Свет Божији

Човека који воли мудрост окружују књиге из којих црпи знања о животу. Међу књигама постоји и једна свима отворена, мада није свима доступна. Да бисмо научили да је читамо, није потребно да знамо азбуку, ни да умемо од слова да сложимо речи и реченице. Неопходно је да смо радознали и способни да памтимо оно што видимо и чујемо. Ту књигу није написао човек. Њен назив је – Божији свет што се простире око нас.

Шта се све не налази у тој књизи! И небо, и земља, и царство природе, и људи, и животиње, и птице, и земљина утроба са свиме што садржи! Човек је позван да проучава ту чудесну творевину Господову још од првих дана свог живота када је као беба отворио очи и почео да запажа свет око себе. „А када се онда завршава читање Божије књиге?“, питаћете ви. Ја мислим – никада. Јер и после смрти, ако заслужимо милост од Господа, у Његовом Царству проницаћемо у тајне Божије. Откривање тих тајни даровано је хришћанима у оној мери која је недостижна на земљи.

Али какве је лекције из свог искуства у општењу са светом кадар да извуче тај једногодишњи малишан кога обично називамо глупавко? О, не журите са својим сумњама и иронијом, драги моји сабеседници! Није случајно срочена пословица: „Из уста дететових истина извире“. Ми се хвалимо нашим умним способностима и сматрамо да смо мудре главе. Али хајде да испитамо у каквом стању се налази наш ум. Колико је у њему узгредних, непотребних и неповезаних мисли! Колико су оне несталне и испрекидане! Како брзо смењују једна другу без икакве унутрашње логике! Збиља, лете као муве без главе! Стога често, због унутрашње пометње и спољашње ужурбаности, очима не видимо, ушима не чујемо.

А бебица? Да, њен ум се још није развио. Па ипак, погледајте с каквом знатижељом она пиљи у предмете који је окружују. Малиша сатима може да се налази у природи и уопште му није досадно: сконцентрисано је загледан у ружичаст опојан огрозд или ослушкује шуштање лишће изнад главе. Хоћу да верујем у ово: чисто срце бебино разуме песму славуја који надахнуто дочекује сутон; њему своје тајне открива прохладан поветарац који незнано одакле нежно помилује локну изнад увца и стреловито одјури не остављајући после себе ни трага. Мислим да је потребно да постанемо таква беба да бисмо схватили признање руског песника који је у тренутку душевног просветљења рекао: „И на небесима ја видим Бога…“

Свет се и назива Божијим стога што сваком разумном човеку и човеку отвореног срца сведочи о Богу, нашем Створитељу и Заштитнику. Као што по изузетном делу судимо о вештини и премудрости мајстора, тако се и кроз помно, полагано проучавање творевина уздижемо до спознаје Свемогућег и Свеблагог Бога. Такво истраживање доступно је не само високоученом професору универзитета, већ и чупавом дечачићу добре душе и радозналог, проницљивог ума.

Помислимо само на ово: апсолутно све што је Бог створио учи нас правој и исправној вери у Њега и даје нам лекције о добру и љубави у међусобним односима. Погледајте, ако можете, у Сунце! Како оно предивно прича о тајни Свете Тројице! Вашим очима открива се Сунчев диск. Он рађа зраке јарке светлости. Ти зраци су прожети животворном топлотом што из диска долази и до Земље досеже. А све то заједно је – једино Сунце без којега је незамисливо наше постојање. Такав је Једини Бог који о Себи дарује спознају као о Оцу, Сину и Светом Духу.

Колико је Сунце несебично! Оно шаље своју светлост и на праведне и на неправедне, свима дарује живот и никога не запоставља. Сунчеви зраци могу да клизе и по ливади прекривеној цвећем и по мочвари овлаш пресвученој зеленкастом сочивицом. Један исти зрак нежно додирује чедне латице ђурђевка, обасјава устајалу, од гњилежи потамнелу воду у шумском јарку – и увек остаје чист, нетрулежан и препун светлости која никад не оскрнављује, већ све собом оплемењује!

Такав је и Господ наш који земљорадницима шаље кишу, касну и рану, који наређује земљи да сваке године рађа плодове, који свако створење теши чистим ваздухом и свежином. Ниједног човека којег је створио Бог не лишава својих милости, очигледно са циљем да добре и благе учврсти у добру и праведним делима, а грешне и порочне да самом благошћу Својом приволи да се покају и поправе.

