Свети равноапостолни Кирило и Методије просветитељи словенски

У време када су владали иконоборни цареви, Лав Јерменин, Михаил Травла (или Балба) и син Михајлов, Теофил, живео је у граду Солуну високородан и богат човек, по имену Лав и његова супруга Марија. Имали су два сина: Методија и Константина, који у монаштву доби име Кирил (Ћирило). Подарише, ово двоје благочестивих људи свету два светила и просветитеља словенских земаља. Старији брат, Методије, из почетка је служио у војсци, као и отац његов, па пошто се показа као добар и храбар, цар га унапреди у војводу и посла га у једну словенску покрајину (Славинију), где он научи словенски језик и упозна таштину житејских брига у време цара Теофила, који стаде гонити православне хришћане због поштовања светих икона. Те он, након десет година остави војводство, оде на Олимп и замонаши се. Одабрао је службу Цара Небескога, војујући против невидљивих непријатеља – злих духова.

Његов млађи брат, блажени Константин, још од самог свог рођења пројављиваше нешто необично. Још као дојенче не хтеде пити туђег млека, сем мајчиног, што се показа родитељима његовим као знак са неба, те се они заветоваше од његовог рођења да ће од тада живети као брат и сестра. Научили су га читању и писању књига, зашто је био јако обдарен и поврх свега богоугодном животу, упућујући га у духовну мудрост. Када одрасте, придружи се свом старијем брату, Методију и замонаши се.

На молбу Хазарског цара Кагана, цар Михаил посла ову двојицу богоугодних монаха да проповедају хришћанство, те они успеше да убеде најпре самог цара Кагана, а потом и све остале да је хришћанство права вера која води ка вечном Животу и спасењу. По повратку у Цариград, саставили су словенску азбуку, која је у себи садржала 38 слова и почели су са превођењем црквених књига са грчког на словенски језик.

Одазваше се и на позив кнеза Растислава да дођу у Моравију и да проповедају Јеванђеље и уче народ хришћанској вери. Истовремено преведоше црквене књиге и разделише их свештеницима да уче и шире Јеванђеље и даље у народу.

Одатле одоше у Рим, одазвавши се на папин позив, и ту свети Ћирило умре, 14. фебруара 869. године. На захтев његовог брата, Методија, сахрањен је у Цркви Светог Климента у Риму. Од тог дана, па све до данас, почела су се дешавати многа чудеса, исцељивали су се болесни, како духом, тако и телом. По лику његовом израђена је икона пред којом дан и ноћ, непрестано пале се свеће и узносе хвале и молитве Богу који прослави блаженог Ћирила, и све оне који га искрено љубе и моле му се са искреном вером.

Методије се, након тога врати у Моравију и настави са ширењем вере међу Словенима, све до своје смрти, 6. априла 885. године, а његове мошти беху сахрањене у Саборној Цркви у Велеграду. Требало би напоменути да се он одликовао даром пророштва. Његово започето и незавршено дело, наставили су његови ученици Климент, Наум, Горазд, Ангеларије и Сава. Прешавши Дунав, стигли су у Македонију (Охрид) и ту су продужили започети посао браће Ћирила и Методија, ширећи веру и писменост међу Словенима.

Тропар, глас 4.

Јако апостолом јединонравнији и словенских стран учитељије, Кириле и Методије богомудри, Владику всјех молите, всја јазики словенскија утвердити в Православији и јединомислији, умирити мир и спасти души нашја.

Тропар, глас 4.

Као апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у Православљу и једномислију, да подари свету мир и душама нашим велику милост.

Кондак, глас 3.

Свјашченују двоицу просвјетитељеј наших почтим, Боженствених писаниј преложенијем источник богопознанија нам источивших, из његоже даже доднес неоскудно почерпајушче, ублажајем вас, Кириле и Методије, престолу Вишњаго предстојашчих и тепље мољашчихсја о душах наших.

Кондак, глас 3.

Двојицу свештених просветитеља наших поштујемо, који су нам као извор, превођењем божанских књига, источили богопознање, из кога чак до данас неоскудно захватамо. Прослављамо вас Кирило и Методије, који предстојите престолу Свевишњег и топло се молите за душе наше.

Извор:
ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