„Борци за демократију“ или опасни култ: Ко су народни муџахедини, Иранци који праве хаос у Албанији?

Мистериозна иранска опозициона организација базирана у Албанији прешла је дугачак пут од марксистичких исламиста до „бораца за демократију“ повезаних са самим врхом америчког политичког естаблишмента

Најмање 35 особа је повређено, док је један Иранац преминуо, када су албанска полиција и специјалци упали у камп контроверзне иранске опозиционе организације Муџахедин е-Калк (МеК) код Драча.

Како је пренео „Албанијан пост“, рација је спроведена након што су албанске власти откриле да се просторије те организације користе као операциони центар за потенцијалне сајбер нападе.

Међу криминалним оптужбама које је објавила канцеларија Специјалног тужиоца налазе се „провокација рата“, „илегално пресретање компјутерских података“, „мешање у компјутерске системе“, „злоупотреба опреме“ и „активности организоване криминалне групе“. Како објашњава стручни саговорник „Албанијан поста“, реч је о изузетно озбиљним оптужбама, а осумњичени би могли да добију казне и до 35 година затвора.

Недавни инцидент у Албанији поново је ту мистериозну иранску организацију довео у центар пажње, десет година након што су се њени чланови настанили у тој балканској земљи. Реч је о групи која је током скоро шест деценија постојања више пута мењала своје савезнике, противнике и локације, и коју многу посматрачи данас оптужују да више личи на култ него на политичку организацију.

Ко су народни муџахедини?

Организацију народних муџахедина Ирана, односно Муџахедин е-Калк, основала је 1965. године група студената Универзитета у Техерану. Идеолошки, она је представљала мешавину марксизма и исламизма и оштро се противила режиму тадашњег иранског владара, шаха Мохамеда Резе Пахлавија, кога су оптуживали да је америчка марионета.

МеК се током седамдесетих година прошлог века више пута сукобљавао са иранским властима и тадашњом тајном полицијом САВАК, а они су оптуживани да су у том периоду убили неколико америчких држављана. Када су 1978. започели масовни протести против шаха, који ће годину дана касније кулминирати Иранском револуцијом, народни муџахедини су били једна од првих организација која их подржала, раме уз таме са ајатоласима.

Ипак, када је ајатолах Рухолах Хомеини преузео власт почетком 1979. године, односи нових власти и МеК-а су убрзо кренули силазном путањом. Они нису подржали усвајање новог устава Исламске републике, због чега је лидеру МеК-а Масуду Раџавију било забрањено да се кандидује на првим председничким изборима.

Сукоб је кулминирао током 1981. године, када је у два одвојена терористичка напада убијено неколико високих иранских званичника, укључујући тадашњег председника Мохамед-Али Раџајиа, премијера Мохамед-Џавад Бахонара и врховног судију Мохамеда Бехештија. МеК је тада постао непријатељ број један новог иранског режима, а Раџави и остатак руководства су морали да напусте земљу и пребегну у Париз, где се централа те организације налазила док им француски премијер Жак Ширак није ускратио гостопримство 1986. године. МеК је у том периоду проглашен за терористичку организацију не само у Ирану, већ и у неким западним земљама, укључујући и САД.

Следећа станица народних муџахедина био је Ирак Садама Хусеина, који се у том тренутку налазио у крвавом рату са Ираном. Муџахедин е-Калк је подржао Хусеина и укључио се у рат против сопствене земље, чиме су изгубили подршку иранског народа и добили епитет издајника. Ирачки председник им је заузврат дао на коришћење савремену војну базу познату као „Камп Ашраф“, свега 50 километара од границе са Ираном. У том периоду народни муџахедини су и даље били отворено антизападно и антиамерички настројени.

Током година проведених у изолованом кампу у Ираку под чврстом руком Масуда Раџавија, МеК је све мање личио на политичку организацију а све више на култ. Извештаји америчке владе из тог периода муџахедине описују као групу која има „много класичних карактеристика култа, укључујући ауторитарну контролу, заплену имовине, сексуалну контролу (укључујући наметнуте разводе и целибат), емоционалну изолацију, принудни рад, ускраћивање сна, физичко кажњавање и ограничену могућност напуштања организације“.

„У МеК-у, све се претвара у вођство, а вођство значи Масуд Раџави. Не само да ваше срце припада њему, већ и сва ваша љубав. Забрањено је волети свог супружника, мајку, децу“, рекао је својевремено за „Гардијан“ некадашњи припадник те организације Ираж Месдахи.

Народни муџахедини – од изолованог култа до кључног америчког савезника

До промене у односима МеК-а и Запада дошло је након америчке инвазије на Ирак 2003. године. Раџави је почетком марта те године нестао, а вођство над организацијом је, макар у јавности, преузела његова супруга Марјам. Уместо да их ухапсе и изруче Ирану, Американци су МеК препознали као потенцијално оружје у сукобу са Исламском републиком, док су са своје стране народни муџахедини започели кампању лобирања како би поправили репутацију међу доносиоцима одлука на Западу.

