Жарко Видовић, ДАН ПОБЕДЕ 9. МАЈ

О морално-историјској заједници – као заветној нацији –у аутокефалној (заветно-националној) Цркви

Други светски рат је вођен од септембра 1939. године до 9. маја 1945. године, али за Југославију (и Србе), од 6. априла 1941. године до 20. октобра 1944. године (а даље је била камуфлирани антифашизам рата против српске историје), за СССР (за Русију) од 22. јуна 1941. године до 9. маја 1945. године и за САД и Јапан од децембра 1941. године до атомских (амеро-империјалних, вавилонских) бомби, дакле, два месеца после коначног оснивања ОУН и Декларације о правима човека и забране бомбардовања људских насеља!

***

ОУН, Организација уједињених нација основана је већ при крају Другог светског (империјалистичког!) рата. А основана је на три заседања „савезника у рату” против (једне империјализоване, империјално унакажене нације) „Немачке”! (без ближег – а неважног! – назива за агресивну империју, као „фашистичка”, „атлантска”, „комунистичка” и сл., јер је важан назив нације која је – супротно изворном значењу нације! – била империјална већ и у Првом светском рату, 1914–1918. године, па то наставила и остала у Другом!).

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

***

Па ипак се до данас, одржало – природном осећању заједнице супротно! – империјално-вавилонско схватање да је држава исто што и нација! тј. да је држава једини реални облик постојања – међународно признате и правно одредиве – нације! (А није!)

У чему је разлика? Зашто човечанство не може бити заједница – империјална, планетарна заједница, једног царства, заједница јединственог планетарног тржишта? Зато што је светски језик користан само за светску трговину, а за диалог – једини душевни додир осећања, самоспознаје, покајања, праштања, смирења и блискости ближњих! – потребно је да заједнице буду по мери могућег споразума у диалогу, молитви, поезији, причи, историји, да би био могућ и диалог, језик самоспознаје, духован, богат личном садржином осећања, поезије, вере, блискости плисиоса (ближњих, грађана полиса, Небеског Јерусалима (а не империје, која не може бити Небеска). 

***

Држава–правна, власт закона (о правима, о правној сигурности држављана), а безбедносна, за сваки, па и ратни сукоб спремна – није заједница (као ни језик права и науке), него установа за коју је довољна навика (знање активно и без духовности, без контроле свести, без осећања), – а нација, реална нација је могућа – не као установа (стабилна навика), него – само као осећање! дакле, заједница морално-историјска, реална колико ту заједницу осећаш као историју („лични роман”) и морал. А то не могу да пропишу никакви закони и договори! Дакле, држава и нација нису исто, па је проблем како успоставити хармонију између државе и нације (закона и поезије! устава и химне! законске обавезе и културно-историјског осећања).

Нација, дакле, ствара државу, као породица своју кућу, али нација није држава (коју нација брани као породица своју кућу), па се нација – како то и ратови показују – одржавала и без државе, јер нација (осећање, вера, историја и морал) су – „по духу”, по осећању! – лични, вандржавни…

Немцима (овде су били Немци емигранти, Томас Манови, а не Хитлерови!) мора да је то, по њиховом образовању и антихитлеризму, јасно (од Канта, а не од Хегела), а нама Србима логорашима, по ратном искуству из Југославије (али и из поезије: „песма нас је одржала…” и без државе, па чак и без оружја!). А то значи да нацију не спасава држава, него напротив, државу (која није нација!) ствара, обнавља и, као свој простор и своју тврђаву спасава нација!

***

То се јасно показало у отечественом (немачко-руском, империјално-националном, западно-источном) рату!

Јасно се то у нас Срба – и без теорије и метафизике – разумело не само у (технички брзо пораженој и разбијеној) Југословенској краљевској војсци, као и у „четницима” (тј. у ДОР-у, у диверзантско-обавештајном, „полицијском” роду те војске), него и међу партизанима (просрпским, бар на територији НДХ!). Знало се то и без образовања (али – у несрпској, НАТО-комунистичкој Брозовој Југославији – то се више ни „не зна”!).

А на крсташки-верском, метафизички-идеолошком Западу се никад није ни знало, нити се данас – сем у делима изузетних књижевника, историчара-истраживача – данас наслућује шта је заправо нација, шта вера, шта морал, шта култура духовне, морално-историјске заједнице, и по чему се нација разликује од цивилизације – државности као световне моћи (отуђене, увек туђе, или турске, или западне крсташке)!

