Једном херој-увек херој!

Недавно сам на једном интернет порталу уочила кратак текст да је човек, враћајући се са посла, видео запаљену кућу, зауставио се и без размишљања бацио у ватру и помогао породици која је у кући живела. Након тога, само је ушао у аутомобил и отишао, чак и не говорећи породици своје име (напомињемо да је своје име рекао ватрогасцима након интервенције коју су извршили). Кореспондент је успео да пронађе јунака и разговара са њим, али је херој био повучен човек и разговор се није обавио. Једино што је новинар могао да сазна је да је тај херој био учесник борби на Паштрику и да то није његов први подвиг. Уз помоћ својих пријатеља из Београда, успела сам да му поставим неколико питања.

Посебно желим да се захвалим Ивани Ракић, координатору покрета „Волонтери победе“ за организацију разговора и помоћ у преводу. Али пре него што пренесем наш разговор, за руског читаоца ћу објаснити шта је Паштрик.

Многи су свесни НАТО агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године, многи знају за нељудско бомбардовање које је уништило индустријска предузећа, стамбене зграде, мостове, школе, болнице које су на српску земљу донеле огромну тугу и патњу. Али не знају многи да се припремала и копнена операција – око шест хиљада албанских терориста и војника регуларне војске Албаније, плаћеника, муслиманских радикала, бораца француске стране легије на челу са инструкторима НАТО-а – припремали су се да пређу српско-албанску границу и физички униште цело православно становништво Косова и Метохије. Мета су били и сви за које се сумњало да гаје симпатије према српском народу или су у сарадњи са српским властима. Али на путу ове хорде стајала је шачица војника. Они су својим ванвременским херојством приморали непријатеља да промени планове, непријатељ се плашио да започне копнену операцију. О бици на Кошарама већ смо писали, а догађаји на Паштрику су остали мало по страни.

Па, време је да разговарамо и о њима.

Паштрик је планина на граници српског дела Косова и Метохије и Албаније (2/3 планине се налази на албанској територији, а 1/3 на српској), висина око 2000 метара, места су тешко доступна и слабо насељена. Постоји само неколико путева по којима се борцима могу пребацити импресивна количина имовине и наоружања неопходним за даље напредовање. Очигледно је да је крајњи циљ пробијања границе у области Паштрика, осим успостављања контроле над њом, био заузимање Призрена, излазак хиљадама разбојника на оперативни простор већ унутар Космета и повезивање са снагама УЧК (армија ослобођења Косова) које делују унутар КиМ-а.

Као и у случају Кошара, за напад је изабран тешко пролазни део (очигледно, борбе на Кошарама нису ништа научиле западне заповеднике) и по старој традицији свих терориста и фашиста, напад на Паштрик почео је у 4 сата ујутру 26. маја 1999. године. Бомбардовање НАТО авијације за два месеца постало је, ако не и уобичајено, свакодневница, а захваљујући мудрости српских војника, нанело је минималну штету. Занимљиво је да је, према НАТО извештајима, српска војска изгубила технику и авијацију скоро више него што је било у њеном наоружању. Затим је ова статистика исправљена у правцу смањења. Тачније, Срби су успели да доведу у заблуду Американце и њихове савезнике изградњом лажних циљева.

Тако је напад на Паштрик почео 26. маја, на више од 10 километара граница је нападнута, заузете су неке посматрачке тачке и погранична караула Горожуп, која је у том тренутку већ била уништена бомбардовањем. Али захваљујући хитрим акцијама командира 549. моторизоване бригаде Војске Југославије пуковника Божидара Делића, пре свега, масовне употребе артиљерије и минобацача, успело је зауставити напад бораца, ојачати своје резервне позиције и држати одступницу.

„Планина је поцрнела од терориста УЧК – а када су кренули у напад. Било их је више од две хиљаде, а нас можда шездесет на пограничном појасу“, рекао је једном Славољуб Митић, који је у мају 1999. био војник 55. граничног батаљона.

Све у свему, по резултатима првог дана битке за Паштрик, граница је пробијена на три места, борци су успели да напредују дубоко у српску територију на 500-1000 метара, даље их борци 549.бригаде нису пустили. Поређења ради, треба рећи да је у подручју Паштрика командовање Југословенске војске деловало одлучније него на Кошарама. На пример, ако је на почетку операције терористичке УЧК и њених савезника на граници било око 400 српских бораца, онда је већ увече било 1200. И да би се оперативније управљало борбом и поседовале поуздане информације, командни пункт је изведен, што је могуће ближе линији сукоба, у мало село Шех-Махала.

