Француска на путу без повратка

Јасно је да побуна народа може стати само кад се побуњеници уморе и повуку. Од владаоца више ништа не зависи

Не питајте се шта се то дешава у Француској? Право питање је: шта ће Французи, грађани француске Републике, са влашћу која више не може да влада.

Владање подразумева да постоји државна структура која може одржавати ред и мир у друштву и да грађане може бранити од напада споља. Онда се пред људима појављује владалац.

„Мудар владалац мора да измисли начин управе под којом би његови поданици увек и у свако време осећали потребу за државом и за њим“, писао је Николо Макјавели 1513. у Фиренци у невеликом делу Владалац које важи као најутицајнија прича о владању на целокупном Западу.

Владалац без икаквог ауторитета

Из последњих догађаја по целој земљи Француској јасно је да легални председник, не само да не може никако да се убаци у овај профил, него није способан ни да уведе елементарни ред – односно, јасно је да побуна народа може стати само кад се побуњеници уморе и повуку. Од владаоца више ништа не зависи.

То логички значи и да они, грађани, могу да се врате кад год се појаве каквим год поводом. Немају кога да се боје, нити да поштују кога.

Тако је вековна дилема која стоји пред свим владаоцима – „Да ли је боље да те људи воле или да те се боје?“ – потпуно излишна, а одговор изгледа као извод из неке бајке коју су на Западу ових дана уврстили у cancel culture као бајку о Трновој Ружици. Далека и непримењива на овај владарски талог који данас управља Западом. Дакле, саветује Макјавели: „Најбоље би било и једно и друго, али пошто је тешко те особине сјединити, сигурно је боље да те се плаше, него да те воле“.

Емануела Макрона се, јасно, више нико не плаши (сем можда неких носилаца власти на Западном Балкану).

И не, ово што се ваља Француском није грађански рат. Ово је грађанска поплава. Дигла се кука и мотика, ставила капуљачу на главу и кренула да објави: Доста је, било! Траје то већ годинама. Једно време су то гурали „жути прслуци“ а сад, кажу, момци и девојке од 14 до 18 година. Криза траје…

И теку кризни процеси, баш како је Антонио Грамши, кога је Мусолини бацио у тамницу тридесетих, упозоравао: „Стари свет управо умире, нови касни у рађању, али у томе, у тој полутами, могу да се укажу монструми“.

Наравно, они којима је допало да владају, а неспособни су да решавају проблеме, не воле овакав поглед на свет. Они нас убеђују да ту има решења, а да су баш они ти који их носе у рукаву. Иако је Емануел Макрон карикатура озбиљног владаоца, он је учен да се понаша као да има ауторитет. Није могао да постане ауторитет, али је учен да глуми па и изгледа као глумац у стендапразбибригама. И окружен је таквим „аналитичарима“. Таквим медијима, таквим саветницима.

Пропадање Запада није Трећи свет

Тако ових дана Гевин Мортимер из британског „Спектејтора“ ређа узроке: „Крах из 2008. био је тек први у низу оних који су потресли Запад, а сваки од њих је додатно крунио темеље западног поретка. Збацивање пуковника Гадафија 2011. подстакло је серију дешавања која су водила ка првој мигрантској кризи, а Ангела Меркел је испровоцирала другу кад је четири године касније отворила европске границе за више од милион миграната; муслимански тероризам је иза себе оставио стотине мртвих; закључавања због ковида-19 изазвала су непоправљиву економску, психолошку и друштвену штету; опседнутост заштитом животне средине је изнова пробудило класне поделе; прогресивистички радикализам је потпиривао идентитетске тензије, а рат у Украјини је лансирао цене енергената и инфлацију у небеса“. И ето, јадни Макрон је доживео да му се све то сручи за врат. Али, ако буде вешт, извући ће се он.