***

Због свега тога нама – српским избеглим логорашима(!), с једне стране, и с друге стране, избеглим Немцима (па и Данцима, Норвежанима, Финцима, понеком Пољаку итд.), требало је и морало – противно свим Тито-НАТО-комунистичким авној-теоријама!

Да буде јасно шта је тај Други светски рат? шта у сфери Евро-Запада (од 1939–1945), где нема геноцида? а шта у сфери Истока (за Русе, Јевреје, Србе и Роме), тј. за Србе, за Јевреје и за Роме (од 1941–45) – геноцида и концлогора, а – за тада технички много слабије и изненадно нападнуте Русе – свесне националне жртве Руса (26–27 милиона спремних да земљу и нацију бране и голим рукама), док Хитлер говори о рату као сукобу нација, Die Russen muessen sterben dass wir Deutschen leben! (а сенатор Труман – равнодушно и срачунато – очекује да се Немци и Руси узајамно истребе!).

***

Рат је сукоб баш међу нацијама, али – западно схваћеним нацијама, као изворно племенским заједницама, агресивним, које – племенски, номадски, гусарски, крсташки – мењају свој идентитет империјално, интересно, ширећи свој посед вавилонски, па и ратно-крсташки, насупрот нацији схваћеној библијски (морално-историјски, заветно), анти-вавилонски и хришћански (Постање 11, 1–9, Матеј 1, 23 и 2, 1–14 и Лука 2, 13–14).  Рат међу западно-метафизички схваћеним нацијама Тито „објашњава” као сукоб политички, а не историјски! сукоб међу заједницама политичким, а не историјским! Па тако Евро-Америка данас напада московску параду – као политику! Да ли је Евро-Запад у кризи – метафизичкој кризи – управо зато што не разуме да је нација хришћанска, морално-историјска заједница, а не интересно-политичка (па тако и племенска, империјална) установа?

И шта даље. Ако смо – као интересна цивилизацијска установа (ЛМ, П, 71–130) без историје и морала, тј. без морално-историјског садржаја националног језика већ доспели и у доба атомског оружја, у Хладни рат као стално стање међународних односа и саме ОУН?!

***

ИСТОК је данас – историјским осећањем гледан – Србија, Балкан и Русија, а ЗАПАД, сви ратови Двадесетог и овог „нашег” века. 

Из наслова закључујете да је све ратове (оружане сукобе) – па и овај други Хладни („не-оружани”) рат у Двадесетом (и овом садашњем, Двадесет првом веку!) – повео Запад, светско-историјски чувена Европа: за надмоћ – да ли баш културну? или за одбрану или победу нечег што само ратом – и техничком (у Хладном рату бар медијском, „демократском”) надмоћи – може да победи? Дакле, Евро-Америка, Евро-Запад не допушта чак ни то да се – учешћем на московској Паради 9. маја – бар постави или одговори на питање да ли Евро-Запад – кроз читаву европску „историју демократије и хришћанства” (крсташког!) – ратује против Евро-Истока (медитеранског!), и то за надмоћ баш културну, демократску или хришћанску? 

***

Култура је, у суштини, историјска свест (људског бића о свом положају у надвремену, у духу), па и као верска или уметничка или морална свест, ако је историја схватљива само као надвреме, „Вечност” људског бића као личности! Да ли је онда култура могућа као идеолошка (тј. политички контролисана) моћна техника медија у цивилизацији, тј. у Свету технике Запада (НАТО-Запада)? или је могућа тек као национална, у нацији као херојској снази личности, смисла и осећања? у нацији која се – у Русији! после терора Револуције – појавила већ од новембра 1941. године, као васкрсла и једина спасоносна сила отечественог рата: као сила културна, историјска, руска! а не класна, партијско-идеолошка!

Појавила се да слави и брани руско отачаство, историју и Православље! са „новом” (а старом!) химном, која више није „Интернационала”! Појавила се чак и уз – неизбежни! – пристанак Стаљина, коме је – после катастрофалних пораза и повлачења Црвене Армије (из западне, покатоличене) Украјине – било јасно да Русију (и њега маршала Стаљина) не може одбранити Црвена Армија, него само „православнаја” (као Кутузовљева, у Толстојевом „Рат и мир” против Наполеона!).