Када је команда НАТО-а схватила да копнена операција неће успети, појачани су ваздушни напади на положаје Срба. 30. маја је извршено бомбардовање тепих-бомбама над селом Планеја. Ево како је описује резервиста 549. бригаде Далибор Банзић: „Видео сам неки авион који је летео са албанске стране. Нисам их раније видео. А онда је земља прокључала, Паштрик се пумпао, земља се толико тресла да је било немогуће стајати на ногама, сви смо легли на земљу, планина се љуљала цела. Неколико тренутака касније, дим се слегнуои на месту села се подигла једна огромна „печурка“. Гледали смо са падине планине и нисмо веровали да би неко могао да преживи у том паклу.“

Али колико год то било изненађујуће, губици српске војске износили су само три особе. Током битке на Паштрику формирано је истурено командно место одакле се непосредно командовало током битке, на чијем је челу био потпуковник Стојан Коњиковац.

Најжешће борбе почеле су 31. маја, борци су нападали дуж целе границе, Срби су тешко држали своје позиције. Тада се родила чувена крилатица. Када је један од официра 549. бригаде затражио повлачење за свој вод, Делић му је одговорио: „Нема назад. Иза је Србија“. Ова фраза је касније постала мото бригаде. Напади бораца су се поново одвијали, И поново су летели А-10 Тандерболт на борбене летове. Овај пут је Шех-Махала збрисана са лица земље. Нажалост, једна од бомби је пала у зграду у којој се налазио командни пункт, сви који су се спустили у подрум у једном крилу зграде су погинули, друго крило је било скоро уништено, погинуло је 8 војника. То су били највећи губици Срба на Паштрику.

Бој на Паштрику трајало је до 14. јуна 1999. године. Нападачи нису успели да постигну циљ и у борби пробију линију одбране 549. моторизоване бригаде и јединице које су ушле у састав исте, попут 55.граничног батаљона (прим.прев.). Весли Кларк (командант НАТО снага током бомбардовања Југославије) је изјавио да не могу изгубити ову планину (Паштрик), Срби не би требало да буду на њој, иначе ће се пролити крв америчких војника, морамо помоћи УЧК-у. Али, упркос свим напорима НАТО-а, Срби су чак успели да протерају терористе са своје територије. Иначе, исти Весли Кларк је признао да су јединице УЧК често биле под пријатељском ватром НАТО-а.

До 1. јуна, на српске позиције, НАТО авијација је извршила више од 150 летова, по њиховим подацима је погођено 32 оруђа, 8 минобацача, 9 бронетранспортера, 6 тенкова, 4 друге војне машине и једна лансирана ракетна установа класе земља-ваздух, број људских губитака описан је једном речју много. Према подацима српске стране, током битке за Паштрик изведено је 24 авионалета, бачено је око 350 тона експлозивних супстанци, 220 бомби и 20.000 ракета са осиромашеним ураном. Али резултат бомбардовања је био пораз два камиона Там-110, један Пинцгауер, два горивна пуњача, једна машина брзе помоћи.

Укупно је од 26. маја до 14. јуна на Паштрику погинуло 26 војника Војске Југославије. Али подаци о људским губицима су веома контрадикторни. НАТО и њихови савезници тврде да је УЧК изгубио 16 људи убијених и 40 рањених. Али, према званичним подацима косовске комисије за одређивање статуса ветерана ратних акција у зони Паштрика, 453 терориста УЧК-а су погинуле и више од 700 је рањено.

Југословенска војска је остала непобеђена. Повлачење са одбрамбене линије Паштрика почело је тек након потписивања Кумановских споразума.

Владимир Цветић-скромни херој битке за Паштрик

Ево, са учесником ове битке, говорим данас. Он је веома скроман човек, чак и стидљив, веома неохотно говори о себи, али је много причао о тим догађајима.

– Представите се, молим вас, и причајте мало о себи.