Колико ћемо корисних моралних поука извући проучавањем појава Божијег света! Ето, то истинско познавање природе! Загледајте се само у провидну воду тихе речице која мирно тече тамо иза густе шуме, између зелених брда. Да ли се она зауставља макар на тренутак, да ли она с лењошћу обавља посао који јој је поверен?

Не – речица, слатка речица не зна за умор; чак и када спавамо, она ваља своје воде према назначеном циљу. Ето такви и ми треба да постанемо ако такви већ нисмо: постојани, савесни, скромни трудбеници које, пре свега, одликује усмереност ка циљу. А циљ је најважнија ствар у нашем животу – то је богопознање или – једноставније – познање Бога и служење Њему.

А колико је вода мека и нежна! Никога неће увредити, ни са ким неће грубо поступити али ће свакога расхладити, освежити а уз то и опрати и очистити… Такво је својство истинске љубави коју нам је Христос оставио у аманет: „По томе ћу знати да сте моји ученици – ако љубав између себе будете неговали“. Тако живите, тако делајте, тако поступајте – да свако, чак и човек који вам је случајно пришао, прозборио с вама две-три речи, оде од вас просветљен, утешен, као да је узео гутљај свеже, прохладне воде.

Хоћете још један наук? Пробајте да баците камен у воду. Шта ће се десити? Чуће се пљесак, камен ће нестати, а на води ће се појавити кругови – први, други, трећи. Тренутак – и све нестаје. Река која је била мирна, таква је и остала, а камен више не можете наћи. Сетите се те чудесне особине омиљене речице када неко на вас баци камен – увредљиву, оштру и злу реч. „Побеђуј зло добрим“ – учи нас Јеванђеље.

Нека Сам Христос учини душу сличном води: зла реч (увреда, клевета, спрдња) ушла је у њу и моментално потонула, нестала, ишчезла у чистим водама вашег срца. А ви само мирно и кротко погледајте увредитеља: зашто изговараш такве сурове и лажне речи? Умеће да се подносе непријатности, да се ватра туђе раздражљивости залива водом сопствене кроткости назива се смирењем, а онај који га поседује постаје задивљујуће налик Христу.

Не може се написати све што перо тражи. Боље је да ја вама поставим питања, љубазни моји читаоци. Бог је, као што је познато, створио све животиње, обдаривши их разноврсним особинама. Па реците онда, шта корисно можемо и морамо да научимо од… дабра? Тачно: радиност, вештину градитељства, ревност. А од… лисице? Неки су се досетили: спретност (али не лукавство, наравно), сналажљивост и, рекао бих, грациозност.

Може ли камила да нам држи поучне лекције? Наравно да може, она је толико штедљива и трпељива: пошто попије воду, данима може да трпи жегу и спарину у беживотној пустињи док караван не дође до следеће оазе. Нама је, за разлику од камиле, потребно да чешће пијемо и једемо, стога бити трпељив, издржљив, одважан у подношењу искушења, сложићете се, није толико камиља колико је човечја врлина. И не дао нам Бог да од двогрбог становника пустиње преузмемо навику пљувања – таквог злосретног ученика ја бих упутио на преваспитавање негде у пустињу Каракум.

А ко се то у шуми оглашава чудесним трилерима и звучним каскадама којима би позавидели и Вивалди и Моцарт? То је наш руски славуј – њему нема равног у пернатом царству! Помислите само: неугледна сива птичица замењује цео симфонијски оркестар! Каква дивна лекција за генерацију која расте! Јер права лепота и значај личности нису у умилном лицу и пропорционалним телесним формама, нису у истанчаном одевању, а поготово нису у оригиналним фризурама.

Леп у Божијим очима постаје само онај коме су својствени молитвеност ума и срца, морална племенитост и жеља да својим даровима несебично служи људима.

Чини ми се да смо ви и ја успели да спојимо пријатно с корисним и озбиљно са смешним и треба да се мало одморимо. Као закључак рећи ћу још нешто. Кад изађете из куће и кад угледате тмурно небо, ситну кишу росуљу, никада не говорите: „Ружно време!“

Сетите се тада речи једне мудре песме: „У природи нема ружног времена, свако време је – благодат: и кишу, и олују, свако годишње доба треба са захвалношћу примати…“ Сетите се, у свету нема ничег случајног! Не управља случај светом, већ Божија Промисао, то јест, брига вољеног Небеског Оца за сваког од нас.

Ето зашто су наше прабаке зналачки говориле: „У свему је воља Божија. Јутро је паметније од вечери. Господ ће разрешити. Хвала Богу за све!“

Протојереј Артемије Владимиров

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