Иако су поједини чланови Бушове администрације, попут тадашње саветнице за националну безбедност Кондолизе Рајс, сматрали да би их требало третирати као све остале терористе, други, међу којима се налазе познати „јастребови“ као што су потпредседник САД Дик Чејни и министар одбране Доналд Рамсфелд заложили су се за „помирење“ и стављање народних муџахедина под америчку заштиту. Након Авганистана и Ирака, сви су очекивали да ће Иран бити следећа америчка жртва на Блиском истоку.

Кампања лобирања убрзо је почела да даје резултате: Уједињено Краљевство је МеК скинуло са листе терористичких организација 2009. године, док су Американци то учини три године касније. Администрација Барака Обаме је чак и помогла у преговорима и потоњем пресељењу муџахедина из Ирака у Албанију током 2013. године, након што је њихова безбедност на Блиском истоку била угрожена због присуства Иранске револуционарне гарде.

МеК је током последње две деценије изградио блиске односе са многим политичарима на Западу, пре свега међу конзервативцима у Америци и Британији.

Они сваке године у Паризу организују конференцију „Слободни Иран„, на којој њихови утицајни гости најављују промену режима у Ирану и промовишу Марјам Раџави као нову председницу те земље. Међу њиховим најпознатијим „пријатељима“ налазе се некадашњи Трампов саветник за националну безбедност а сада огорчени противник Џон Болтон, бивши градоначелник Њујорка Руди Ђулијани и покојни републикански сенатор и председнички кандидат Џон Мекејн.

„Муле морају да иду, ајатоласи морају да иду“, рекао је Ђулијани на конференцији „Слободни Иран“ 2018. године. „Након тога, њих мора да замени демократска влада коју представља госпођа Раџави“, додао је, „случајно“ изостављајући чињеницу да су народни муџахедини данас много више личе на култ него на „демократску владу“, као и да је упитно да ли их ико у самом Ирану уопште подржава.

Ђулијани је том приликом рекао и да протести у Ирану „нису случајност“, те да их МеК координише из своје централе у Албанији.

Џејсон Резијан, иранско-амерички колумниста „Вашингтон поста“ и критичар владе у Техерану је пре неколико година написао да је, након седам година живота у Ирану, чуо многе критике режима ајатолаха, али да „никада није упознао особу која је мислила да би народни муџахедини представљали добру алтернативу„.

Подршка познатих и утицајних америчких политичара мање чуди када се узме у обзир чињеница да су они за то врло добро плаћени. Процењује се да у просеку добијају између 30.000 и 50.000 долара по говору, док је Болтон наводно добио око 180.000 долара за неколико говора на конференцијама у организацији МеК-а, писао је „Гардијан“ 2018. године.

Народни муџахедини данас – савремено ропство које се игнорише

Иако организују грандиозне и добро посећене конференције и доводе познате госте, мало тога се зна о дешавањима у самом Муџахедин е-Калку, а пре свега у њиховој централи у Албанији. Када су они уз помоћ Американаца и Уједињених нација пребацили око 3.000 својих чланова из Ирака у Албанију, они ту земљу нису дошли као избеглице, већ под помало нејасним објашњењем „хуманитарних разлога“.

Другим речима, они немају званичан статус у Албанији, што отвара могућност за различите злоупотребе.

Последњих година у јавности су испливале основане сумње да се члановима те организације у кампу крше људска права, да су жртве насиља и да им је онемогућено да га својевољно напусте. Пошто нико од њих не поседује сопствену имовину, већ се она налази у власништву МеК-а, незадовољни чланови немају финансијских могућности да напусте групу.

Уколико се успротиве руководству, постају жртве јавног малтретирања, пребијања, изолације, чак и смрти. Одржавање контакта са члановима породице ван култа такође је забрањено.

Масуд Ходабадех, некадашњи високи функционер МеК-а, писао је да се чланови те организације „практично држе у стању модерног ропства„, док је групу описао као „деструктивни култ“ који своје присталице контролише финансијски, психички и емоционално.

Албанске власти су, до сада, углавном игнорисале такве наводе и затварале очи на наводне злоупотребе и кршења људских права од стране МеК-а. У томе су очигледно имали пуну подршку САД, пре свега у периоду када је Џон Болтон водио главну реч у америчкој спољној политици.

Присуство народних муџахедина и њихова наводна сарадња са албанском мафијом је, ипак, довело до критика из Европске уније, што је између осталог утицало и на застој процеса приступања Албаније тој организацији.

Извор:
РТ