Нови команданти, неки чак и ослобођени из сибирских логора, постају маршали (као Стаљин, а он ће – јер ником од православних није до политичких спорова у току рата! – он ће на то бити именован као „генералисимус!). На то и старе козачке и царске песме освајају не само „Црвену Армију”, него и српске герилце (четничке и партизанске, једнако русофилске у Босни, на територији НДХ (југословенске „Украјине”!), тако да Срби чак и у Тита верују као у „руског генерала”.

***

Две формације на тлу Југославије – и НДХ и Косово – су и „четници”, и партизани, па чак и Збораши-љотићевци, називали творевинама фашистичким јер су их (и Косово и бановину Хрватску) сви (све сем – непознатог им и тајанственог – Тита) сматрали појавом, територијом и делом недељиве јединствене Југославије, па су (па смо) избегавали да те творевине називају (називамо) „Хрватска” и „Косово”! – а да при томе ни појма немају шта је то фашизам или антифашизам, термини на којима је – из својих разлога – инсистирао Тито, да не би помињао нације (Хрвате и Албанце) као ратне непријатеље, а Србе као савезнике! Према томе су свим трима групама „чувара и заштитника Срба, Јевреја и Цигана” били страни сви термини који би национално делили Југославију, па је тако и Тито – за све једнако! – глумио јединог „антифашистичког” Југословена, чувара револуционарне идеје АВНОЈ-а, али је том идејом сузбијао русофилију, тако да је чак ангажовао и композиторе (као Херцигоњу и сл.) који би русофилију и руске песме заменио „авнојским”.

А Тито није био ни Југословен (про-Србин), ни антифашист!, него баш Хрват, те зато ни устанак није подигао у НДХ, него у окупираној Србији – против „фашисте” Недића који је територију Србије организовао као пријем и склониште стотина хиљада Срба прогнаних или избеглих са НДХ или са Косова! (па ће после рата спречити и повратак Срба у те крајеве из којих су у време рата били ти „русофили” прогнани у Србију!). Отпор окупаторима био је, с разлогом, назван антифашистичким у Француској, Данској, Норвешкој, јер тамо је сукоб заиста био само политички, а не ратни, национални, историјски!

***

А парада 9. маја подсећа на то и упућује на националну, историјску моралну свест – на свест о агресији Запада на „Исток” (свеједно да ли из времена Александра Невског, Мињина и Пожарског, Наполеона, Кримског рата, Првог светског или Другог, Хитлеровог, или Хладног, НАТО-крсташког рата), при чему је – током читаве историје – Запад увек усмерен антиисторијски, „против Истока”, идеолошки, политички, рационално-интересно, метафизички, а Исток морално-историјски!

***

Зато се ни данас не зна – тј. ни данас није усвојен – општи назив за рат од 1939–1945. и даље (или рат 1941–45)! Као што нам је, коначно, јасно да се не зна ни шта је нација, као што нам је, напротив, јасно да је нарочито Евро-Запад и НАТО заинтересован за уношење забуне у појмове рата, ратне кривице, нације, вере, демократије, историје, личности, смисла! А то смо…

***

… то смо (по атомским бомбама на Хирошиму и Нагасаки) наслутили већ у доба оснивања ОУН, Организације уједињених нација (!): да ОУН није заједница морално-историјских, „по духу” надвремених и неполитичких, вандржавних заједница неког моралног национал-патриотизма узајамне социјалне солидарности међу различитим слојевима нације, него заједница држава, управо државних (политичко-идеолошких) „нација” западног, метафизичког национал-етатизма, са наднационалним, универзал- центром – у Њујорку! тако да и сама ОУН „мора да има своју посебну, ОУН-декларацију о правима (нације и „човека у нацији”, дефинисаног правно, а не духовно).

***

Сав мутљаг појмова о држави и о нацији, а посебно о револуцији као „одумирању државе” (дакле, и „њене” нације!) нарочито је, у то време, добро дошао разорно-југословенском (авнојском, анти-руском и анти-српском) Титовом Хладном комунизму, његовој НАТО-комунистичкој националној политици и припреми за разарање Југославије, у корист национал-етатизма западних (метафизички, рационално, државно, неисторијски схваћених) нација, које су – у ко зна каквом и како одредивом рату – као немачки (уједно и западни) савезници ратовале против Руса и Срба, па тај – иначе хладно-ратовски – југо-НАТО-мутљаг (или украјински мутљаг), без икакве тежње јасноћи и диалогу, влада данас једнако и у владајућим и у „опозиционим” странкама, па чак и у интелектуално-јавном мњењу, наравно, лишеном историјске свести!

