Мештанин Дубоне за Н1: Неко нашу рану можда намерно баца у запећак, то боде очи

Мештанин Дубоне Дејан Младеновић изјавио је у емисији Реконструкција на Н1 да су они мала средина и да „деле бол на равне части“.

Како је рекао, „само село све то тешко подноси“.

„Ми смо једна мала средина, Дубона броји свега нешто више од хиљаду становника, сви се међусобно познајемо, имамо вероватно више емпатије него неки велики градови, делимо ту бол на равне части, да се тако изразим“, каже.

Истиче да ће неки од рањених, нажалост, остати и трајни инвалиди.

„Само дан након тога, свако ко је славио крсну славу у селу, није славио, обележио је само у кругу породице, у знак поштовања према страдалима и рањенима“, каже Младеновић.

Каже и да „ништа није указивало на нешто оваквих сразмера“.

„Јесу они као породица у потпуности асоцијалног типа, проблематична, он поготово, колико ја знам, а знам добро, бивало је разних напада на комшије, пролазнике, чак и убијања паса луталица, комшијских паса, једна породица катастрофалног понашања“, каже Младеновић.

Младеновић, на питање да ли им смета што се о трагедији у Београду више говори, каже – наравно.

„Ипак је то нама овде трн у оку, рана коју сви делимо и даље је ровита, и даље боли јако, да то неко свесно и можда чак и намерно ставља у запећак, то заиста боде очи. Губитак и бол не може ништа да надомести, али један људски чин би био да се неко појави, изјави саучешће породицама, пружи неку реч утехе, уради можда нешто конкретно по питању безбедности у селу, али све је то изостало“, каже он.

Додаје да су „сви у селу знали да отац починиоца има оружја у великом броју у нелегалном поседу“.

„Он се хвалио много пре овога, да у случају рата може да наоружа пола Србије. Нико се није осећао безбедно, нисмо знали да ли му је одузето све, али је он био на слободи, сама та чињеница је уливала додатни страх свима нама, јер смо знали о каквој се особи ради. Он је славио крсну славу, чак је захтевао од полиције да га пусте у цркву, понашао се нормално, као да његов син ништа није урадио, не знам како да назовем тај пропуст у раду полиције“, каже Младеновић.

Истиче и да „крв не може да буде на рукама само те особе, већ и оне особе која му је дозволила да то уради, јер му је враћала оружје“.

Младеновић каже да је индивидуална тема како је ко поднео то.

„Свако је поднео тешко, неко мање, неко више. Треба да постоји присуство полиције у школама, посебно након једног оваквог догађаја, али то је по мом мишљењу лечење последица, а не узрока, да је то превентивно урађено, до овога не би ни дошло. Уводи сигурност, али и подсећа на догађај и то има одређену тежину коју вуче са собом. Чуо сам једног клинца у продавници, каже не сме да изађе из продавнице, претрчи само до школе, јер се плаши убице, та реченица малог детета тежи тону, истиче тежину догађаја“, каже Младеновић.

Сећа се да је те ноћи била „језива ситуација“.

„Да будете у ситуацији да сте са половином мештана села на истом месту, да се чује само јаук родитеља и говор полиције, то је изразито језива ситуација и нешто што ће остати свима нама урезано у сећању док смо живи“, каже Младеновић.

Извор:
Н1ИНФО