– Моје име је Владимир Цветић, био борац 549 моторизоване бригаде. Рођен сам 5.априла 1979. године у Београду, завршио основну школу и средњу саобраћајну школу. Имам брата, млађег. Родитељи су умрли: 2009.године је умрла мајка, а отац 2010. године.

– Како сте дошли на Косово и Метохију? На сам Паштрик?

–  После завршене средње школе са најбољим другом сам отишао до војног одсека да се пријавимо на редовно служење војног рока… Марта 98 године. У војном одсеку добијам информацију да се моја документација негде загубила и да због тога не могу да се пријавим. Другар је те године у марту отишао на служење. Мене позивају да се јавим у в.одсек , 22.06.98… где ме обавештавају да су пронашли документа и да ме шаљу исти тај дан на служење. С обзиром да је то било на брзину ..тражио сам им два дана да се опростим са фамилијом. 24.06.98 одлазим на служење војног рока. У напомени су ставили да идем добровољно јер им је један војник дезертирао. Одлазим у Ваљево на убрзану обуку и ту први пут срећем моју браћу са којом ћу касније доживети оно што неко никад неће доживети. На обуци вас уче како да преживите, како да се понашате у опасним ситуацијама, да верујете својој браћи која су ту са вама..на истом месту…да чувате један другог…и само због тога већина је остала у животу. То су вечна пријатељства… За те људе бих и дан данас дао живот.

Након обуке су нас постројили и саопштили нам да смо добили прекоманду, Косово, Призрен… Света Српска земља. Већина од нас никад није била доле а сад по први пут идеш доле . И не знаш дал ћеш да се вратиш.

По доласку на Косово нашу чету су поделили, део Призрен, део Косовска Митровица… Сада то може да се каже, део Паштрик, део Кошаре.

Како је за тебе лично почео рат, о чему си (или о коме) прво размишљао?

Почео на стражи…у непосредној близини карауле…поглед на караулу преко пута наше…и прва бомба која је пала… Прво на шта смо тад помислили..шта је са нашом браћом која су тамо, да ли је ико остао жив пошто је удар био јак. Тад помислиш и на своје, кући..са њима немаш контакт ..тек понекад ако се укаже прилика. Месецима се нисмо чули.

Шта се дешавало на Паштрику? (Што је могуће детаљније, можете директно по данима)

На Паштрику..као и на свакој караули.. обезбеђивање државне границе, свакодневне заседе, вишеструке акције и чишћење терена од шиптарских терориста.. ту смо први пут срели и Руске добровољаце, прекаљене ратнике од којих смо доста тога научили.
Главни напад на Паштрик почео је 26.05.99 , тепих бомбардовање… И напад шиптара.
Борбе су биле јаке али нису успели да пробију нашу одбрану. Сваки пут су били заустављени и са великим губитцима.
Након заседе од неколико дана спустили смо се до карауле по храну и муницију, тај дан су поново бацили тепих на село Планеја ту смо имали више рањених и погинулих…пребацили смо се у Шех Махалу…село до Планеје…спремао се одговор наше артиљерије на напад шиптара. У току тог напада авијација је кренула да засипа село Шех Махалу неко би рекао са свим што су имали. Бомбардовање је трајало више сати… Од села буквално ништа није остало… Ми смо некако успели да истрчим из кућа у којима смо се налазили…али доста наших није успело. После више сати напад се мало смирио…нас пар војника кој и смо били на дну села, чули смо да неко иде, и чекали скривени да видимо дал су наши или шиптари…испоставило се да су наши, неки од војника који су били затрпани у кући у којој је било највише људи, команда.

Прво што сам питао је било..има ли живих и да ли је неко остао затрпан. Добили смо потврдан одговор.

Тад размишљаш само како да их спасиш а бомбардовање и даље траје. Рекао сам браћи која су била са мном, идемо да тражимо Саву, (заставник Сава Ердељан, јунак и легенда, сви смо га волели),