***

ОУН и нација? Па каква је то заједница која не би била ни интересна, ни политичка, ни економска – а заштићена од државе? реална (жива и снажна) – никако као ратна или политичка, него – „само као духовна историјска (надвремена!), одвојена од државе”? „као и Црква”!

Јасно је да карактер и природа такве заједнице – историјске заједнице смисла и личности – никако не може бити одређен научно, ни метафизички (појмовима „искуства-мишљења-бића”).

***

Очигледно је да се – оснивањем ОУН! – САД-Америка спрема за нову – светску, а своју – политику баш према нацијама, у време кад, по Лењиновој теорији (у књизи „Империјализам, последња фаза капитализма”) баш нација треба да буде нови савезник Коминтернине светске револуције, ефикаснији и за нову (Лењин-Стаљинову) револуцију спремнија од самог (Марксовог) пролетаријата!

Дакле, почиње – у ОУН и на јединственом светском империјалном тржишту! – борба: чији савезник ће да буду ОУН и нације – нарочито колонијалне нације и у Другом светском рату поражени Хитлерови савезници (рецимо, баш Хрватска у Југославији, а Немачка у Европи)? Коме ће те нације – заједно са својим, национално-ограниченим тржиштем – бити подчињене или издржати да буду подчињене: Москви или Њујорк-Вашингтону?! А дошло је време да…

***

…да нација може да опстане само ако се обнови и буде оно што суштински једино и може да буде: културна заједница, смисао и систем вредности демократске цивилизације,    морално-историјска, по духу надвремена и вандржавна заједница личности: историјом противна и Револуцији („Коминтерни”) или било којој другој интернационал-империји, почев од папске, преко Карлове „свето-римске германске” до Света технике, технички надмоћне (а бесмислене) силе НАТО-Америке и њене ОУН империје!

***

Та – „источна”, изворно византијска, медитеранска, аутокефална заветна заједница још није (сем уметнички: Солжењицин, Тарковски, Михалков итд.) поново, обновитељски проговорила о себи, али се – жртвено-морално! – показала: одбранила је (нација! па и војска као нација, а не као Црвена Армија) и Москву, већ децембра 1941. године (одлучујуће су биле жене, копањем дубоких канала око Москве, као препреку за немачке тенкове), и Лењинград-Санкт Петерсбург, а добила је и битку за Стаљинград, одлучујућу битку Другог светског рата, одбранила и Русију (ослободила! као што ће и Београд и Србију!)

И све то кад је и Стаљину било јасно да фашизму, нацистима – усташама, бандеровцима, крсташима, Хитлеру, техничкој сили – нису били спремни да се одупру ни комунисти, ни „партија”, ни Стаљин, ни Тито (као што ни данас нису западњачке партије – ни у Србији! – спремне да се одупру империји, НАТО-у!).

***

Историја није стварност ни у стварности, ни време стварности, хронологија догађаја и бића тј. није време које наша смртна чула потврђују само искуству нашег смртног бића, него је историја прича или, како каже Андрић, легенда коју – баш као и стварне а пролазне догађаје – потврђују чула.

Али то – у нашем духу-осећању, чулно – присуство легенде чулно и свечано, празнично, парадно, литургијски потврђује и сведочи (а и нас у савременике преображава) надвремена идеја (платонски схваћена идеја!). А идеја (платонска, старозаветна грчка!) је васкрсло и у савременика преображено искуство које – у свачијем или било којем „мени!”, у Мојем духовном „Ја” – васкрсава личности, жртве, хероје, тј. легенду сведочи и потврђује као васкрсли, а непосредни учесник и савременик, да и мене – сад већ моје искуство преображено у историјску свест – учини савремеником који себе доживљава као члана васкрсле (у мени живе и присутне) целе морално-историјске заједнице, као моје савременице! То је тајна вере, тајна Истока, тајна Православља, Логос (Јован 1, 1–17)! Тако ћемо историју (морално-историјску заједницу) схватити кад схватимо и Христову Тајну Васкрсења! Јер – то треба да најзад схватимо – вера је жива једино као историјска свест! а не као нека „филозофско-теолошка” (метафизичка) идеологија! Као што ће и московска парада 9. маја бити велика светска литија Једне, Свете, Саборне и Господње апостолске Цркве, у Москви и, надамо се, у свим хришћанским храмовима света!

Извор:
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