Успутна размишљања о неуспутним стварима

Спаси ме, Боже, јер дођоше воде до душе моје.
Упадох у блато дубоко, и нема дна;
дођох у дубине  морске, и бура потопи ме.
(Псалам 68.)

Мој унутрашњи пртљаг и оно што се дешава напољу достигли су апсолутну равнотежу. Густи, тамно-сиви облаци надвише су се над мојом провинцијом, за коју сам нераскидиво везан и према којој осећам љубав која често залази у домен ирационалног. Та тмурна гомила изнад моје главе као да ме је потпуно усисала, не остављајући простора ни за најтананији сноп ведрине. Тамо где сам некада проналазио трезвеност и решења, сада царују мрак и слепило. У срцу је, као извору из чијих сам дубина извлачио охрабрење, настала пустош, налик на ону коју је начинио олујни ветар пред чијим су се ударима склониле и најтврдокорније животиње. Најрадије бих се придружио снажном пљуску и горко заплакао, грлећи сузама свој духовно израњавани и самозаточени народ. Има ли краја свему овоме? И где је уопште био почетак? У мени одјекују експлозије беса, гнева, љутње и, на првом месту, туге, попут бљескова који пресецају небо, повремено се спуштајући на тло и стварајући заглушујућу буку.

Тргови су празни, канцеларије закључане, а куће испражњене.

– Где су сви, Вране-Гавране? – упитах једино живо биће на које сам наишао.
– Добровољно су отишли тамо где су их натерали да иду.
– Ова реченица баш и нема смисла. Како то ,,бити натеран” и ,,добровољно отићи” иду једно с другим?

Вран-Гавран одлете и остави ме без одговора. Покушавам да га сам одгонетнем, да разумем. Може ли, уопште, било ко да буде натеран на било шта? Постоји ли избор и ако постоји које су његове границе? Присећам се речи мудрог Жарка Видовића, логораша и прогнаника, да су ,,човеково достојанство и слобода безусловни”, али да је питање ,,да ли је човек у стању да носи тешкоће и одговорност тог достојанства, јер слобода је истовремено и људска одговорност управо зато што је човек слободан да чини и говори шта хоће”. Падају ми на памет и мисли још једног логораша и прогнаника, Александра Солжењицина, који је говорио да од човекове смелости зависи да ли ће се приклонити учествовању у свеопштој лажи и бити духовно поробљен или ће бити човек. Да ли је уопште могуће доводити у питање тачност ових порука, узмемо ли у обзир оне из чијих су уста и пера потекле, људе који су у својим животима доживели и преживели затварања, мучења, протеривања, отпуштања са посла, немогућност запослења и шта све не?

Ако сваки народ игра улогу у историји, која је онда наша улога? Да вечито играмо у туђим представама и за туђу славу? Да плаћамо туђе рачуне? Да будемо вођени од оних којима су уста пуна слободе, док оштрицу ножа држе испод њеног врата? Да следимо оне који се називају највећим родољубима док слуђују народ и стварају раздор у његовом организму? Који поистовећују себе и своју власт са државом? Оне који мењају Косово и Метохију за неколико десетина аутобуса и парче власти? Или, пак, оне који су ту да сваки аутентични народни израз незадовољства примире и угуше?

У судару најразличитијих мисли и емоција, сплету роптања и најтврђе вере, падају ми на памет стихови из 117. псалма:

Добро је (већма) уздати се у Господа,
него ли уздати се у човека;
Добро је надати се у Господа,
него ли надати се у кнезове.

Можда је нама намењено да покажемо колико је погубно живети супротно овим псалмопевчевим стиховима? Да покажемо колико је трагична судбина народа чији припадници немају смелости и људске одговорности о којој су говорили Солжењицин и Видовић, те како страдају сви они који се уздају у човека и надају у кнезове, приказујући апсолутну послушност и понизност?

Потпуно предајући се својим мислима и меланхолији која ме је обузела, нисам ни приметио када је бура почела да се стишава, а птице да се враћају својој песми. Нађох се на бетонском игралишту чији је средишњи део избраздан напрслинама различите ширине, стварајући утисак некомпактности и подвојености. Испуњене водом, напрслине као да су предсказивале један од могућих исхода које будућност носи – да ћемо, раздељени и нетрпељивошћу испуњени, крвљу и сузама испунити поноре и бездане како бисмо дошли једни до других. На дну тих зјапећих празнина лежи моја највећа стрепња.

Аутор: Ђорђе Спасић

Извор:
МЕНТАЛНИ ХИГИЈЕНИЧАР