26. мај, дан бруке и срамоте у Београду

После трауматичних серијских убистава који су почетком маја  потресли Србију, уследиле су три масовне јавне манифестације против насиља, а четврта је заказана за суботу 27. мај. Мада су ови одрази друштвеног незадовољства и гађења били уздржани и потпуно мирни, режим је правилно проценио њихов дубљи значај. Са око 200,000 људи који марширају Београдом, порука је била јасна да је становништво огорчено. Најмања варница била би довољна да се расположење промени, са несагледивим последицама.

Неспособан да спроведе системске промене неопходне за стабилизацију стања у Србији, режим је одабрао опасан и конфронтациони пут организовања у Београду у петак, 26. маја против-митинга у настојању да покаже да још увек ужива подршку  народа. Скуп се унапред рекламира као „највећи икада одржан у Србији.“ У атмосфери оштре подељености која влада у Србији данас, организовање таквог догађаја високог ризика представља врхунац лудила и друштвене неодговорности.

Али режим очигледно сматра да је ризик друштвеног сукоба и крвопролића „прихватљив,“ на исти начин као што је то сматрала Мадлен Олбрајт у време једне друге сулуде и смртоносне авантуре.

Сви које вреднују своју личну безбедност и поштују достојанство српског народа држаће се што даље од овог опасног и лажног догађаја у Београду, који је заказан испред Скупштине у петак, 26. маја.

Поред тога што представља непосредну опасност по јавну безбедност, прорежимски митинг је тотална превара. У Србији нема расположења подршке злочиначком и издајничком режиму. Земља се распада, угњетена је тиранијом и дави се у сиромаштву и корупцији. Расположење које обједињује све сегменте српског друштва је безнађе.

У таквој атмосфери злочиначки режим цинично уприличује свој „митинг наде,“ испразну демонстрацију непостојеће популарне подршке. На такав начин, понижава се још више и срозава на ниво идиота један измучени, окупирани и депримирани народ.

Да би се обезбедило присуство довољно људских тела на платоу испред Скупштине у поподневним часовима 26. маја, власти су предузеле мере без преседана. Прописане су квоте и разрађена је тактика застрашивања да би журка, на коју иначе нико не би добровољно дошао, деловала успешно. Радницима у државним предузећима или фирмама које зависе од државе јасно је поручено да њихова радна места зависе од присуства на митингу у Београду. Пензионери се застрашују губитком или снижавањем њихових мизерних пензија уколико би одбили да учествују у режимској фарси. Чланови владајуће странке, који већином не узимају озбиљно њену „идеологију“ нити стварно подржавају њену погубну политику јер су ушли у њене редове искључиво због синекура и повластица, изложени су беспоштедном притиску да покажу своју одушевљену подршку доласком на митинг.

Не само ради тога да би жалосни скуп 26. маја био могућ већ и да би деловао као „непревазиђени успех,“ режим преузима на коришћење од приватних превозника 2200 аутобуса којима ће у Београд довозити невољне и уцењене учеснике из свих крајева земље. Да би лажни митинг подршке у Београду могао бити одржан, спровешће се потпуни, намерно изазвани колапс у јавном превозу, малтретирајући и доводећи до беса милионе људи.

Али све то биће за ништа. Тешко је предвидети колико ће бедних грађана Србије бити дотерано као стока да стоје на платоу испред Скупштине и да невољно извикују пароле подршке одвратном тиранину, који ће блесаво стојати на трибини и примати њихове изнуђене и неискрене похвале. Када све буде завршено, свима ће бити јасно да су учествовали или гледали на телевизији један бесмислен и лажан догађај.

Уколико се догоди да се довежена људска тела мирно разиђу и врате својим кућама, мада ће лажни спектакл заувек бити забележен као срамотно искоришћавање рањивости и мизерије једног дела становништва Србије, такав исход би ипак представљао релативно најпожељнији сценарио.

Постоје индиције, међутим, да су стране обавештајне службе, које су тиранина заврбовале и поставиле да им одрађује прљаве послове, њега већ сите и да се припремају да га замене свежим лицима нове банде квислинга. У ту сврху, могли би да доведу агенте провокаторе да разбуцају митинг и да изазову сукоб између довезених статиста и снага безбедности. То је сценарио Чаушеску, Букурешт 1989. Али чак и да ствари не оду толико далеко, митинг који режим сазива биће политички ризичан и продубиће поделе. Његов практичан учинак би могло да буде да послужи као корак који ће водити грађанском рату, што би НАТО трупама на окупираном Косову дало повод да интервенишу ради „завођења реда.“

Потенцијалне последице које би могао да изроди покушај пропалог режима да се прикаже са позиција моћи, бројне су. Све оне Србију и њен народ стављају у положај велике и непосредне опасности.

Извор:
АРЧИБАЛД РАЈС ИНСТИТУТ