Георгије Зотов: ОКО АУШВИЦА ЈЕ ЛЕТИ БУЈНО ЗЕЛЕНИЛО

Једног дана је Георгије у британском листу Evening Standard прочитао очаравајући извештај о девојци која је преживела Холокауст, јер су је „у априлу 1945. амерички војници ослободили из Аушвица“. Георгије се одавно не чуди тако дивној лажи. На Западу је то постало норма, такве информације активно пласирају сви медији. На пример, немачки часопис Der Spiegel је недавно са пуном озбиљношћу писао о ослобађању Аушвица од стране Американаца. Касније је стигло извињење, али је чињеница да се такве симпатичне „грешке“ све чешће понављају у крупним западним публикацијама.

Људи, тетовирајте себи на челу – 27. ЈАНУАРА 1945. У АУШВИЦ ЈЕ УШЛА ЦРВЕНА АРМИЈА. Запишите то на тапетама. Окачите натпис у кухињи. Јер ту постоје само две опције. Или је ово планска пропаганда, или у новинама Запада не раде новинари, већ створења која су неспособна да на три секунде уђу у Гугл, не умеју да читају и не поседују ни најпримитивније историјско знање. Укратко, тотални ћорсокак. На Западу знају да је зли СССР 1939. заузео пола Пољске, а потом и јадне сироте балтичке државе, али да су совјетски војници зауставили пећи у логору где су нацисти убили 1,5 (!) милиона људи, они не могу да поверују. Само Американци спасавају све редом – а не ти тоталитарни Руси.

***

Георгије је дошао у музеј који се налази на месту некадашњег концентрационог логора СС Аушвиц-Биркенау (где је 1941–1945. убијено 1,5 милиона људи) и разговарао са посетиоцима из различитих земаља: да ли знају ко је затворио „фабрику смрти“?

На капији са циничним натписом Arbeit macht frei („Рад ослобађа“), публика чека обилазак. Комуницирају, изгледа, на норвешком – и стварно, најмање 3 особе су обучене у џемпере са пругом у виду норвешке заставе.

„Да ли сте овде први пут?“ – питам.

„Да, управо смо стигли.“

„И, страшно?“

„Чудовишно, да се смрзнеш.“

„Знате ли ко је зауставио пећи у Аушвицу?“

„Американци!“ – без оклевања одговара први Норвежанин.

„Можда Пољаци?“ – замислио се други.

„Не, не“, строго га исправља први. „Само Американци, знам.“

„Совјетски војници“, – кажем ја.

То производи ефекат бомбе која управо експлодира.

„Озбиљно? Руси?“

„Не само они. Било је међу њима и Украјинаца, и Белоруса, и Узбека.“

Туристи ћуте. На њиховим лицима изненађење и неверица…

***

Улаз у музеј је бесплатан, али се морате унапред регистровати на сајту и добити електронску карту. У просеку, бивши концентрациони логор посети 2 милиона људи годишње. Прва ствар која вас зачуди је да нема певања птица. Пешачите од железничке станице ка музеју „Аушвиц-Биркенау“ – мртва тишина. Не лете ни вране. „Зашто има толико водених површина?“ – чуди се девојка из Лондона. „Нису имали где да одложе отпад из крематоријума“, кажем. „За 3,5 године Немци су убили 1,5 милиона затвореника. Пепео су бацали у воду, ђубрили њиве – око Аушвица је лети бујно зеленило. Ако мало ископате земљу – пепео и фрагменти костију.“ Девојка уплашено одбацује отргнуту врбину гранчицу.

Људи улазе са пакетићима, једу успут купљене пирошке. Први кораци почетника су стандардни. Посетиоци се смеју, сликају на позадини бараке. Овде су – па, као на Ајфеловом торњу. „Клик”. „Наравно, овде долазе различити људи“, признаје запослени у музеју. „Искрено, не препоручујемо да се доводе деца млађа од 14 година. Окружење је веома депресивно. Радим много година, и још нисам навикао. Ваздух мирише на крв“.