Кад смо дошли до њега објаснио сам му да има затрпаних људи и да идемо да их вадимо. Сава је окупио нас десетак, крећемо ка кући, опрезни сви, метак у цеви… Стижемо близу на неких 20 метара од куће у каналу видимо да једна од томахавки није експлодирала… Кад смо дошли до саме куће видиш само гомилу рушевине…ослушкујемо да чујемо гласове..глас се чује негде у дубини, али то је више непрепознатљиво. Тада сам видео мали као отвор кроз који би могло да се прође и уђе некако у кућу. Одмах сам рекао да ћу ја да уђем. Тада у том моменту ми је било з глави боље ја него неко други. Скидам горе све са себе, и увлачим се кроз тај отвор… после неких пар метара долазим до улаза у другу собу и ту наилазим на једног војника затрпаног…у седећем положају..на њега је пала плоча са плафона… гледам дал је жив, и зовем остале..тада сам чуо глас, Веселин ..био је затрпан одмах до њега, једва се чуо његов глас….тражим, копам…и налазим га. Прво сам му ослободио главу да може да дише, дао му воду и кренуо да га отрпавам. То је трајало неко време. Када сам га извукао, проверавам да ли је рањен, цео… Колико је то могуће и извлачим га кроз тај пролаз уназад. Успут га питам где су остали…тада ми је рекао да су двојца били живи али да се један угушио (то је био војник коме је пала плоча на леђа, Небојша Николић из Призрена, Брат и друг).

Враћам се унутра и тражим другог, наилазим на гомилу мртве браће али њега нигде нема. Тада видим да су на једном месту поређане нога до ноге, како су седели један до другог тако су и страдали, затрпани. Ударам по ногама и једна одреагује… приступам отрпавању и тада видим да је на њега исто пала греда и плоча. У том моменту нисам знао како да га извучем…не знам колико пута сам ушао и изашао из те куће да видим са осталима како да га спасимо. Кажем њима копајте споља ја ћу унутра. Нађем начин да му ослободим главу да дише …бомбе падају недалеко од села.

И после неког времена падне ми на памет да се та плоча дигне и да га извучемо испод.. излазим напоље и тражим да са мном уђу још тројица.

Ја сам леђима подбочио плочу и дигао толико да га они извуку а да се све не сруши на нас . Извукли смо га и изашли. Напад је трајао целу ноћ.

Сутрадан се пењемо на врх Паштрика, Врапче, ту нас дочекује напад Шиптара. Одбијамо напад. Следећи дан опет напад Шиптара али и њихових минобацача, снајпер свакодневно, и тако је било до самог повлачења.

Ту су нам се прикључили Руски добровољци Тоља и његова екипа.
А онда, наредба за повлачење.

О чему си размишљао када сте се повлачили?

Најгори дан за све нас је било повлачење… Сви смо размишљали да се вратимо..да не слушамо команду. Али… Вратићемо се опет..кад тад.

Шта си радио после рата? Шта сада радиш?

Класика…запослио се . Радио један посао 22 године… Сада се бавим алпинизмом у индустрији. И у брзој пошти.

Зашто си дошао у помоћ потпуним странцима у селу Телеп?

Када је људски живот у питању размишљам само да помогнем. Нисмо у рату . видиш кућа гори..можда има деце, било ко…а учен си да помогнеш…и то је то. Улећеш.

А није ми први пут после рата да сам некоме тако помогао у сличним ситуацијама.
На срећу сви су били добро и све се брзо завршило. Брзо су наишли ватрогасци, професионалци које желим посебно да похвалим.

И зашто си тако брзо отишао, а да ниси ни рекао своје име?

Не волим себе да истичем у ничему. А кад год могу, помоћи ћу..колико је то у мојој моћи.

И на крају, хтео бих да захвалим генералу и пре свега великом човеку, пријатељу, Божидару Делићу што нас је гледао као своју децу. Свим Руским добровољцима, онима који су са нама и онима који више нису и свој нашој палој Браћи која су на вечној стражи, чекају… Ако некоме могу нешто да посветим… онда ово посвећујем њима.

А браћи која су и даље ту… ЗАЈЕДНО ДО КРАЈА. НЕМА НАЗАД… ИЗА ЈЕ СРБИЈА. 549.

П. С. покушали смо да што ближе пренесемо наш разговор са Владимиром, како би постало јасно колико му је тешко било и шта је деветнаестогодишњи дечак морао да преживи, а сада иза њега стоје они којима ће заувек имати деветнаест, његови другови, његова браћа, борци небеске страже.

Елена Шахова, заменик командира истраживачког удружења Крутојар, члан Регионалног савета истраживачког покрета Русије и Војно-историјског друштва.

Преводилац и саговорник Ивана Ракић.

Извор:
ВАСЕЉЕНСКА