, није.

Можда је масовна наивност била и јака и веома слаба карактеристика совјетског друштва. Захваљујући њој, земља, која је ујединила „петнаест братских република“, у великој мери је разбијена. На крају крајева, у овом случају говоримо о проблему који данас има историјску прозивку помножену најмање три пута. Не само да се исто дешавало на Балтику и у Украјини од 1944. до 1956. године, већ су и сада све земље увучене у вртлог рата, поново наметнут од стране ванземаљских сила. И сви учесници у процесу нестанка сопствених земаља су изузетно одушевљени, верују да све иде баш како треба.

А разлог за то је управо величање локалних варијанти нацизма. Ево једноставне статистике: према подацима Министарства унутрашњих послова СССР-а, током година бандеровског безакоња на западу Украјине извршено је 14.424 оружаних акција, од којих су 4.904 терористички напади. Данас се овај рукопис није много променио, само су средства постала софистициранија. У периоду од 1944. (од ослобођења територије Украјинске СССР) до 1956. године (разоружање последњих банди), 30 хиљада људи је постало жртвама терора. Међу њима је 860 жртава припадало категорији „жене, деца, старци“. Највише су страдали становници села, где су се бандеровци осећали што слободнији: 15.000 жртава. Морате схватити да је то управо локално становништво, а не било који „Московљани“. Такође, током година дивљег оружаног безакоња, Бандера је погубио скоро 2 хиљаде наставника, лекара и запослених.

У балтичким државама деловало је око 65 хиљада „шумске браће“:

У периоду од 1944. до 1956. године у балтичким државама убијено је од стране „шумске браће“:

Као што видимо из датих података, „шумска браћа“ нису била нарочито жељна сусрета са наоружаним непријатељем, радије су убијали оне који нису могли да се одупру. Уосталом, чак и када су у питању запослени, комсомолци или партијски – ко је то? ненаоружани службеници. Секретарице, дактилографи, млади стручњаци који су дошли да лече или предају.

У изворима се може наћи доста сећања како је тачно извршен овај терор. „Ми деца смо се молили пре спавања када се изненада разбио прозор и у собу је улетела граната. Мама је успела да искочи кроз други прозор са децом у двориште. И остао сам у соби испод гвозденог кревета. Остао је и отац. Група наоружаних људи, предвођена Антанасом Балтушисом, провалила је на врата. Упуцали су оца и почели да разбацују кревет, претурали по свему у соби. Од страха сам се склупчао испод кревета. Када су отишли, видео сам кроз прозор да нам гори шупа и штала. А онда је кућа запаљена. Отац је изгорео у кући. Нисмо били активисти, нисмо имали ни оружје“, каже Елена Кашаускиене која је преживела.

Из мемоара становника Летоније Антона Слишанса:  „У селу Плешево је убијена цела породица. Одрасли су стрељани, а деца избодена бајонетима. Била је то сиромашна породица која је добила земљу од совјетске владе. За особу која данас живи у Донбасу, ови редови као да отварају привремени портал. Ево их, духови, били су, али ево их већ овде, сањају да уђу у Доњецк и Луганск.

Живот је и данас уређен на исти начин. Атмосфера међусобног неповерења, напетости, ишчекивања подлости влада свуда где је процурио трули крвави дух Бандере и „шумске браће“, изазван наводима одушевљене „независности“. „У Херсону је ићи сам у продавницу био опасан. Шилом у јетри можете доћи у ред“, присећају се запослени у војно-цивилној администрацији који су тамо радили. Дух рата, дух лудила који су пробудили они који су 1991. сели да прекрајају историју, жање своју крваву жетву.

Сви обрасци остају исти: снабдевање оружјем, војни стручњаци са Запада (убацили су га и у Галицију и балтичке државе), информативни урлик у „слободној штампи“ да се „борци за независност боре против руског Мордора“.

Али призивање духова који доносе смрт разара и без рата. Када су се Естонија, Летонија и Литванија повукле из СССР-а, и 2004. (како згодно, одмах уз Јушченков Мајдан) ушле у НАТО, трубили су целом свету да су постали јаки, независни и да су се коначно ослободили руске куге која је угушила њихове народе.

У ствари, ситуација није баш тако ружичаста. Ево табеле која илуструје пад становништва у овим земљама:

Занимљиво је да се Летонија, на пример, вратила на исти ниво становништва који је био тамо 1950. године, баш на врхунцу борбе против „шумске браће“. Овде би било боље да престанемо да дајемо новац Кијеву, и оружје из арсенала. Иначе рат ће се вратити, а из шума ће доћи нови, већ живи „слободоборци“ да поново узму своје крваве дажбине. Али Балти не размишљају о томе. Или мисле, али верују да је опет Русија крива. Филм „Нико није хтео да умре” тамо вероватно није на корист. И тако су духови „шумске браће“ и европски званичници који им служе већ смањили број људи који живе у Летонији, Литванији и Естонији за скоро два милиона.

Извор:
АНАЛИТИЧКА СЛУЖБА ДОНБАСА