Ходам, једва извлачим ципеле из блата, сипа киша. Километри бодљикаве жице, бескрајни низови кула за СС стражаре… Ово чак није ни логор, него права земља смрти. Бараке у које је у јесен 1941. доведено 10.000 совјетских ратних заробљеника. За мање од 5 месеци СВИ су умрли – од исцрпљености и ропског рада. Гледаш у зидове, а у глави ти јецаји умирућих. Неки од објеката су последњих 8 година у реконструкцији. „С једне стране, ужасно је дати нови изглед баракама Аушвица“, објашњава грађевински радник Томек. „А с друге стране, то је неопходно, иначе ће све иструнути. Овде ципеле, кофере или одећу затвореника не обнављају – забрањено је чак и чистити прљавштину са њих.“

Са штанда са дечијим ципелицама (27. јануара 1945. совјетски војници су пронашли 43.255 пари ципела људи мучених у логору) одлази брачни пар, мушкарац и жена, у сузама:

„Како су могли да пуцају у децу?“

Обоје су из Канаде.

„Шта мислите, ко је то зауставио?“

Пауза.

„Мислим да су енглеске трупе,“ – жена се чешка по глави.

„Шта ако су Канађани?“ – износи фантастичну хипотезу њен сапутник. „У школи су нас учили да је канадска војска прва ушла у неколико концентрационих логора у Немачкој.“

Новост о ослободиоцима из совјетске армије их не изненађује. „Да, да, тачно, ми смо погрешили.“ Муж се рукује са мном: „Хвала вашим војницима што су зауставили клање.“

Пролазим поред вешала – на ту пречку је 1947. окачен први командант Аушвица, СС оберстурмбанфирер Рудолф Хес. Поред је крематоријум – задимљен, поцрнео. Дим из његовог оџака одлично се видео у суседним селима, и ујутру и увече. Убице нису могле да се изборе – ускоро су морали да изграде други крематоријум, а у другом делу Аушвица (3 километра од првог логора, између два департмана земље смрти саобраћа жути шатл аутобус) – Биркенау – одмах су подигли још четири. СС официри су ту на шинама помно прегледали новопридошле затворенике, да ли ће моћи да се труде у славу Рајха. Старци, изнемогли, болесни и деца су често одлазили у гасну комору на дан кад су стигли у концентрациони логор. Лагали су их – одвешће их у купатило. Са стране стражарских кула је шума, тамо су отеране групе људи. Неки од њих чекали су и по 6, па чак и по 12 сати међу дрвећем, да дођу на ред, док коначно нису убијени, јер су гасне коморе биле преоптерећене.

У Биркенауу код туриста запажам другачије расположење. Нико не прави селфи и нико се не смеје, многи су покуњени. Ужас им повремено бљесне у очима. Овуда се може шетати сатима – у оба дела Аушвица сачувано је 155 здања и 300 рушевина – касарне, магацини, крематоријуми. Стојиш и гледаш напред кроз бодљикаву жицу, а около до самог хоризонта – пећи, пећи, пећи… Не треба ни очи да склопиш – ту је лавеж паса, смех есесоваца и одсечне команде: „Гефтлинг, мјутце ап!“

***

„Какав кошмар!“ – туристи, говорећи на енглеском, прегледају бараке за жене. Стотине затвореница, зими, умрле су у кутији од леденог камена, од упале плућа. Питам одакле су дошли. Ирска.

„Знате ли ко је ставио тачку на овај ужас?“

Нема чак ни паузе:

„Американци“, углас одговарају три момка.

„Пољаци“, каже црвенокоса девојка са извесним оклевањем.

„Британци?“, нагађа други.

„Не, совјетска армија“, кажем.

„Комунисти?“

„Па каква је разлика? Главно је да су пећи зауставили“.

Они климају главом.

„Зашто онда у Аушвицу нема споменика руским војницима? – чуди се средовечни Ирац.

И заиста, зашто?

„Ваши су били превише скромни, па га нису поставили раније, под Совјетским Савезом“, каже ми један пољски новинар. „А сад вам неће дозволити.“

Поред вагона без прозора на шинама за Биркенау стоје Израелци (затвореници су довођени овамо у таквом транспорту). Умотани у националне заставе, певају јеврејску задушницу, кадиш. Чекам да заврше.

„Момци, ко је ослободио Аушвиц?“

„Руси“, чује се глас тамнопутог тинејџера.

„Црвена армија“, смешка се следећи.

„Војници Совјетског Савеза“, каже њихов учитељ.

Група пољских туриста самоуверено извештава: „Наравно, Руси. Волели вас не волели, глупо је то порицати!“ Па, бар овде, хвала Богу. Али обични западњаци немају појма о правим ослободиоцима затвореника Аушвица. Како да знају? О томе у логору нема ни помена.

Спасиоци милиона људи су због своје скромности остали у сенци, због чега данас читамо глупости о ослобађању Аушвица од стране Американаца. Да, требало би се друкчије понашати.

Извор:
ИСКРА