Ту ће се закључити да Француска „клизи ка Трећем свету“ – сиромашењу, хаосу, неконтроли друштвених слојева…

На први поглед то је тачно, али реално – Трећи свет има таквих проблема, али они су решиви. Нације су младе, оптимистичне, спремне да се боре и изборе са Западом, „пљачкашком цивилизацијом“ и – њихов напор има смисла.

На Западу нема ништа од тога – то су старе, уморне нације чије стање је Албер Ками пре пола века описивао као друштво чију егзистенцију обележава „криза смисла“, а стање менталног здравља је – депресија. Све дубља. Депресија онда води нихилизму: а на том тлу нада не може да се укорени.

Окретање леђа Новом свету и Домановић

На Западу се нико ко влада не жели суочити са чињеницом да се „рађа нови свет“ (Грамши) и да макрони и бајдени нису случајно на челу нација. Како год да то означите: песнички Ex Oriente Lux или геополитички – БРИКС, оно ће утицати на свет као квасац, док се Запад ту појављује као телесина коју нико више не би да храни кад је већ дошао час да не мора…

Само слепац не види да се свет мења, а само битанга, којој у односу на његов народ и даље иде добро, неће да призна промену.

Радоје Домановић као да је јуче писао Вођу (1901). То је данас европска прича пре него српска. Кад се утврди да је вођа слеп, од рођења, „она тројица оборише очајно главе. Јесењи ветар страховито хучи планином и носи увело лишће. По брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлеже се злослутно грактање. Сунце скривено облацима који се котрљају и јуре журно некуд даље, даље.

Она тројица се загледаше у смртном страху.

– „Куда ћемо сад?“, процеди један гробним гласом.

– „Не знамо!“

Гушење слободе окупљања

На Западу је данас проблем што није допуштено да се развијају покрети који би постајали алтернатива…

Све тајне службе, сва технологија праћења и контроле људи употребљени су да се не створи нека здрава друштвена алтернатива. Сви побуњеници су купљени, преумљени, уцењени. Опозиција је исто што и позиција. Кад би постојала алтернатива достојна тренутка и историјске драме процес би текао постепено.

Овако, побуна се појављује као рушилаштво, паљевине, ломљење, насртање на полицију, међусобни сукоби… Али процес се не може зауставити. Он се може кочити. Стари систем може показати све своје гадости, бруталности, тоталитарност… Демократија постаје најодвратнији антинародни политички систем.

Макронов пријатељ Џастин Трудо, премијер Канаде, кад му је побуњени народ дошао под прозор, иселио се… Он зна да није одговоран народу него давоским надвладарима. И важно му је шта они мисле о њему, а не народ.

Онда им је Трудо суспендовао кредитне картице (то је данас њихов новчаник! Извадио им новчаник из џепа!) да не могу да једу док протестују… Макрон више није у могућности да буде ни такав ништак. „Демократски“ ништак. Јер, ово је онај часак у историји кад је кавзи рада сиротиња раја, која глоба давати не може, ни трпити макроновског зулума.

Ови Французи су остаци остатака оних Француза који су се побунили „против старог“ 1789. и потом као разумевање знака „новог света“ нашли међу собом Наполеона, који бејаше „један од најмоћнијих и најутицајнијих државника историје“ и који је на крају свог пута могао рећи: „Моја прва слава није у томе да сам победио у 40 битака… Ватерло ће избрисати памћење свих победа… Али оно што нико неће уништити и што ће вечно трајати је мој грађански кодекс.“ Тај правни инструмент је „енормном брзином достигао је светску славу јер је својим ефикасним и ефективним утицајем допринео променама у правном поретку на светском нивоу“.

Нема више те Француске, а после Де Гола тамо се није појавио човек било каквих наполеонских визија. Бонапарта је Русију и Исток гледао као ратни циљ, Де Гол је разумео да је смисленије после 1945. гледати на њих као пријатељске суседе и с њима радити и живети до Владивостока…

Макрон не може да види тај хоризонт. А да је и „б“ од Бонапарте, знао би да се хоризонт будућности не сме заборавити ни за трен.

Извор:
РТ