Србија напредује на „европском путу“

Сан многих Срба, (и не само у кругу двојке) да почну да живе као „сав остали свет“ (у неким варијантама ове бљутаве синтагме, као „нормалан свет“) у среду, 3. маја 2023. остварио се на трагичан начин у београдској Основној школи „Владислав Рибникар“. Онима који нису имали срећу да се домогну бајковитог Запада, тај Запад, са врхунским узорком својих хомицидних вредности, и на начин који сигурно нису очекивали, провалио је у кућу. Банални коментар патријарха Порфирија, да се „тако нешто у Србији никада није догодило,“ тачан је, наравно, али ни у Америци, нити у другим западним земљама, то се није догађало пре него што је почело да се догађа.

Питање је како и зашто је почело.

Све што је проф. Владимир Димитријевић о овоме рекао безусловно стоји. Али догађај би се могао разматрати и из још неколико углова. На првом месту, треба истакнути сличности између већ уходане западне матрице и трагедије у Србији.

На темељу искуства Запада у овој материји, које добро познајемо, а пошто очигледно догађаји у Србији почињу да се одвијају по истом обрасцу, могло би се констатовати неколико ствари.

Док се не докаже супротно, вероватноћа да је школски масакр у Београду био неприпремљен незнатна је. Догађаји такве врсте углавном нису спонтани, ни у Америци нити у другим напредним и узорним земљама где су учестали. Приликом готово свих инцидената овакве врсте, упоредо са званичним наративом, који се лансира брзином светла, убрзо испливава низ индиција које убедљиво указују на брижљиву припрему и инсценацију. У огромној већини случајева  овакав инцидент служи да се трауматизовањем грађани збуне и учине још покорнијим, да се пажња јавности са нечега скрене, укратко, да се произведе изговор за постизање одређених политичких циљева који су властодршцима интересантни.  Заједнички именитељ тих циљева је сужавање простора личне слободе и јачање средстава за надзор и контролу над људима.

У САД, један од главних циљева коме служе овакви масакри по школама, тржним центрима, а од недавно и црквама, је масовно одузимање оружја од грађана, којих се из оправданих разлога власти плаше. Други амандман америчког Устава је озбиљна препрека таквом науму, али стварањем атмосфере одбојности према приватном поседовању оружја та препрека се полако али сигурно заобилази. Све учесталији инциденти које повезује злоупотреба оружја у приватном власништву идеално погодују психолошкој припреми становништва да прихвати разоружавање. Изговор је да ће се тиме решити проблем насиља у друштву. Најсвежије вести потврђују да су власти у Србији муњевитом брзином уграбиле тај изговор и користе прилику да крену управо тим путем.

Да ли ће им ико, пре него што се пред насилницима разоружа, поставити логично питање: како то да се у Швајцарској, где грађани имају не само право него и обавезу да држе оружје, инциденти овакве врсте уопште не догађају?

У односу на позадину инцидента који се догодио у Србији, од самог почетка пада у очи присуство неких сумњивих детаља који се савршено уклапају у матрицу сличних догађаја у земљама Запада.  Полицијске власти у Србији већ истог дана када се догодио масакр обзнаниле су да је осумњичени ученик месец дана унапред детаљно скицирао просторије у школи коју је похађао (чији је распоред и без тих цртежа требало да добро зна) и да је састављао спискове потенцијалних жртава. Да ли је у овом случају то тачно или не, за сада је непознато. Али на Западу стандардна пракса је да осумњичени, или patsy како се тамо каже, унапред планира свој чин и оставља често подробне белешке где износи своје побуде и психичко стање. Тај се материјал обично савршено уклапа у званично разрађени наратив о злочину који се накнадно пласира, уз категоричко искључење свих осталих могућих објашњења.

Ускоро ће бити јасно да ли ће и у Србији бити примењен овакав сценарио.

Друга индикативна околност је да је осумњичени  малолетник без одлагања предат на обраду Центру за социјални рад. У Србији, тај  нимало бенигни Центар стекао је репутацију агенције за отимање деце од родитеља и посредовање у продаји одузете деце страним „инвеститорима.“ Центар делује под менторством и као српска експозитура норвешке службе Барневердет, која је у Норвешкој задужена за малолетничку проблематику. Барневердет је обучио кадрове у српској филијали и тесно сарађује са њима. Српски Центар за социјални рад у задње време умешан је у више случајева високог профила у вези са одузимањем деце од родитеља без очигледног повода, а у евиденцији постоје докази за неколико хиљада поступака такве врсте. При том, важно је имати у виду да норвешка централа, чијим се принципима српски Центар руководи, није пука социјална служба. Она делује као идеолошки инструмент за промену свести и преобликовање традиционалних друштвених односа на породичном плану. Зато је предаја осумњиченог дечака у надлежност српском Барнавердету врло знаковит и сумњив потез. Постоји могућост да ће осумњичени тамо бити индоктриниран да у даљњем поступку даје исказе који се од њега очекују, на начин који би могао послужити одређеној агенди за коју ће овај догађај бити употребљен. Каква би та агенда могла бити, показаће се ускоро пажљивим праћењем потеза које ће власти и установе повезане са њима повлачити.

Не може се искључити ни могућност да је инцидент у Србији део специјалне психолошке операције у режији професионалних страних служби ненаклоњених Србији, са циљем да се српској јавности нанесе тешка траума, слична оној коју је америчка јавност доживела после 11. септембра. Сврха је да одређене радње прођу без отпора или незапажено.

Наношењу трауме следе одређени политички потези или примена репресивних мера што би иначе било тешко изводљиво, са формалним покрићем да се слични инциденти „не би поновили,“ али који немају никакве стварне везе са решавањем питања насиља у друштву.

Индикативно је да је отац осумњиченог дечака код куће држао оружје (нема објашњења зашто) и да је водиосина на стрељачке вежбе. Мере које ће власти овим поводом смислити и предузети искусном посматрачу ће непогрешиво указати на стварну позадину: да ли се заиста ради о спонтаном понашању детета под утицајемокружења зла што преовлађује у данашњој Србији, или је инцидент био режиран да би допринео остварењу неких других циљева, као што се дешава на Западу о коме сви сањају.

Трагедија која је задесила Србију носи неизбрисиви печат луциферијанских западних „вредности.“ Вероватно не случајна околност да се трагедија временски поклапа са окултним слављем Валпургијске ноћи (камуфлираног као обележавање празника рада) добар је повод да Срби преиспитају све путеве којима иду.

Извор:
ИНСТИТУТ АРЧИБАЛД РАЈС